Прича из књиге Добриле Гајић-Глишић ,,Из кабинета министра војног-Српска војска“, која баца мало другачију светлост на ,,окупацију Вуковара“ 1991.године.
Фарба (и) за косу
Вуковар је коначно био ослобођен. Колоне људи су излазиле из подрума. Лешева на све стране. Пребројавају се колико их је било по подрумима, колико је преживело страхоте вишенедељних борби. Жене, деца, старци, болесни…сви су кренули пут Србије. Хрвати свој народ нису хтели да приме. Стално сам гледала у екран.
– Шта то толико гледаш?-пита ме колега на послу.
– Жене-кажем му.
– Зашто жене? Шта ти ту није јасно?
– Све жене које имају офарбану косу имају по више од два сантиметра подрасле неофарбане, али ме једно чуди…
– Шта то?
– Те жене, све, имају врло чисту косу и уредну фризуру.
– Шта ти ту није јасно?
– Причамо да су у подрумима без струје и воде, без хране, да су сакривени, питали смо се да ли су живи, а тамо има преживеле мале деце, врло чисте, жене су неке врло уредне.
– Како ти ништа не схваташ?!-каже ми колега. Па ми ти говоримо да су се они припремали за овај рат годинама, да су имали ходнике, у њима агрегате, воду, кревете, хране колико хоћеш, бели хлеб су месили…па, имали су сасвим нормалан живот, чак и еркондишн-уређаје. Нормално је да су одржавали хигијену, а сад што им баш нису обезбедили фарбу за косу, е ту су једино оманули. Тамо су страдали Срби, како то не схваташ?
– Како да схватим кад на телевизији стално гледам филм који пуштају из Вуковара и кажу да су то људи из подрума?
Кад је војска наишла, кад су се њихови пресвукли у цивилна одела и изашли из ходника, војска је купила све, не питајући ко је Србин а ко Хрват. За све је било места у аутобусима и камера је хватала и оне чисте и оне прљаве.
