– СНЕЖАНАААА…
-проломи се са игралишта Медицинске школе преко пута зграде где станујем. Било је један после поноћи и таман сам легао после журке поводом отварања бајкерског кафеа у околини Шапца. Игралиште школе је пролазно (зашто је неограђено никоме није јасно) и сваки викенд, а понекад и радним даном, нађу се пијане и дрогиране будале којима је баш то игралиште исповедаоница.
– СНЕЕЕЖАНААААААА…
-поново, још гласније овог пута као да је гласноговорнику Новак Ђоковић сервирао лоптицу међу ноге. Чули су се и други гласови који су мало нижом интонацијом покушавали да га смире. Али, дечко је решио да ноћас не допусти нарушавање театралности.
– СНЕ-ЖА-НАА…УДАЈ СЕ ЗА МЕНЕ!!! Чак и ако је разлог његовог срцедрапатељног дрекењања становао у ових пар зграда сумњам да би се њеним родитељима свидела интонација те серенаде у један по поноћи, без обзира на то колико је он срао и колико се она надала. Али, ако је становала негде на периферији града онда је вероватно имало смисла. Затворио сам балконска врата и прозор и уморан покушао да заспим размишљајући колико још оваца треба да прескочи ограду како бих постигао критичну масу пре следећег налета емоција напаћене душице на игралишту преко пута.
– СНЕЕЕЕЕЖАААААНАААА…УДАЈ СЕ ЗА МЕНЕ, МАМУ ТИ ЈЕБЕМ!!! Е ако је до сада одолевала, конкретна понуда тројке са мамом ће је сигурно натерати да промени мишљење. И, не знам зашто, та ми помисао натера блажени осмех на лице и сан на очи…
– СС-НН-ЕЕ-ЖАА-ННАА… Урликом је зајебао Рада Шербеџију док виче “АЛИЈААА“ пре него што му набију колац у буљу у филму “Бановић Страхиња“. Ништа лепше од ропца заљубљеног мушкарца у 1:52 колико је било на екрану мобилног. Након мало више од пола сата спавања био сам одморан за наставак рапсодије о неузвраћеној љубави. Мислим, момак, и ја сам био несрећно заљубљен (чуј био), али никада нисам због тога малтретирао стотине станара околних зграда. Зна се како то прави мушкарци раде: оду у кафану и гњаве конобара док не добије ролку око врата, пусте стотинак пута нешто што је требало бити “заједничка“ песма и пред јутро достојанствено оду на испирање, надајући се да ће са исповраћаном душом исповраћати и чежњу из себе. Наравно да је број понављања пропорционалан величини промашене љубави, што значи да ћете проширити круг познанстава са конобарима.
– ССС…НЕЕ…ЖА…НА… Полако је почео да посустаје, или је дејство конзумираних опијата почело да попушта, али су се гласови “психолога“ око њега, који су га убеђивали да његова животна љубав не хекла ногама гоблене изнад нечијих леђа док он пати, појачавали. Ридао је, не помишљајући да можда његова “најидеалнија“ савршена жена можда спава у пола три ноћу и да је боли клиКторис за његове сузе. И таман кад сам помислио да ће се смирити и допустити ми метафизичко сједињавање са његовом љубављу и њеном мајком:
– СНЕЕЕЖААНАА ДОЂИ ДА ТЕ ЈЕБЕМ!!!!! Е, то су већ тешке речи. Да је то тражио прво можда свега овога не би ни било. Овако сада “Пера мора у полицију“ како би спасао девојку тако тешког захтева и околне комшије непроспаване ноћи. Дохватим фиксни телефон и окренем 192.
– Добро вече-кажем.
– Да? Некада је било “Добро вече, овде дежурни станице милиције тај и тај. Изволите.“ Шта би са тим?
– Замолио бих вас ако патрола може да истера неке наркомане из дворишта Медицинске школе који се дрекењају још од поноћи.
– Ко се дрекења? (Интелигенто, нема шта)
– Не знам ко се дрекења, ја станујем преко пута и не могу да спавам ни са затвореним прозорима колико се деру.
– А ви сте? Кажем му име и презиме и адресу.
– Како се деру?
– СНЕ-ЖА-НА ДО-ЂИ ДА ТЕ Ј-Е-Б-Е-М!!!-продера се опет поноћни Ромео, као да је хтео да му одговори. Овај пут је спеловао као “чирлидерсице“ на америчком фудбалу, верујући да ће га ова тамо негде тако боље разумети.
– Јесте ли чули?
-упитам ја полицајца са друге стране жице.
– Не, шта? Устанем и отворим прозор, окренувши микрофон телефона према Медицинској. Није требало дуго сачекати док се опет није проломио вапај:
– ДО-ЂИ! СНЕЖАНА ДО-ЂИ ДА ТЕ ЈЕ-БЕМ!! Мислим да се паћеник ових задих пар пута попео на клупу или степенице, тако да се сада чуо као да је са мном у соби.
– Јесте ли сада чули?
-поново упитам дежурног полицајца.
– Нешто слабо. Шта вичу?
– Снежана, дођи да те јебем.
– ШТА? Е сад, не знам зашто, али нисам помислио да је ово задње могло бити хипотетичко питање, па сам мислећи да стварно не чује мало гласније поновио: – СНЕЖАНА, ДОЂИ ДА ТЕ ЈЕБЕМ.
– ………..КОГА ТИ ДА ЈЕБЕШ, МАМУ ТИ ЈЕБЕМ!!! ИМАМ БРОЈ САД ЋУ ТИ ПОСЛАТИ ИНТЕРВЕНТНУ!
– Али ви сте…
– ЈА ДЕЖУРАМ НОЋУ ВИКЕНДОМ ЗБОГ ТАКВИХ КАО ШТО СИ ТИ, А ТИ ЋЕШ ДА МЕ ЈЕБЕШ…
– Па нисам ја…
– СРАМ ТЕ БИЛО, САД ЋУ ДА НАЂЕМ ПО БРОЈУ ГДЕ СИ И ДА ПОШАЉЕМ ИНТЕРВЕНТНУ ПА ЋЕМО ДА ВИДИМО КО ЋЕ КОГА ДА ЈЕБЕ! Ту-ту, ту-ту… Већ је почело да свањива док сам ја установљавао по ко зна који пут у каквом свету парадокса живимо: љубавник је своју Снежану вербално карао читаву ноћ као Бата Животиња Штефицу Цвек “У раљама живота“, пандур је остао у уверењу да је сексуално злостављан преко телефона по чијем броју још увек тражи моје податке које сам му у разговору већ дао, тако да сам га у суштини једино ја примио јер нисам спавао читаву ноћ…
