Dolazim do tehničkog pregleda ,,Dunav“ u ulici Janka Veselinovića u Šapcu u petak nešto pre 14 časova. Stanem pored vrata sa električnim triciklom. Vrata iz više krila skroz otvorena, pošto je napolju toplo. Čujem neki razgovor, ali ne vidim devojku koja radi za pultom. Ulazim i vidim lika skroz desno u ćošku, zavaljenog u stolicu, kako razgovara na mobilni telefon. Utom se pojavljuje i radnica, valjda bila napolju na pauzi. Dajem joj saobraćajnu dozvolu od vozila, ličnu kartu i staru polisu, treba da se produži registracija, jer sam tehnički obavio desetak dana pre toga. Ovaj i dalje razgovara. Devojka mi kaže da sednem i sačekam. Izlazim napolje.
Posle nekih pet, šest minuta me zove i kaže da je polisa završena, vraća mi ličnu kartu i kaže da sačekam da se odštampa nalepnica. Sedam na drugu stolicu od lika koji i dalje razgovara. Čekam.
– Je li Ceca tu? Nije? Daj mi broj…-slušam lika, jer je nemoguće ne čuti šta priča.
– Ej Ceco/Mico/Beco…
Neki šleper mleka treba da uzme ,,VUM“, a drugi ,,Transkom“, pa neće, pa hoće, pa tako je, pa nije, ma sigurno, kad ti kažem…I to traje i traje.
Ustajem i kažem radnici za šalterom:
– Gospođice, da nećete i Vi šleper mleka?
Gleda me i smeje se, shvata na šta aludiram. Izlazim, ali ne izdržah. Vratim se i stanem ispred lika. I dalje priča o šleperima mleka. Gledam ga. Primećuje da ga gledam. Čekam da završi razgovor. Čim je spustio telefon, kažem:
– Dobro bre momčino, ko te tako vaspitao? Zar ne primećuješ da smetaš sa tim tvojim razgovorima?
– Kome smetam?-kaže ironično.
– Ma ne, ne smetaš nikom-i nastavljam rugajućim glasom-ti si divan, ti si krasan, ti si takoo savršen…
– Je l’ Vama smeta?
– Ma gde…
– Je l’ Vama smeta?
– Ma kakvi, izvini-i dalje se rugam.
– Pa je l’ Vama smeta?
– Čekaj…
– Pa je l’ Vam smeta?
– Čekaj…
– Pa je l’ Vam smeta?
– ČEKAJ!
Malo sam pojačao ton, ali pošto mi nadimak nije džaba dat mislim da je i radnica za pultom poskočila.
– Ti to sad kao hoćeš da ispadneš kulturan i da pitaš da li nekom smetaš?
– Ako samo Vama smeta, onda je problem do Vas.
– Jesi li toliki degenerik da nemaš osećaj da smetaš nekom?
– Pa Vi me uvrediste, čemu to?-govori kroz smeh.
– Pričaš pola sata naglas i onda pitaš da li nekom smetaš? A šta si onda ako nisi degenerik?
– PA ŠTA ĆU KAD SAM NA POSLU…
– Nisi NA SVOM POSLU, pizda ti materina nekulturna!-procedio sam kroz zube i izašao napolje da ne bi došlo do težeg ,,akcidenta“.
Na kanalu je stajalo belo vozilo beogradskih registarskih tablica. To je ta nova vrsta bizMismena: menadžeri koji ,,moraju da se jave“ u restoranu, u redu u pošti, u bašti kafića dok žvaću kašičicu od eKspresa, u prodavnici, u autobusu, dok čekaju tehnički…Jer njihova posla su veoma važna i vrlo neodložna. Ne bi me čudilo da je dotični jadni ćaci, jer su bahatost i nekultura njihov zaštitni znak.
Dok sam šetao nervozno prišao mi je jedan od radnika sa tehničkog i pitao da li čekam na red. Odgovorio sam da ne, već da kradem zanat. Nasmejao se čovek i otišao unutra. Pravnica me je pozvala i uručila mi nalepnicu i ostalu dokumentaciju. Degenerik je sada sedeo normalno u stolici i čačkao po telefonu, ali nije pričao. Dok sam odlazio triciklom razmišljao sam kako ona Frojdova izreka od pre stotinak godina da ,,Glupost počinje tamo gde prestaje stid“ nikada nije bila aktuelnija…
