Доживљаји инвалида-4.10.2024.

Подели

Враћам се ноћас по изузетно јаком пљуску из Источног Сарајева, где сам био на откривању и освештању споменика погинулим припадницима 65.заштитног моторизованог пука и споменика ,,Бели анђео“, подигнутом као помен на цивилне жртве Србе у XX веку.  Стижем на паркинг испред зграде око 1.30. На ивици снаге, јер су споменици на узвишењу, па је било доброг пентрања за мене, и на ивици живаца, јер ми се натколена протеза после 13 сати ношења усекла до под пазух. На сред пролаза између возила на паркингу наспрам књижаре ,,Триангл папир“ стоји неки џип, илити модерно СУВ. Блицнем пар пута, да не свирам у пола два по поноћи. Возило се пали и помера. Али некако споро, за мене, који једва чека да скине протезу и намаже Пантенол маст на огуљено ткиво, траје вечно. И помери се возило. Директно на тај мој паркинг за инвалиде. Пљусак уби. Свирнем једном кратко. Ништа. Шта ћу, јесте некултурно, али други пут мало дуже. Ништа. Притиснем сирену једно три, четири секунде. Излази лик са сувозачког места, млађи дечко, дуже, уфрћкане косе, која ће то по пљуску бити још пар минута. Долази до аута. Отварам прозор и кажем: ,,Шта излазиш, померите возило“. Лик се онако натопљен нагиње према прозору:
– А Ви баш на то место хоћете да паркирате?
Кроз потоке кишних капи видим да му очи сјакте к’о у змаја.
– Да, баш на то место хоћу да паркирам-одговорим и покажем му налепницу за инвалиде на ветробранском стаклу, илити шофершајбни.
И он тада почиње неку невезану причу, уз гестикулацију рукама, коју баш и нисам разумео:
– Ту ми…Друг довезао…Ја ту живим (показује на зграду изнад ,,Триангл папира“)…Тамо…Само да…А има места…Ето ту…
– ЧОВЕЧЕ, ПОМЕРИ СЕ СА МЕСТА ЗА ИНВАЛИДЕ!!!-дрекнем. Верујем да се и поред пљуска неко тргнуо у околним зградама.
Окреће се и одлази. Седа у џип црне боје. Џип врло, врло полако излази уназад с паркинг места и све некако успорено и из више пута. Схватам да је и возач урађен или у најмању руку пијан. Некако истера возило са паркинга, али није на средини пролаза и сад не може да заведе возило довољно да не би прешао преко банкине где су контејнери. Када је предњим точковима наишао на банкину дао је гас и прешао, некако успео да исправи возило и отишао десно према кружном току.
Чекај мићо, што одвезе човека кад он живи ,,ту…и тамо…“?

Тек када сам узео ствари из кола и пошао у зграду видео сам да возач џипа и није могао да заведе возило како треба, јер је комшија, доктор-психијатар, са психичким проблемима одавно већим од пацијената које лечи, оставио возило попреко на паркинг и смањио простор маневрисања.

То је моја свакодневница: живот између дрогираних и психички поремећених…


Подели

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Сцролл то Топ