Долазим до техничког прегледа ,,Дунав“ у улици Јанка Веселиновића у Шапцу у петак нешто пре 14 часова. Станем поред врата са електричним трициклом. Врата из више крила скроз отворена, пошто је напољу топло. Чујем неки разговор, али не видим девојку која ради за пултом. Улазим и видим лика скроз десно у ћошку, заваљеног у столицу, како разговара на мобилни телефон. Утом се појављује и радница, ваљда била напољу на паузи. Дајем јој саобраћајну дозволу од возила, личну карту и стару полису, треба да се продужи регистрација, јер сам технички обавио десетак дана пре тога. Овај и даље разговара. Девојка ми каже да седнем и сачекам. Излазим напоље.
После неких пет, шест минута ме зове и каже да је полиса завршена, враћа ми личну карту и каже да сачекам да се одштампа налепница. Седам на другу столицу од лика који и даље разговара. Чекам.
– Је ли Цеца ту? Није? Дај ми број…-слушам лика, јер је немогуће не чути шта прича.
– Еј Цецо/Мицо/Бецо…
Неки шлепер млека треба да узме ,,ВУМ“, а други ,,Транском“, па неће, па хоће, па тако је, па није, ма сигурно, кад ти кажем…И то траје и траје.
Устајем и кажем радници за шалтером:
– Госпођице, да нећете и Ви шлепер млека?
Гледа ме и смеје се, схвата на шта алудирам. Излазим, али не издржах. Вратим се и станем испред лика. И даље прича о шлеперима млека. Гледам га. Примећује да га гледам. Чекам да заврши разговор. Чим је спустио телефон, кажем:
– Добро бре момчино, ко те тако васпитао? Зар не примећујеш да сметаш са тим твојим разговорима?
– Коме сметам?-каже иронично.
– Ма не, не сметаш ником-и настављам ругајућим гласом-ти си диван, ти си красан, ти си такоо савршен…
– Је л’ Вама смета?
– Ма где…
– Је л’ Вама смета?
– Ма какви, извини-и даље се ругам.
– Па је л’ Вама смета?
– Чекај…
– Па је л’ Вам смета?
– Чекај…
– Па је л’ Вам смета?
– ЧЕКАЈ!
Мало сам појачао тон, али пошто ми надимак није џаба дат мислим да је и радница за пултом поскочила.
– Ти то сад као хоћеш да испаднеш културан и да питаш да ли неком сметаш?
– Ако само Вама смета, онда је проблем до Вас.
– Јеси ли толики дегенерик да немаш осећај да сметаш неком?
– Па Ви ме увредисте, чему то?-говори кроз смех.
– Причаш пола сата наглас и онда питаш да ли неком сметаш? А шта си онда ако ниси дегенерик?
– ПА ШТА ЋУ КАД САМ НА ПОСЛУ…
– Ниси НА СВОМ ПОСЛУ, пизда ти материна некултурна!-процедио сам кроз зубе и изашао напоље да не би дошло до тежег ,,акцидента“.
На каналу је стајало бело возило београдских регистарских таблица. То је та нова врста бизМисмена: менаџери који ,,морају да се јаве“ у ресторану, у реду у пошти, у башти кафића док жваћу кашичицу од еКспреса, у продавници, у аутобусу, док чекају технички…Јер њихова посла су веома важна и врло неодложна. Не би ме чудило да је дотични јадни ћаци, јер су бахатост и некултура њихов заштитни знак.
Док сам шетао нервозно пришао ми је један од радника са техничког и питао да ли чекам на ред. Одговорио сам да не, већ да крадем занат. Насмејао се човек и отишао унутра. Правница ме је позвала и уручила ми налепницу и осталу документацију. Дегенерик је сада седео нормално у столици и чачкао по телефону, али није причао. Док сам одлазио трициклом размишљао сам како она Фројдова изрека од пре стотинак година да ,,Глупост почиње тамо где престаје стид“ никада није била актуелнија…
