Vraćam se noćas po izuzetno jakom pljusku iz Istočnog Sarajeva, gde sam bio na otkrivanju i osveštanju spomenika poginulim pripadnicima 65.zaštitnog motorizovanog puka i spomenika ,,Beli anđeo“, podignutom kao pomen na civilne žrtve Srbe u XX veku. Stižem na parking ispred zgrade oko 1.30. Na ivici snage, jer su spomenici na uzvišenju, pa je bilo dobrog pentranja za mene, i na ivici živaca, jer mi se natkolena proteza posle 13 sati nošenja usekla do pod pazuh. Na sred prolaza između vozila na parkingu naspram knjižare ,,Triangl papir“ stoji neki džip, iliti moderno SUV. Blicnem par puta, da ne sviram u pola dva po ponoći. Vozilo se pali i pomera. Ali nekako sporo, za mene, koji jedva čeka da skine protezu i namaže Pantenol mast na oguljeno tkivo, traje večno. I pomeri se vozilo. Direktno na taj moj parking za invalide. Pljusak ubi. Svirnem jednom kratko. Ništa. Šta ću, jeste nekulturno, ali drugi put malo duže. Ništa. Pritisnem sirenu jedno tri, četiri sekunde. Izlazi lik sa suvozačkog mesta, mlađi dečko, duže, ufrćkane kose, koja će to po pljusku biti još par minuta. Dolazi do auta. Otvaram prozor i kažem: ,,Šta izlaziš, pomerite vozilo“. Lik se onako natopljen naginje prema prozoru:
– A Vi baš na to mesto hoćete da parkirate?
Kroz potoke kišnih kapi vidim da mu oči sjakte k’o u zmaja.
– Da, baš na to mesto hoću da parkiram-odgovorim i pokažem mu nalepnicu za invalide na vetrobranskom staklu, iliti šoferšajbni.
I on tada počinje neku nevezanu priču, uz gestikulaciju rukama, koju baš i nisam razumeo:
– Tu mi…Drug dovezao…Ja tu živim (pokazuje na zgradu iznad ,,Triangl papira“)…Tamo…Samo da…A ima mesta…Eto tu…
– ČOVEČE, POMERI SE SA MESTA ZA INVALIDE!!!-dreknem. Verujem da se i pored pljuska neko trgnuo u okolnim zgradama.
Okreće se i odlazi. Seda u džip crne boje. Džip vrlo, vrlo polako izlazi unazad s parking mesta i sve nekako usporeno i iz više puta. Shvatam da je i vozač urađen ili u najmanju ruku pijan. Nekako istera vozilo sa parkinga, ali nije na sredini prolaza i sad ne može da zavede vozilo dovoljno da ne bi prešao preko bankine gde su kontejneri. Kada je prednjim točkovima naišao na bankinu dao je gas i prešao, nekako uspeo da ispravi vozilo i otišao desno prema kružnom toku.
Čekaj mićo, što odveze čoveka kad on živi ,,tu…i tamo…“?
Tek kada sam uzeo stvari iz kola i pošao u zgradu video sam da vozač džipa i nije mogao da zavede vozilo kako treba, jer je komšija, doktor-psihijatar, sa psihičkim problemima odavno većim od pacijenata koje leči, ostavio vozilo popreko na parking i smanjio prostor manevrisanja.
To je moja svakodnevnica: život između drogiranih i psihički poremećenih…
