Пре пар недеља провозам ја мог Орла (мотор), направим пар стотина километара у пар дана, чисто да започнем ову сезону. После тога удари неки “спич“, пингвини облаче дуге гаће, ја само отишао да га упалим, да му колико-толико не буде зима. И зашто бих вас ја сад давио овим? Шта је ту чудно?
Некако ми се у том времену ближио и рођендан, па хајде да мало средим стан, да се не би нашао неко паметан и рекао “Види се да овде недостаје женска рука“, несвесно прелазећи преко чињенице да се оно што женске руке ту држе не зове “Прашко“.
Углавном, по мом неком сећању, од тог сређивања стана, мојих кључева од мотора нема нигде. Једноставно нема.Ретко губим ствари, врло, врло ретко, тако да сам се чудио шта се то сада могло десити. Једном сам у другом основне дошао у школу са кишобраном, а вратио се без, тако да су пале грдње као да сам изгубио нуклеарни, а не пијачни кишобран из Трста. Од тада никада више нисам носио кишобран и од тада сам, можда и претерано, одговоран за своје ствари. Али…кључева нема.
Први дан, када сам одлучио да их тражим, покушао сам да будем миран.Ту су негде, сигурно. Претражио сам све јакне које сам носио у последње време, трабало би да су у неком од џепова, али се нисам усрећио.
Следећи дан сам претражио и гардеробере и комоде.
Онда сам позвао и децу у помоћ, “Децооо—ооо-оо….“ И док је наследник вредно масакрирао нека чудовишта у игрици на компу, моје Пепељуге и ја смо покушавали да нађемо кључеве на свим могућим и немогућим местима у стану, на поткровљу…шпајзу…гаражи…Ништа.
Имао сам ја резервни кључ који сам срећом нарезао када се бивша госпођа након развода одселила са децом у другу зграду и са стварима случајно однела и оригиналне резервне кључеве, које после распакивања никада није нашла, али ти оригинални су имали и кључ од сајле за закључавање мотора на себи, за који немам резервни. И имали су рекламнипривезак МК “Роад Флајерс“ из Мужље добијен приликом уласка на њихов мото-скуп. У паници сам већ мислио да вадим ламинат и скидам столарију, не бих ли нашао где су запали.
После четири, пет дана непрекидног тражења почео сам да губим наду да ћу их пронаћи, јер су, по свим мојим сећањима, требали да буду ту негде у стану.
И, када сам већ мислио да одустанем, сетим се да је једном давно моја бивша госпођа рекла да треба раширити маказе на столу ако нешто тражиш, а не можеш да нађеш. Њојзи рекла њена драга мама, ваљда. Можда се то предање преносило с колена на колено, откуд знам. Наравно да сам се насмејао грохотом на то. Чуј, ја инжењер, човек од егзактне науке да верујем у баба-Куранине враџбине? Можда треба да зовнем Милана Тарота да ми открије где су ми кључеви док се мажем мајонезом и кечапом по глави и вичем Вајтснејк?
Међутим, пошто за своју ситуацију нисам имао никакво решење, осим комплетног реновирања стана, успем да нађем неке криве хируршке маказе, које, осим оних за нокте, једино имам у кући, и решим да их према упутству ставим на сто. Оставим их ја на столу, раскречене у мисионарском положају и смешећи се изађем из стана, ликујући у себи како ћу да разбијем још један мит.
После неколико сати сам се вратио, потпуно заборавивши на маказе и у себи се већ опростивши од кључева. У сред гледања неког врло поучног и компликованог филма, гдеАмери поново спасавају свет од свакаквих напасти осим од оне највеће- себе самих, зазвони мобилни.
“Ало, Бунар…Крока је…“
Крока је колега из МК Чивија, коме сам уградио климу 12.1. те године, и који је, читаво време монтаже, причао како климу уграђује за “маму, коју ‘оће да са’рани, али да јој бар улепша задње дане, да не мора да се греје на дрва…“ Међутим, мајмуни у магацину у Београду су отворили спољну јединицу климе и извадили лулицу која се ставља за одвод конденза, тако да сам ја Кроки ставио неку другу неодговарајућу, обећавши да ћу оригиналну поставити чим ми они из Бг-а пошаљу. Ови су је, опет нормално, послали после две недеље, тако да сам ја лулицу поставио 28.1. док је Крока био у Немачкој. Дошао је сада за викенд.
“Е, реци Кроко…“
“Прво да ти се захвалим што си ставио ону лулицу и продужио црево, како смо се и договорили. Друго, је л’ ти возиш оног Хјо-су-синга?“ (То ме завитлавају због назива мог мотора, којег поистовећују са “кинезима“, иако је и скупљи од “јапанаца“.)
“Јесте Кроко, ја возим Хјосунга.“
“Е, брате, кључеви су ти код мене, мама (која још није умрела, а ка’ће, не знамо) их је нашла на ћуприји испред дворишта кад се отопио снег…“
Стајао сам запрепашћен: Кроки је БАШ тада требала клима, и ја сам, од неколико стотина у магацину у Београду, добио БАШ ту из које је извучена лулица, и они из дирекције касне са слањем те лулице БАШ две недеље док је још снег, и ја је БАШ монтирам тада када ми испадну кључеви од мотора у тај исти снег, и старамајка налази кључеве кад се снег отопи и БАШ не зна да се служи мобилним да ми јави него чека Кроку да се врати из Немачке, и Крока долази БАШ, али БАШ тај дан кад сам ја раширио маказе.
Скривена камера? Ријалити шоу? Неко мене БАШ кеца овде…
“Ало, брате, је л’ ме чујеш? Дођи кад ‘оћеш по кључеве…“
“Хоћу, Кроко, хвала.“
Погледах маказе на столу…Јесу ли жене БАШ толике вештице? Јесу! Или Нису?!?
