Док сам у Бањи Ковиљачи хтедох нешто да напишем о месту у којем сам провео неких седам месеци у последње две године. Нећу вас много гњавити историјатом који и сами можете наћи на интернету, али морам неких пар података дати пре него што вас уведем у проблематику онога што пишем.
Историјат Бање води порекло још од Илира, Римљана и Турака, а први писани извори указују да су се лековити извори масовно користили од 1533.године, док је прва зграда за смештај гостију урађена 1858.године. Бања је стављена под заштиту државе 1867. за време владавине Михаила Обреновића. Бања Ковиљача постаје бањско лечилиште од 1908. године, када је Краљ Петар I Карађорђевић изградио прво сумпорно купатило и своју резиденцију. У лепотама бање су уживале многе знамените личности тог доба, од Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, своје ране је ту лечио Вожд Карађорђе. Бања је са својим вилама и парком изграђена двадесетих и тридесетих година прошлог века.
Пошто је Бања постала не само лечилиште него и монденско састајалиште српских великана, названа је Краљевска бања и требало је изградити репрезентативан објекат за забаву, а то је био надалеко чувени Кур-салон (неко пише Кур салон, а негде има и Курсалон, али мислим да је правилно са цртицом јер је назив сложеница). Кур-салон који носи назив од француске речи “кура“-лечење, у ствари је балска дворана коју је подигао Краљ Александар Карађорђевић 1932.године (мада се негде помиње и 1939.година) по угледу на један версајски дворац. Објекат има по две сале, салона и велика балкона, кухињу и терасе. Био је омиљено стециште уметника и боема, а надалеко су познати балови које је ту организовао Краљ Александар Карађорђевић. У Кур-салону је 1939. године отворена прва коцкарница на Балкану (ко да видим да ће неко рећи да је то разлог што сада има толико кладионица), ту је одржан први избор за Мис тадашње Југославије која нам је дошла главе (не мислим на Мис), ту је после априлског бомбардовања 1941. Краљ Петар II прогласио мобилизацију. Пре другог светског рата музичари су плаћали да свирају у Кур-салону и чекали на ред месецима. Знам да ће данашњим музичарима који не кажу ни добро вече без 500 јевреја ово изгледати као научна фантастика, али је истина. Тако је било некада, док су Србијом владали Срби.
Средином осамдесетих долазили смо из Шапца на тамбураше и изванредну Карађорђеву шницлу, шопску салату која се тада могла наручити без алузија, а да те велики срби (намерно мало слово) не гледају попреко, док су палачинци са џемом од кајсија били двадесетак сантиметара дугачки и прст дебели (ваљда зато и нисам нешто љубитељ ових палачинки са апарата). Наравно да су и друга јела била изванредна, али то је нека вечера која је мени остала у сећању, јер сам тада први пут и јео Карађорђеву шницлу. Могао се наручити и сифон за бело вино. Конобари су били у белим испегланим кошуљама са лептир машнама и црним затегнутим прслуцима са црним на ивицу пегланим панталонама. Дебеле бордо драперије су висиле преко прозора заједно са белим свиленкастим завесама. Столови и столице су били стилски, све је одисало заиста краљевским амбијентом. Испред је било доста кола са различитим регистарским таблицама, због чега се сто морао резервисати за викенд. То причам о ресторану, а о још три сале које постоје не бих, довољно је рећи да је концертна сала, по изјави неког диригента Београдске филхармоније који се некада лечио овде, по звучности у рангу са “Коларцем“.
А сада?
Кур-салон је у саставу ХТП “Бања Ковиљача“ који је био у процесу приватизације 2002. године. По неким причама тада је “у пакету“ неко хтео да заједно са тим предузећем приватизује и Специјалну болницу, али је то руководство болнице некако успело да спречи. Пошто није било инвестиција 7-8 репрезентативних објеката под управом предузећа је почело да пропада (хотел “Подриње“, одмаралиште Гучево, ресторан “Три чесме“, вила “Београд“, вила “Босна“…), а међу њима и Кур-салон у који су задње паре инвестиране пре 16-17 година у поправку крова. Никоме није јасно како је једно такво предузеће са тако репрезентативним објектима могло да пропада док је у самој Бањи у међувремену била експанзија изградње објеката због све веће потребе за смештајем пацијената који су долазили у специјалну болницу. Наравно да се и овде проноси прича да је све то смишљено рађено како би се читав комплекс купио у бесцење, што је у време демократије био редован сценарио. Међутим, ваљда се нашао и неко нормалан те увидео пропаст, па је негде 2011. године предузеће поново у власништву државе, од када се чека да Влада именује ново руководство.
За то време се Кур-салон све више пропада, повремено се ресторан издаје за свечане манифестације типа свадби и пунолетства, а понекад и за семинаре …
Ово сам сликао јуче. Сваки пут када дођем приметим по неки нови натпис на објекту изузетне историјске и културне баштине. И тек сада долазим до онога што сам хтео да кажем: како је могуће да живим у истој земљи, на истој планети, у истом универзуму и истој временској димензији са таквим идиотима (не знам израз за особе са негативним коефицијентом интелигенције па користим израз за оне са IQ 0-25, извињавам се идиотима)? Иако сам и ја некада био у пубертету, мада неки кажу да из истог још нисам изашао, никада ми није пало на памет да пишем по зидовима, урезујем име у клупу, или на други начин уништавам туђу имовину. Где су расли, шта су јели, ко је васпитавао такве идиоте? Није Кур-салон усамљени пример, на жалост није, али ред је када дођеш негде да знаш где си дошао и вредности онога чиме си окружен. Ни у свету није боље, кинески ученик је на гроб стар 3000 година у Египту урезао “Динг Џинхао је био овде“, амерички педесетшестогодишњи туриста је поломио мали прст на статуи у Фиренци старој 600 година желећи да се слика са њом како баца “петицу“…Ето, нисмо само ми претплаћени на идиоте (поново се извињавам), али су код нас некако правилно распоређени. Навођење примера вандализма и расправа о недостатку интелигенције и поремећајима личности лица која изврашавају оваква дела претворила би овај блог у књигу са више стотина страна. Или хиљада. Зато нека остане на једној речи: СРАМОТА! Или две: ОГРОМНА СРАМОТА!!
Кур-салон је у надлежности Завода за заштиту споменика Ваљево, из којег изјављују да нико од надлежних није ни тражио дозволу за санацију објекта, коју су они, опет, ради да дају.
И тако…Опет чекамо Годоа.
А док чекамо, чисто да не буде досадно, Кур-салон се нашао у свим медијима у октобру 2011. као место где је силована енглеска држављанка од стране петорице авганистанских азиланата. Истрага се касније претворила у јужноамеричку теленовелу, јер је енглескиња у ствари пореклом одавде, упознала се са неким домаћином преко интернета и док је он чекао у хотелској соби (мислим да тако писало у извештају) она се запила са азилантима и затим добровољно кренула са њима до једног мање изложеног дела Кур-салона (негде пише да је силовање било у парку) где је сексуално општила са двојицом, али када су се хтели и остали придружити њој је било много, па је када су се сви изређали ипак пријавила силовање. Можда је истрага и утврдила право чињенично стање, али знам да сам међу свим осталим негде прочитао и овакав извештај. Ђувегија који ју је верно чекао све то време није хтео да буде шести, рекао је да му је то несрећан број, тако да је енглескиња остала и без њега.
А ми ако нешто не предузмемо остаћемо без Кур-салона. И осталих знаменитих објеката.
Да ово још више дочарам показаћу још једну ствар: бањску стазу.
Комплетна реконструкција разнобојним бехатон плочама урађена је 2007.године према спомен-плочи уграђеној у стазу коју је поставило предузеће “Марко Нешић“. У стази је укусно постављено и осветљење по којем се може и газити. Али…Они идиоти којима не знам назив (поново извињење оним правим) полупали су један део светала, иако су се саме лампе налазиле угађене иза дебелог стакла, управо зато да би се по њима могло и газити. Какав то мора бити несрећни склоп гена мајке и оца када су направили индивидуу која је вероватно неким оруђем разбила та дебела стакла?
Размишљајте о томе. Нисам хтео да сликам унутрашњост Кур-салона јер нисам био унутра више од двадесет година. Желео сам да ми остане онаква у сећању. Док не сачекамо Годоа који ће санирати објекат и заштитити га од даљег пропадања и уништења. Док не почнемо да се понашамо у складу са главним мотом Специјалне болнице за рехабилитацију “Снага водопада је у мноштву капљица које раде заједно“, захваљујући којем болница напредује и све више привлачи страних пацијената.
Или док нас идоти разних врста не сатру…
