Sinoć dođe dugogodišnji prijatelj i reč po reč izlanu se da je bio na mitingu SNS-a pre neki dan. Nije član nijedne stranke, osim ako mu ne važi partijska knjižica radikala iz dve hiljade i neke. Ne podnosi Vučića, smatra ga izdajnikom, pitam ga zašto je onda išao. Kaže zbog brata, on vozio njih trojicu, došao tamo ušao u salu, uzeo majicu i sa nekim likom, koga je tu upoznao, izašao i otišao na ćevape preko puta. Sarajevski ćevap, a on bio borac Republike Srpske baš u Sarajevu. Gledam ga i pitam da li zna za moju izreku da član ili simpatizer SNS-a može biti samo retardirana ili psihički poremećena osoba.
– Član znaš da nisam, a nisam ni simpatizer, otkuda ti to?
– Jesi li ti došao iz Šapca u Beograd zbog neke druge stvari ili samo zbog mitinga?-pitam.
– Ma vozio ljude, šta ti je?
– Jesi li se gurao sa onom ruljom da uđeš u salu?
– Pa zamolio me brat da se prijavim zbog broja, morao je da dovede neke ljude, otkud znam, valjda tu kvotu mora da ispuni.
– Jesi li uzeo majicu i zastavicu da mašeš?
– Što da ne uzmem zastavicu Srbije i majicu na kojoj piše ,,Nismo genocidan narod“?
– Da skratimo: došao si SAMO ZBOG MITINGA, gurao si se kroz gužvu u saobraćaju u Beogradu SAMO ZBOG MITINGA, jedva si našao parking mesto, gurao si se sa ruljom ,,botova“ da uđeš u salu SAMO ZBOG MITINGA, prijavio si se da si bio NA MITINGU, uzeo si reklamni materijal i vratio nazad članove SNS-a iz Šapca SA MITINGA, šta si onda ako nisi bar simpatizer?
– E jebi ga Bunar, ti sve gledaš crno-belo. PA I TI BI TO UČINIO ZA SVOG BRATA.
Posle te izjave rekao sam mu da to ne da ne bih učinio za brata, nego ne bih učinio za svoje dete nešto što je protiv mojih uverenja, a, na kraju, ili prvenstveno, i protiv zdravog razuma. Rekao sam mu da posle te izjave naše prijateljstvo nikada više neće biti isto.
– Preživeli smo Rimljane, preživeli Turke, preživeli Austrougare i Nemce, preživeli Tita i demokrate, preživećemo i ove. A znaš li zašto? Zato što smo umeli da balansiramo.
Kada je video da ga samo gledam i ne progovaram, pokupio je cigarete i upaljač, zahvalio se na gostoprimstvu i otišao. Uz muziku tek nabavljenog ce-dea Enia Morikonea (Ultimate Collection). Tako se potrefilo.
Sedeo sam i dugo gledao u tačku na stolu: dok sam bio oficir gubio sam prijatelje koji su organski mrzeli da idu na sastanke Saveza komunista, ali su balansirali sa crvenom knjižicom (više imate na blogu u članku ,,Knjižica“), posle sam gubio prijatelje u demokratiji jer sam upozoravao na krađu, dok su oni balansirali sa žuto-plavim rečnikom o privatizaciji, sada gubim bliske ljude, ratne veterane, jer pričam o izdaji, a oni idu na miting najvećeg izdajnika u novijoj srpskoj istoriji, balansirajući između sendviča i rodoljublja. Nažalost ovo je treći, četvrti slučaj u poslednjih godinu i nešto dana da me ljudi koji su prethodnih 10 godina bilo ogorčeni protivnici Vučića i njegove politike sada ubeđuju ,,kako je tako moralo“, jer ,,u teškim vremenima valja balansirati“…
Ne znam da li su ,,kemitrejlsi“ ili HAARP, ali nečim su nam uz racionalno razmišljanje ubili stid i sram, ne možeš ostati živ od tolikih ,,balansera“. Zato se nemojte čuditi ako se i ja pojavim negde sa majicom ,,Nismo genocidan narod“ i zastavicom Srbije, jer su mi u SNS-u obećali da će mi izrasti ova amputirana noga.
