Осим плате, која је била уплаћивана на текући рачун, професионални припадници ЈНА који нису били из Сарајева и нису имали решено стамбено питање добијали су и накнаду за касарске и логорске услове живота који трају дуже од 24 часа. Накнада је била прописана Правилником о путним и другим трошковима, а висину накнаде одређивао је Начелник генералштаба својом наредбом.То су биле обичне трупне дневнице, али их је већина погрешно звала ратним. Ту накнаду су од 4.4. практично примали сви, односно од наређених мера повишене борбене готовости.
Паре су стизале авионом на аеродром Бутмир, а затим би их под пратњом превезли код нас у зграду, пошто се ту налазила финансијска служба и рачунски центар. Увезане црвене ,,цигле“ још су се осећале на боју из Топчидера. Обрачун се радио двонедељно, а како нисам имао посебних трошкова, јер сам спавао и хранио се у Команди, тај део пара сам, као и добар део других, претварао у девизе пошто је инфлација већ почела хватати замах.
Када сам први пут требао заменити те дневнице за девизе питао сам једног од старешина из Сарајева где то да урадим, на шта ми је он одговорио да идем испред поште или код хотела ,,Европа“, јер су тамо Санџаклије. Испрва нисам схватао зашто Сарајлије не подносе Санџаклије, али се баш приликом замене динара у девизе то могло наслутити: већина дилера девиза биле су пореклом из области Старе Србије, која је после Другог светског рата добила назив Санџак (што на турском значи област[1]), а самим тим већи део послова у ,,сивој зони“ су такође они преузели.
Стева Олић, старији водник и мој пријатељ, који ми је у транспортни вод са којим сам прошао рат у Хрватској придодат у Славонској Пожеги приликом последњег задатка извлачења јединица из Словеније, рече да је чуо за добар ресторан недалеко од нас. Предложио је да када будемо ишли да заменимо динаре за девизе мало променимо војничку храну. Наравно да сам прихватио и после пар дана кренусмо да тај ресторан и нађемо.
Са Бистрика смо прешли преко Принциповог моста и поред Баш чаршије почели да се пењемо калдрмисаном улицом. Прошли смо улицу горе и доле, али нигде нисмо видели било какав ресторан. Стева је био сигуран да је добио добре инструкције, па је за упитао неке пролазнике и они му показаше масивна дрвена врата на средини улице. Ни на вратима, ни на зиду није било никакве рекламе или других обележја да се ту налази ресторан, због чега и нисмо могли да га нађемо. Покушали смо да уђемо, али су врата била закључана. Таман кад смо помислили да ресторан уопште не ради, на вратима се отвори прозорче као у средњовековно време. Човек са друге стране упита шта желимо, рекосмо да ручамо, ако је то тај ресторан, на шта се зачу откључавање старе коване браве.
Уђосмо као на неку терасу ограђену гелендером, одакле се степеницама силазило у простор који је некада био подрум. Са десне стране су била два велика масивна стола ограђена масивним тапацираним угаоним гарнитурама, а са леве стране је био сепаре скривен импровизованим зидом од ламперије. Испред малог дрвеног шанка стајао је човек који је дао знак конобару да нас пусти. Пошто конобар није баш био претерано одушевљен нашим доласком, седосмо одмах на прва седишта десно, што ближе степеницама. Човек по коме се звао ресторан се представи и упита нас да ли смо први пут код њега у гостима. После потврдног одговора упита нас да ли имамо неку одређену жељу или ћемо њему допустити да врши избор јела. Стева и ја се погледасмо и рекосмо да ћемо њему препустити. Човек седе наспрам мене за сто, позва конобара и прво наручисмо аперитив-његову домаћу ракију. Стевини су били пореклом из Шипова, одакле су колонизовани за време ,,Осме офанзиве“ у Војводину[2], тако да је атмосфера убрзо постала опуштенија.
Рађале су се на столу разне ђаконије и ми сазнасмо да власник има винограде у Црној Гори и неколико имања по Босни, где је узгајао овце и говеда за своје специјалитете. Када сам рекао да сам из Шапца упитао ме је да ли могу да му обезбедим камион плавог камена, који му је био потребан за виноград. Насмејао сам се мислећи да се шегачи са мном, али када је рекао да је озбиљан поменух да знам једног од директора из тадашњег гиганта Хемијске индустрије ,,Зорка“. Одмах рече конобару да донесе телефон и овај донесе мало повећу слушалицу, из које власник извади телескопску антену око метар дужине. Рече да могу да зовем било који број на планети, на шта му ја издиктирах број. Звао сам рођака чија је супруга била сестричина тог директора. Добио сам њену мајку, што је у том тренутку било још и боље, јер ми је она дала број од брата на послу. Власник рече да ће га звати мало касније, јер је некултурно да сада разговара док ручамо.
Све време из сепареа ме је са таквом мржњом посматрао један од гостију, да сам морао власника питати ко је лик иза ламперије. Устао је као опарен и навукао застор на импровизована врата. Ушао је на брзака унутра, нешто тихо рекао и изашао. Наставили смо да се служимо, а специјалитетима изгледа да није било краја.
Након неког времена људи из сепареа су изашли. Један од њих тројице се захвалио власнику, док су друга двојица гледала у Стеву и мене. Видео сам да је и он лагано спустио руку према пиштољу. Када су изашли, питали смо газду ко су и зашто нас тако гледају. Видело се да му је било неугодно, али се отворио, јер је било очигледно да их ни он нешто не подноси. Док смо нас двојица пијуцкали домаће вино чекајући баклаве, он је почео да се јада:
,,Санџаклије. Они ће започети рат[3]. У ствари, већ су га започели. Промијенили су нам начин живота, не само Муслимана у Сарајеву, него свију нас. До прије неколико година су Албанци долазили и отварали своје радње, али им нисмо дали да нарушавају односе у чаршији. Кад је побиједила СДА то је била најезда ових из Санџака, каква најезда-ОКУПАЦИЈА болан! Сарајлије су се знале и препознавале по граду, сад на прсте руке можеш срести Сарајлију када шеташ, све то другачије прича и другачије се облачи. Отели су нам читав град, они су на свим пијацама, они су ти главни дилери девиза, они су ти возачи у ГРАС-у[4], они су по свим дивљим насељима по Сарајеву, они су ти мој јаране свугдје[5]. И нико им ништа не може. НИКО! Зашто? Па зато што су они у резервном саставу милиције направили државу у држави! Наоружани су до зуба и зато морам да их трпим. И не само ја, и највећи криминалци зазиру од њих. Како онда праве Сарајлије да их воле?“
За мене лично то су биле новости, јер за тих мало јаче од месец дана ратних дешавања нисам стигао ни град да упознам, а камоли људе у њему. После неколико сати гошћења Стева и ја платисмо цех и кренусмо да идемо. На растанку нас је власник питао да ли нам је било скупо, а када скоро углас рекосмо да нам је то вероватно најбоље јело у последњих годину дана и да бисмо платили и више да је тражио, позва нас да поново дођемо.
У повратку Стева, који је два, два и по месеца боравио дуже на подручју Сарајева, рече да је и он чуо да влада огромна нетрпељивост између староседелаца и Санџаклија. Рече да је то, како је он чуо, највише зато што за Сарајлије и за њихову децу није било посла, а Санџаклије су запошљаване одмах по доласку у Сарајево, чак и на нека непостојећа радна места.
После пар дана смо решили да поново одемо, иако је ситуација у граду била напета. Овај пут смо имали велики разлог, пошто је Стева предао захтев за демобилизацију. Био сам изненађен том његовом одлуком, јер је ни на који начин није наговештавао, али једноставно му је после 15 година ношења униформе све досадило. Био је поуздан старешина, миран и сталожен, али је итекако знао да се разбесни када би га неко наљутио. А ових што су га љутили после завршеног курса Војне полиције и пар прекоманди било је све више. Иако нижи од мене, био је шири и петнаестак килограма тежи, што би се рекло као да је грађен за џудисту, што је некада и био. Врло емотивно је примио вест 22.септембра 1991., када су нам негде у недођији, у сред извршења задатка, радио везом јавили да нам је матична јединица у Славонској Пожеги предата. Обојици су нам остали намештени станови и све успомене у њима. Открио ми је да је још тада размишљао да напусти војску. Доста му је издаје, није то више ни та држава, нити та војска којој је дао заклетву. Било ми је жао, али нисам имао шта да му приговорим.
Власник се нашем поновном доласку искрено обрадовао. Рекао ми је да је разговарао са директором са којим сам га повезао, али да он ,,није за сарадњу, јер је плашљив“. Рече да му је нудио да цистерну са плавим каменом плати унапред преко рачуна или у готовини, како му више одговара, да возач ,,Зорке“ дотера цистерну ,,донекле, а његов возач ће однекле“, да возач тера директно у Црну Гору, а да овај плати пут…Набројао је, чини ми се, све могуће солуције, али нису нашли заједнички језик, јер директор није хтео да прихвати толики ризик. Одговорих да заиста ту не могу ништа да урадим. Позвао је конобара и поново почео ,,спори воз“, као пре неки дан, али смо му рекли да немамо толико времена и да ћемо наручити једно главно јело, а он нека изабере које.
Рекао је конобару шта да донесе и наставио да се жали. Псовао је рат јер не може да послује, али, ,,Ето, ви сте добри момци, не као ови, дошли за паре да нас уче вјери, шта ме брига ко је које вјере, мора се радити, а њима је јаране по тој њиховој вјери све допуштено…Не можеш отимати и красти у име вјере, која ти је то вјера која ти то допушта? Триста година правимо Босну да буде толико велика да би могли сви живјети у њој, а сад испаде да је толико мала да ни они сами у њој не могу живјет’…Моји су генерацијама трговали и држали ме’ане, све смо преживјели, али ове изгледа нећемо…“
– Зашто нешто не предузмете?-прекидох га.
– Ма ко?! Ко болан да предузме, кад им паре стижу џаковима? Па шта мислиш одакле њима паре за откуп девиза три пута већем курсу када су дошли овдје само са рукама у џеповима? Арапи то шаљу и не питају колико треба. Код мене долазе и инспектори, кажу да дневно, еј, пази-ДНЕВНО, обрну и до милион марака на црној берзи. Шта мислиш гдје иду те паре? Или боље да те питам коме? Мислиш да ће нама бит’ боље? Битно је да само Алија има и његова породица, а остали сви комотно могу да поцркају. Он је добио паре да направи муслиманску државу и он је мора направит’, макар сви ми изгин’ли или поцркали од глади. Изјашњав’о се к’о Србин и онда му одједном синула она декларација[6]? Ко у то може да повјерује? Знао сам ја да ће бит’ рата кад су њега пустили из затвора, јеб’о им он матер. Волео је Југославију к’о што сад воли Босну…Него ви бежите из овог лудила, кад већ имате где…
Није требало бити нарочито паметан да би се закључило да власник некоме од Санџаклија плаћа рекет, чим је толико огорчен. По повратку у команду разговарао сам са кап.Павковим, који је до рата живео и радио у Сарајеву, о томе и питао га да ли безбедњаци знају за то.
– Да ли су знали? Па немој да ме зајебаваш Панто! Они се годину дана насељавају, регрутују за ,,зелене беретке“ и увежбавају у униформама резервног састава МУП-а одмах поред касарни, а ти питаш да ли су безбедњаци знали за то? То знају сви становници Сарајева, а да не знају безбедњаци! Е сад, друга је ствар што њих више интересује ко наскаче на чију жену, него што им се поред касарни обучавају паравојне формације.
Значи сви су били свесни да су се доласком Санџаклија пореметили етнички, а самим тим и традиционални односи у најјугословенскијем граду СФРЈ и нико поводом тога ништа није предузимао. Сарајево је тонуло у радикални исламизам и ту за Србе није било будућности. Зато је Стеван Олић последњи пут обукао униформу старијег водника 15.4.1992. и из Рајловца хеликоптером одлетео у неку другу, бољу будућност.
[1] Турска реч санцак означава област коју су султани давали на управу својим војводама за време Отоманског царства. Таквих санџака је било на стотине широм царства од Средње Европе до Азије, а један од њих, који је захватао Рашку област (део Старе Србије), подељену административно између Србије и Црне Горе, добио је назив Новопазарски санџак, због седишта у Новом Пазару. У каснијим политичким превирањима већином исламизирани Срби, преведени у нацију Муслиман, становници шест општина које су припадале Србији (Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Пријепоље, Нова Варош, Прибој) задржали су назив Санџак, док је православни Срби и даље називају Рашка област, иако је историографски гледано најтачнији назив Стара Србија.
[2] Колонизација је био политички назив за присилно исељавање Срба из Херцеговине, Далмације, Баније, Кордуна, Лике, Славоније, Поткозарја и осталих делова Босанске Крајине после покоља од стране Хрвата и Муслимана у НДХ. У истом периоду се врши пресељење становника исламске вероисповести из Рашке у делове БиХ, а Албанаца из Албаније на Косово и Метохију (КиМ), док се Србима и Црногорцима протераним са КиМ забрањује повратак на своја огњишта. Све је то чињено под геслом Тита и Савеза комуниста: ,,Нема ни снажне, ни јединствене Југославије без слабе и разбијене Србије“, због чега је једино Србија као федерална јединица имала две покрајине. Променама Устава дефинисане су федералне јединице у ,,авнојским границама“ које никада раније у историји нису имале, наравно на штету Срба, а у корист других народа. Тим постављањем граница ван етничке територије појединих народа Тито и комунисти су плански продубљивали јаз између Срба и осталих народа, због чега је на крају и дошло до ратова деведесетих година прошлог века.
[3] Рамиз Делалић-Ћело, који је убиством Николе Гардовића 1.3.1992 на свадби практично и започео рат у БиХ, био је из Прибоја; Сефер Халиловић, ратни командант тзв.Армије БиХ је из Пријепоља; многи команданти јединица и управници логора у којима су мучени и убијани Срби биле су ,,Санџаклије“.
[4] ГРАС-ГРАдско Саобраћајно предузеће за превоз путника
[5] ,,Санџаклије се најлакше запошљавају у ГРАС-у (Градско саобраћајно предузеће) и СИМЕС-у (Сарајевској индустрији меса) као и на универзитету где су запослена 32 професора из Санџака, У ГРАС-у преко новог директора Ибрахима Јусуфанића готово сви су запослени као ревизори, а у последње време и као возачи. У СИМЕС-у, посебно у кланици, фиктивно је запослено око 500 људи из Санџака и њихов број непрестано флуктуира. Пред званичним властима они су редовно запослени и легални грађани Сарајева. Већи број Муслимана из Санџака станује у бесправно изграђеним кућама изнад стадиона „Жељезничара“, на земљишту које припада ЈНА. Више покушаја инспектора да их иселе није успело. У последње време, Санџаклије у овом делу града више нико не дира, јер је познато да су готово сви наоружани до зуба. Јавно се хвале да их више одатле не може отерати ни ЈНА. Слично је о у илиџанском насељу Соколовићи где су готово сви становници из Санџака.“ (Пасус је из чланка од којег нисам записао линк)
[6] ,,Исламска декларација“, дело Алије Изетбеговића из 1970. године, којим је практично увео исламски фундаментализам међу Муслимане у БиХ и стварање чисто исламске државе у авнојевским границама.
