По пријему на ВМА смештен сам у собу број 7 Клинике за физикалну медицину и рехабилитацију. Чим сам ушао са стварима видео сам да је ту још увек Горан Тодоровић Фаца (неки га зову и Флека), водник из 63.падобранске, који је 2003. године приликом обуке пао са 1200 метара слободним падом јер му се падобран није отворио. Као последица тог пада доњи део тела остао му је непокретан. За дванаест година у соби са тешким болесницима вероватно је остварио станарско право на ВМА. У међувремену је од војске добио стан, али је тражио да се адаптира у складу са његовим потребама, што ће вероватно потрајати још неколико година.
Осим њега у соби су била још двојица старијих људи, од којих је један био покретан, а други је имао ноге тање од моје руке. Сместио сам се на исти кревет где сам лежао и пре четири година када сам настрадао. Ту је био и исти телевизор са четири или пет програма и антеном која је била окачена на лустер.
Након пар сати у собу је примљен још један пацијент. Смештен је на кревет испод телевизора. Једна од докторица је ушла после двадесетак минута.
– Добар дан-рече докторица.
– Ооо, па добар дан-одговори срдачно као да се знају одавно.
– Како се зовете?
– Душан.
– Како сте Душане?
– Бoле ме ноге.
– Где вас боле ноге?
– Колена ме боле…и десно стопало.
– Аха. Укључићемо вам струју да вас прође.
– Хвала.
– Да ли још пушите?
– Мало. Не као пре. Понекад.
– Како сте дошли?
– Колима.
– Одакле сте дошли?
– Из Ниша.
– Ко вас је довезао?
– Онај мали…Онај…Онај…Мицин. Са’ће он доћи.
– Доообро, хајде да измеримо притисак.
Мери притисак.
– Притисак момачки, чика Душане.
– Је л’ да? Значи могу кући?
– Па не може, тек сте дошли. Морамо још неке ствари да испитамо.
– Па ако мора…
– Послаћу сестру касније да вам узме крв и мокраћу.
– Добро.
Улази сестра касније.
– Како сте?
– Боле ме ноге. А морам и пишати.
– Ево ставићемо вам пелену па можете унутра.
– Како?
– Мокрите слободно унутра, а ми ћемо вас после пресвући.
Гледао је као да први пут види пелену.
Одспавао сам мало и чим сам подигао главу сусрео се са његовим погледом, јер му је кревет био наспрам мог.
– Ееејј…-обрати ми се као старом знанцу.
– Здраво.
– ‘Де си ти досад?
– Био у кафани-прихватих причу.
– Је ли било неког познатог?
– Јесте, били смо ја, Ваха, Обло, Коцко, Ћошко и онај мали, не знам му име -набројах ваљда све из чувене сцене ,,Сложне браће“.
– Био и онај мали? Можеш ли га звати?
– Паа, не знам, видећу. А што ти треба?
– Пиша ми се.
– Ставили су вам пелену да можете да мокрите у пелену.
– Какву пелену?
Отишао сам по сестру. Донела му је гуску и објаснила како да је употреби ако неће да мокри у пелену.
– Па како ћу, морам се негде сакрити.
– Ово је болница, тако сви раде. Ако се стидите урадите то испод чаршава.
– Добро…
У сред ноћи је нешто пукло. Скочио сам одмах иако сам био под ,,Санвалом“. Светлост са ходника обасјавала је чика Душана на поду. Пао је на касету и оборио сталак за инфузију и столицу. Ускочио сам у колица и пошао да га подигнем. Нисам успео, па сам отишао по техничара и болничарку. Објаснио сам да је човек пао и да га треба подићи на кревет ако се није повредио. Техничар је одбио незаинтересовано, али је дошла болничарка и сама га некако подигла.
– Где сте пошли?-питала га је.
– Па да пишам, али ме боле ноге па сам пао.
– Ставили смо вам и пелену и донели гуску да мокрите, немојте више устајати.
Оставила га је да лежи. Било је 4.28.
Чика Душан нема ноге, али има ,,оног Немца што крије судове по кухињи“. Обе ноге су му давно ампутиране скоро до кукова, ваљда због шећера. Алцхајмер је био гратис. Када се на то додају фантомски болови, само је било питање времена када ће поново покушати да сиђе са кревета ,,на своје ноге“. Неколико пута сам га вратио са ивице, где се држао за застрањицу надвирујући се у ходник, али једном нисам успео. Пао је директ на главу. Дикотрљао сам се до њега и усправио га.
– Је ли вам добро?
– Боле ме ноге.
– Јесте ли ударили главу?
– Мало.
– Сачекајте ту.
Пошао сам у ходник, а он је иза мене почео на шакама да се гега као И-Ти. Дошли су и опет га подигли на кревет. Овај пут су били ту док је мокрио и запретили му да ће морати да га вежу ако поново буде покушао да сиђе са кревета. Није прошло ни двадесетак минута када се подигао и почео поново да се надвирује у ходник. Дошао сам и погледао га директно у очи.
– Чика Душане…
– Молим?
– Где сте пошли?
– Морам ићи пишати, али ме боле ноге.
– Чика Душане, ви немате ноге. Да ли то можете да схватите?
Гледао је и ћутао.
– Погледајте се. Хајде, погледајте се. Видите ли где своје ноге?
Ћутао је. Покушавао сам у очима да видим да ли ће то допрети до њега.
– ВИ немате ноге и зато су вам ставили пелену да можете да вршите нужду. Можете ли да схватите да немате ноге и да не можете да сиђете са кревета?
Спустио је главу и тужно рекао:
– Могу.
– Е сада када сте то схватили лезите и немојте више правити проблеме ни себи, ни сестрама. Не могу оне бити само поред вас, има још тешких пацијената.
Легао је и покрио се. Када је после пола сата покушао поново да се надвири само сам викнуо ,,ЛЕЗИ!“ и до мог отпуста сутрадан није било проблема. Пошто сам и оном пацијенту, од кога је само скелет остао, вадио ногу када би је заглавио између оградице и душека, болничарка ми је рекла: ,,Брате, ти си цар, мајке ми. Не знам шта бисмо без тебе“. Неки пацијенти нису за физијатрију, јер им физикална медицина не може помоћи. Остављени су ту да би породица имала предах.
Старији људи због смањене способности да брину о себи имају осећај сувишности у друштву, због чега им је потребна повећана пажња. Онима који су и теже болесни та пажња је још неопходнија. А онима који су и стари, и болесни, и телесно оштећени та пажња у сваком смислу значи живот. Зато поштујте позив болничарке и медицинске сестре јер велика већина њих заиста улаже напоре да се за плату од 27000 динара, колико имају болничарке (сестре имају нешто већу), тај недостатак пажње не осети.
И, према сестринској речи на табли у ходнику: ,,Немојте дозволити да вам се старост догоди, већ водите себе ка њој“.
