Као и већина рођених 1972.године упућен сам на редовно одслужење војног рока након завршетка средње школе. У марту 1991. године јавио сам се у Ђаковицу, где сам завршио обуку за граничара. Након обуке упућен сам на државну границу са Албанијом, караула ,,Гененрал Павле Илић“. По отпочињању ратних дејстава у Словенији нас око 150 граничара са албанске, грчке и бугарске границе одабрали су и довезли на скопски аеродром, одакле су нас војним транспортним авионима превезли на аеродром ,,Плесо“ у Загреб. Ту су нас после неколико дана обавестили да треба да преузмемо карауле заузете од стране ТО Словеније и распоредили ме у одељење које је требало да се размести на гранични прелаз Шентиљ. Међутим, услед неког споразума до тог премештаја није дошло, па сам следећих неколико дана боравио у касарни ,,Боронгај“ у Загребу, када сам распоређен у противтерористичку чету Батаљона војне полиције 65.Заштитног моторизованог пука. Неколико дана сам провео у касарни ,,Маршал Тито“ на обуци, након чега сам са делом јединице крајем јула 1991. пребачен на ИКМ (издвијено командно место) на војни полигон Слуњ. Од тада сам већином извршавао задатке обезбеђења личности високих војних старешина и пратњу разних војних конвоја на територији 5.Војне области.
Како се заштитни пук кретао тако сам се и ја кретао са њим: од Слуња, преко Козаре, затим Мањаче и Кисељака у Сарајеву, да бих ја око православне нове године 1992. био распоређен у лично обезбеђење генерала Кукањца, Команданта 2.Војне области.
У марту 1992. војници су још могли слободно у униформама да излазе у град, мада су све чешће почели да се појављују људи у различитим маскирним униформама. Заједно са осталим голобрадим момцима из личног обезбеђења генерала Кукањца, а по његовом наређењу, учествовао сам у неколико заједничких патрола са МУП БиХ, када смо ишли да уклањамо барикаде које су постављали и Срби и Муслимани по Сарајеву и околини. Како се ситуација све више заоштравала те патроле су биле све ређе и све више времена сам проводио у Команди 2.ВО, а спавао сам у згради позадинског дела Команде. Када сам био на дужности виђао сам разне политичаре БиХ који су долазили код генерала Кукањца. Сећам се једног састанка на вишем нивоу где су у Команду дошли високи политичари БиХ, преставници Срба, Хрвата и Муслимана са својим обезбеђењима. На том састанку је један од министара у сали поломио столицу, реагујући бурно што му је документовано постојање паравојне формације ,,Зелене беретке“, када му се мој првопретпостављени старешина обратио речима: ,,Заставниче, можеш да ломиш столице у свом министарству, ово је инвентар ЈНА“. На крају наведеног састанка чуо сам да је неко од српских политичара рекао Алији Изетбеговићу да не улази у рат са Србима, већ да су му боља опција преговори и договори.
Онда су 20.априла у сред бела дана убијена двојица војника у кафићу изнад Команде док су играли билијар. То је нас војнике страшно потресло и заједно са старешинама смо тражили састанак са генералом Кукањцем, који је одмах поподне и одржан. На састанку смо тражили да се Команда под хитно измести на ИКМ на Пале, где је један део Команде непосредно пре тог убиства и пресељен. Тада је генерал Кукањац рекао да је убиство војника у кафићу изолован инцидент и да према безбедносним проценама нама у Команди није угрожена безбедност, те да ће када дође време да се сели Команда он бити на челу колоне. Само пар дана после тога извршен је минобацачки напад на Команду, а једна тромблонска мина је завршила одмах испод прозора кабинета генерала Кукањца где сам у том моменту био на положају. Та мина је била испаљена са дрвене џамије која се налазила у непосредној близини Команде, али је због дебљине зидова нанела је само мање оштећење фасади зграде. Сећам се да је непосредно пре тог напада искључена електрична енергија у том делу Сарајева.
Касније су у неколико наврата заробљавани наоружани припадници паравојних формација који су били спровођени код генерала Кукањца, а након тога убрзо пуштани као знак добре воље, да би на телевизији Сарајево давали изјаве како су били малтретирани.
Дана 2.5.1992. предао сам дужност и отишао на одмор у позадински део Команде. Пробудила ме је пушчана паљба јер су, као и неколико претходних дана, поново на нас пуцали из околних зграда. Напад је трајао читав дан. Тада је тромблоном рањен један поручник родом из Шапца, који је са редовним војницима из Команде стана бранио позадински део Команде (тај поручник сма ја, оп.аут.). Када сам покушао да га преко трга спроведем до главног дела Команде да би му се указала помоћ на нас су пуцали са Бистрика и само захваљујући томе што смо се бацили преко степеница у улаз нисмо погођени. Борбе су трајале док генерал Кукањац није наредио обуставу ватре јер је постигнут договор око примирја. Читаву ноћ је праскала муниција са запаљених камиона.
Сутрадан поподне сам, непосредно пре поласка колоне, са још једним војником отишао да се јавим генералу Кукањцу. Том приликом сам га питао како да се обезбеђење распореди, на шта је он одговорио да он иде са УНПРОФОР-ом на челу колоне, а да се ми распоредимо по возилима. Ушао сам позади у један од камиона са још двојицом старешина. Негде код моста Дрвенија зауставили су нас и након неког времена је почела пуцњава. Појавили су се наоружани и униформисани људи и наредили нам да изађемо из возила. Наслонили су нас на приколицу и по нама испалили рафал. Неколико метака је завршило у панциру који сам носио, а два су ме ранила у десну и леву ногу. Тако рањеног у болницу Кошево комби-возилом ме је превезао један из Алијиног обезбеђења, са којим сам раније комуницирао приликом његових долазака са Алијом код генерала Кукањца. По доласку у болницу рекао је онима који су били у болници: ,,Овога чувајте, он нам је важан“. Помислио сам зашто бих ја као обичан војник са деветнаест година неком био важан и тог тренутка сам се онесвестио услед губитка крви.
У болници Кошево сам оперисан и тамо сам провео двадесет пет дана. Током боравка у болници нису ме физички малтретирали, али су понекад улазили и говорили како ће ме заклати и називали ме четником. Чим сам могао да се ослоним на ногу помагао сам другим рањеницима. Тако сам се поново срео са момком, Муслиманом, који је раније као припадник једне од паравојних формација био заробљен и доведен у Команду 2.ВО, а којем сам док сам га чувао дозволио да пред зору запали цигарету. Тада ми је рекао да је из Санџака и да студира у Сарајеву, а у болници ми је испричао да је након те проведене ноћи у Команди пребачен у касарну ,,Виктор Бубањ“, одакле је други дан пуштен на слободу без икаквог малтретирања. Неколико дана након тога је рањен, није ми рекао где и како, само знам да ми је његов брат следећи дан дошао у посету и донео бокс словеначких цигарета ,,СЕТ“.
Све време боравка у болници у ходнику на мом спрату, а повремено и испред собе у којој сам се налазио, био је стражар. Када сам почео да ходам успео сам уз наговор једне медицинске сестре да одем до лекарске собе и да се јавим неком од своје фамилије. То је било у раним јутарњим сатима, негде око пет часова, када сам након другог позива успоставио контакт са својим братом Миланом. Што сам могао брже испричао сам му шта се десило и да ми је потребна помоћ. Након тог разговора по мене су дошли неки људи, везали ми руке и очи, угурали ме у возило и рекли да су чули да сам велика зверка, те да ништа не покушавам јер имају наређење да ме убију ако нешто покушам. Након краће вожње возило се зауставило, извели су ме напоље и оставили онако везаних руку и очију. Стајао сам тако док је око мене звецкало оружје, да би након неколико тренутака уз звуке репетирања оружја зачуо повике ,,Убиј четника“, ,,Немој, боље га закољи“ и сличне. Не знам колико је то трајало, мени се чинило читав дан јер су ме ране још болеле, док неко није пришао, ухватио ме испод руке и вукући ме увео у неко друго возило веће од претходног.
Када се возило после краћег путовања зауставило, човек који је све време седео поред мене извео ме је и повео кроз некакав објекат, док нисмо ушли у једну просторију где су ми скинули повез са очију. Испред себе сам угледао више људи, а један од њих ми се представио као Јука Празина и он ме је почео испитивати. Касније су ми дали паштету и парче хлеба ракавши: ,,Једи требаће ти“, да би ме после само неколико залогаја дигли и повели кроз ходник, када сам схватио да се налазим у затвору. Одвели су ме на пети или шести спрат, не могу тачно да се сетим, и убацили у једну од ћелија. У ћелији је било шест кревета, односно три војничка кревета на спрат, а нас је у ћелији било деветорица. Након упознавања остали су ми, видевши да сам рањен, одредили кревет и рекли да ћу на њему само ја спавати док ће се они на овим другим мењати.
Ћелија је била мала, осим кревета је имала сточић, две столице и зидани клозет у углу. Унутра се налазило огледало, водокотлић без воде, док је воде на чесми било само повремено. Следовање хране је било једном дневно, после подне око 17.00 часова, а састојало се од парчета стврднутог хлеба и неке мешавине куваног пасуља, купуса, грашка и кромпира, са понеким кокошијим вратом. За нас деветорицу смо добијали литар и по воде дневно, од чега смо пола остављали за једног старијег човека који је био астматичар, а није имао никакве лекове код себе.
Разни људи су ме изводили из ћелије и више сати испитивали. Након тога су ми доносили откуцане изјаве да потпишем, са наводима у којима признајем да је неко од старешина из Заштитног пука у близини Команде убио неког њиховог политичара. Пошто у својим изјавама то нисам помињао, јер о томе нисам имао никаквих сазнања, такве изјаве нисам хтео да потпишем, него сам својеручно написао изјаву коју сам им предао. Размењен сам 10.6.1992. у размени у којој нису посредовали ни Црвени крст ни УНПРОФОР, када сам пребачен у касарну Лукавица.
Нисам био на слободи ни неколико сати када је почео напад муслиманских снага. Пошто је сутрадан падала киша и хеликоптер није могао да полети замолио сам неке официре да ми помогну да дођем до своје јединице. Један од њих ми је изашао у сусрет обезбедивши пропусницу за путовање и превоз. По доласку у јединицу касно увече видео сам да је већина састава измењена, а у разговору са мојим првопретпостављеним старешином сазнао сам да се део војника са територије Србије вратило назад у Србију, док је други део отишао да брани своја огњишта, као и да је мислио да сам ја једини погинули из његове јединице. Уласком у шатор где је био смештен тај мој првопретпостављени старешина угледао сам свог земљака из околине Лознице и упитао га шта ради ту када је одслужио војску. Рекао ми је да је дошао са мојим братом Миланом да ме тражи, пошто му је овај рекао да сам успео да се јавим и да сам жив. После свега преживљеног сусрет са братом не могу дочарати речима.
12.06.1992 године заједно са братом и тим земљаком вратио сам се на територију Србије, након чега сам на рехабилитацији провео око годину дана. Последице рањавања вучем и данас.
Једина изјава коју сам дао органима у Србији била је у августу 2013. када су ме позвали да сведочим поред Специјалним судом за ратне злочине. Међутим, пошто ми се учинило да су присутни у суду тотално незаинтересовани, изјаву сам дао у скраћеном облику како бих што пре отишао одатле. Сматрам да је велика срамота ове државе што преживеле из колоне у Добровољачкој улици није организовала у неки централни регистар, јер за део старешина и војника из своје јединице никада нисам сазнао шта се са њима десило, док ни они за мене нису могли знати пошто сам се на списковима рањених водио као НН полицајац. И то све док после 23 године игром случаја нисам срео човека из Шапца за којег су ми рекли да је у колони заробљен и убијен, а то је управо био онај поручник рањен тромблоном у позадинском делу Команде.
О томе како се осећам што ни после 23 године нико није одговарао за те злочине почињене над припадницима ЈНА у Сарајеву заиста немам речи.
Сусрет са некадашњим војником Перић Миленком после 23 године
