Како је нестао Ваљевски пут?
Пре пар дана јави ми другар који има апартмане у Бањи Ковиљачи да је почео да ради и са ваучерима за пензионере. Одмах ми падне на памет мајка Мица која никако неће да иде у бању, али да бар онда пробам да јој реализујем ваучер кад већ толике године идем тамо на рехабилитацију.
Кажем јој да оде у пошту у Церовцу и да се распита шта од докумената треба. Оде она и радник у пошти јој каже да она на то нема право. Потражим по интернету и нађем на сајту Министарство трговине, туризма и телекомуникација сва потребна обавештења. Видим да је онај из поште откачио по кратком поступку. Одштамапам пријаву, попуним, сестра ми да копију личне карте од мајке, другар из Бање пошаље резервацију и нађем и последњи чек од пензије. Милина, за пар сати све прикупљено. Пошаљем млађу ћерку Наташу у пошту да то преда.
После неких 45 минута јавља се ћера изнервирана и каже да неће да прихвате чек од пензије јер треба нека “потврда из “Поштанске штедионице где пише просек пензије“. Кажем јој да уОбавештењу за подношење пријава за доделу ваучера пише да се уз пријаву за пензионере подноси “последњи пензиони чек или копија решења о оствареној пензији, итд.“ и да на чеку пишу сви подаци о кориснику пензије. Врати се она поново, овај пут преко реда и каже оно што сам јој рекао телефоном, али је радница на шалтеру нападне и каже да “Тамо није добро написано, већ се то односи само на оне пензионере који пензију примају на руке“. Прочитам поново став 1 на страни 3 Обавештења и видим да то тамо нигде не пише. Значи шалтеруша у пошти зна боље од Министарства шта треба да се тражи.
Шта ћу, преузмем документацију и одем у “Поштанску штедионицу“ у Поп Лукиној. Врата закључана јер је скоро 18 часова (летње радно време кад је део радника на одморима), али ме препознаје лик из обезбеђења, некадашњи војник по уговору и отвара врата. Кажем му шта треба, он каже да је то на спрату, замолим га да тај који ради потврде сиђе или да му он однесе папире како се не бих пењао са протезом. Оде он горе, силази жена, кажем шта треба, узме папире и силази после пар минута: “Не могу Вам дати потврду јер нисте овлашћено лице“. Кажем јој да је у документима и последњи чек, и копија личне карте, дајем јој моју личну карту, молим је да изда ту #$&%& потврду да не бих ишао по мајку у село само због тога, али остаје неумољива. Вероватно да би спречила малверзације које могу настати са потврдом за 13000 динара.
Излазим и зовем мајку на мобилни. Једном, два пута…Не јавља се. Одлазим кући изнервиран. Добијам је на фиксни тек око 22 часа. Није јој јасно како није чула мобилни који јој је био у џепу. Објашњавам да морам доћи по њу због те потврде. Каже да има потврду од пре неколико месеци, само да је нађе и да назовем за пет минута. Називам после после пет минута, на шта ме дочекује љутита опаска “Па видиш да тражим!“ и спуштање слушалице. Негде око 23 часа сва уплакана јавља да не може да нађе и да ће да се убије због папирологије. Кажем јој да не плаче и да ћу доћи по њу ујутру и вратити је назад одмах, не би требало да у штедионици то траје дуго. Не може ујутру, иде у малине за надницу, завршава око шест. Кажем да заврши мало раније и да ћу је чекати од пет код ње да би отишли.
Сутрадан у пет паркирам кола у двориште кад стиже и мајка Мица на бициклу, са везаном мотиком на корпи. Сва изгребана и поцепана од трња малина богорада због неке “луде која нема 30 кила и вози нов Ауди, а доводи стару мајку да копа малине читав дан на 35 степени за 2000 динара…како Срби неће да раде на празник (тада био Прокоп који није црвено слово, оп.аут.) и да је то њој заувар“. Туга ме обузела и бес који све теже контролишем. Док нисам настрадао радио сам клима-уређаје од којих сам, заједно са мајорском пензијом, могао да приуштим иоле простојан живот себи и деци, а да делом помажем и мајци. Сада једва крпим крај са крајем тако да мајка као прималац пензије од 13000 динара у 68 година мора да иде у надницу, јер судски поступак који водим за накнаду штете ни после четири године није завршен, а по стању у правосуђу велико је питање када ће. Углавном се мајка спремила и кренусмо за Шабац.
У “Поштанску“ смо стигли око 17.30. Мајка се попне и за само пар минута добије ту “потврду“. Гледам и не могу да верујем: папир је потпуно исти као и чек, са скоро идентичним подацима, само што је у доњем десном углу ударен печат. Па зар сам због истих података који већ постоје на чеку морао да идем по мајку у село? И ако на сајту Министарства пише да се доставља последњи пензиони чек, као званичан документ који издаје банка, зашто шалтеруше у пошти траже потврду која се нигде не помиње у Обавештењу? Вратим мајку у село, она ми утрапи пар залеђених пакета пилетине и упутим се у пошту.
У пошти ред до улазних врата. Обезбеђење ме спроведе преко реда до једног од шалтера. Сачекам да испред мене жена заврши и предајем документацију.
– Добар дан. Дошао сам да предам пријаву за ваучер за мајку.
– Дајте.
Узима и прегледа.
– Нисте ово попунили-каже, показујући нешто на другој страни пријаве.
Попуним тражене податке. Узима и куца нешто по тастатури.
Ентер.
Куца.
Ентер.
….
Ентер.
…..
Ентер, јаче. (Увек ме фасцинирала та техничка обученост Срба који мисле да извршавање наредбе зависи од јачине лупања по тастатури)
– Што неће да ми прихвати Ваљевски пут?-пита колегу на шалтеру до ње.
– Онда нема у систему-одговара колега.
– Јесте ли Ви сигурни да је адреса Ваљевски пут бб?
– Знам ваљда где ми живи мајка.
– Мислим да ли се сада не зове другачије улица?
– Једино ако се Ваљево зове другачије.
Устаје и одлази код главног контролора.
Чекам.
Чекам.
Погледи оних што чекају стрељају ме кроз потиљак.
Долази.
– Извините, али та улица не постоји код нас у систему.
– Молим?
– Таква адреса не постоји у систему и не може компјутер да прихвати пријаву.
Лицне у глави почеше да ми прегоревају, лево око да неконтролисано жмига, а уста да се криве.
– Госпођо, та “улица“ је магистрални пут Шабац-Ваљево и није мењала свој назив последњих 40 година колико ја памтим, а вероватно много, много дуже. Како је могуће да у систему немате читав магистрални пут?
– Хоћете да напишем само бб?
– Шта бб?
– Па да напишем Церовац бб.
– Напишите шта год хоћете, само да се систем не љути.
Куца.
Ентер.
Ставља неке обрасце у штампач.
Ентер.
– Потпишите.
Потписујем.
– Изволите Ваш примерак потврде.
– Хвала.
Кренух напоље у последњем тренутку избегавши мождани удар.
Сви од Јеленче на изласку из Шапца па до почетка ваљевске општине који живе поред магистралног пута М21 добијају пошту на адресу Ваљевски пут бб, што можете видети и на званичним сајтовима фирми као што су “Синд“, “Фенстер АС“ и других. Тако је од кад пут постоји. Само за систем “Поште Србије“ Ваљевски пут не постоји. А можда ми не постојимо већ живимо у Зони сумрака која се зове Србија.
Тину-нину, тину-нину…
