Наравно да је одговор на питање постављено на крају првог дела да ни након Торкилдсеновог извештаја нико ништа није предузимао поводом очигледне пљачке, што је довело до такве Динкићеве бахатости да за “Блиц“ од 14.6.2002. изјави “како од њега нико није тражио информације о новцу изнетом на Кипар, али ако неко буде тражио спреман је да извештај поднесе Скупштини СРЈ“! Схватате ли колико је то вређање људског интелекта? Динкић није ишао у приватној режији у потрагу за парама већ као Гувернер НБЈ, па је према тадашњем Закону о НБЈ био дужан по службеној дужности да поднесе извештај Скупштини о свом раду, а не да изјављује да чека да га неко пита! Али, ако се он правио луд, шта је са изјавама још петнаест људи из полиције, ДБ, тужилаштва и НБЈ који су још са њим чинили тим за потрагу? Шта је читав државни врх радио?
Након Торкилдсеновог извештаја Пападопулос притеран доказима у интервјуу од 23.6.2002. признаје да су фирме из извештаја биле регистроване по налогу “Београдске банке“ и да су имале задатак да крше санкције. Тиме су све претходне Динкићеве лажи пале у воду, јер ако је фирма “Антексол“ још увек постојала те 2002.године као фирма “Београдске банке“ (да скратимо: ББ), онда је ликвидација “ББ“ у Београду покренута 2001. на нелегалан начин, а Динкић је потпуно бесправно државно власништво предао у руке странцима.
Ту долазимо до једног веома важног детаља, поготово за оне који и данас поштују лик и дело Зорана Ђинђића: у јесен 2002. писцу књиге Драгану Влаховићу на питање шта је са судбином наших пара на Кипру премијер Ђинђић је одговорио ,,да је питао Динкића, али да никакав одговор није добио“! (стр.25) Па ако је још 10.октобра 2000. разговарао са Вукашином Минићем и рекао му да би требало што пре кренути у истрагу о изнетим парама на Кипар (изјавио Минић) шта је онда чекао две године “да пита Динкића“? Ако је у јануару 2001. одредио Владимира Поповића-Бебу да води специјални тим који ће хитно реаговати и спречити уклањање остатка пара и пратеће документације, шта је онда имао да пита Динкића после годину и по? Ако се налазио на месту Председника Владе Србије који је био дужан да реагује на незаконито руковођење српском фирмом (или фирмама) на Кипру шта онда уопште има да пита Динкића? Ко је ту његову дужност требао да ради? Овим бих завршио део око идолопоклонства, визионарства и култа личности: Ђинђић је са свим што се догађало око наших пара на Кипру знао од почетка, а то што је одмах после 5.октобра 2000. дошло до размимоилажења између Динкића и њега не ослобађа га одговорности.
И, шта је било после?
Иако је државни тужилац Кипра у новембру 2002. најзад приморан да покрене истрагу поводом прања новца, у којој је највећу улогу одиграла адв.канцеларија “Тасос Пападопулос&Ко.“, Тасос Пападопулос уместо да сунце гледа кроз решетке 28.2.2003. постаје Председник Кипра. Како сад то? Па његова жена припада породици Левентис која са фирмом “Хеллениц Ботллинг Цомпанy“ (ХБЦ) из Грчке контролише највеће пунионице “Кока коле“ у Европи, па је Пападопулос од непожељне особе у Америци лобирањем “тазбине“ постао председник. Можда је управо тај утицај “Кока коле“ оно што су Динкић и Лабус представљали као “виши државни интерес“. Видевши да је америчка администрација према њему променила мишљење Пападопулос 29.8.2003. затвара фирму “Антексол“ иако за то није имао никакву сагласност власника. А и шта ће им сагласност власника када су имали сагласност Динкића.
Тако су Динкић и остали “експерти“ из Г17 (тада већ Г17+) са кипарским властима склопили договор како би сачували њихов образ, првенствено Тасосу Пападопулосу као председнику Кипра јер би он први отишао у затвор, да би његов режим заузврат сачувао део српског новца којем се губи траг на егзотичним острвима. Али да ли је само заштита власти Кипра, које су доказано учествовале у бесомучном прању пара, био државни интерес у одустајању од потраге за сопственим новцем? Или је то можда заштита британских банкарских интереса, пошто је “ХСБЦ“банка из Лондона, једна од највећих у свету, са 22% највећи власник “Популар банке“ са Кипра, једног од главних учесника у претходно наведеној финансијској превари? Несумњиво је да се добар део новца однетог из Србије слио у џепове моћника Америке, Енглеске и других западних држава, тако да би урушавање “Популар банке“ потражњом српских пара изазвало урушавање читавог монетарног система државе Кипар, а самим тим и откривање оних који су у тој отимачини учествовали преварама, фалсификовањем докумената и обманама суда, што би опет угрозило интересе горе поменутих моћника у западним владама. По мени је то тај “виши интерес државе“ који су Динкић и Лабус помињали, јер су они и плаћени и постављени од стране тих моћника у петооктобарским превирањима као економске убице. И управо се у тој констатацији крије разлог због чега паре са Кипра “нису пронађене“.
Осим тога, повраћајем новца били би разоткривени сви они који су за време Милошевића опљачкали пензиони фонд и стару девизну штедњу, затим они који су узимали кредите из примарне емисије и добијали ексклузивно право да тргују акцизном робом и сировинама чиме су се енормно обогатили, као и они који су остваривали профит преко криминала, којима је држава после свог “рекета“ профит пребацивала у иностранство преко кипарских “параван“ компанија. На крају, повраћајем новца би се у старту спречила зависност Србије од иностраних кредита и уцењивање политичким уступцима, што би значило да би се и косовско питање решавало на сасвим други начин. Чак и да је 2001. враћена само милијарда и по долара, која је могла бити враћена једним потписом, читава економска, социјална и политичка ситуација у Србији била би потпуно другачија. Али, наравно да западним моћницима и њиховим извођачима радова овде није било у плану да Србија економски ојача. Напротив.
Од новца са тајних рачуна на Кирпу “који није нађен“ воде три трага: новац се прелива у ,,Англо Yугослав Банк Лимитед Лондон“, ,,Банqуе Францо Yугослав Парис“ и у „Загребачку банку д.д.” Загреб. Новац из те три банке инкасиран је даље на тајне рачуне приватних фондација код ,,Хyпо Алпе Адриа Гроуп“, одакле је поново пребациван на “офшор“ компаније под контролом ,,Хyпо Групе“ и инвестиран у Србију. Како? Па када имате ,,експерте“ као што су Динкић и Лабус врло лако.
Економски ,,експерти“ уз свесрдну помоћ тадашње демократске власти доносе криминалан Закон о приватизацији у којем се не тражи адреса купца! То је смишљено креирано тако управо да би разни инвестициони и тајни фондови, међу којима су и ,,офшор“ компаније креиране од отетих српских пара, могле да купују стратешки важна српска предузећа, а да се уопште не зна ко стоји иза купца. Такав је пример био са приватизацијом ,,Књаза Милоша“ 2004. коју је купио инвестициони фонд ,,ФПП Лтд.“ из Лондона преко своје испоставе ,,ФПП Балкан Лтд.“ са Кајманских острва. Представник фирме био је Срђан Мушкетировић, некада запослен у НБЈ, а саветник Милан Беко, против кога су већ тада постојале кривичне пријаве због разних малверзација док је био Министар за приватизацију у време Милошевића, а касније главни саучесник у отимању државног новца од продаје ,,Телекома“. Све занимљивије друштво, је л’ да?
Ако се неко сећа прво је Владе Дивац, који се пре тога напуштајући Партизан заклео да више динара неће уложити у привреду Србије, оформио неки инвестициони фонд са познатом италијанском фирмом ,,Даноне“ и потписао Меморандум о финансирању са ,,Књазом“ и Агенцијом за приватизацију, након чега је план био да се изврши докапитализација ,,Књаза“. Истог дана, које ли случајности, Комисија за хартије од вредности (Предраг Бубало, Г17+) дозвољава фирми ,,ФПП Балкан Лтд.“ да се директно обрати малим акционарима ради куповине акција, односно дела власништва. Тако је настао циркус у који се држава беспотребно (неки кажу и незаконито) својом арбитражом уплела, а наводни рат који је Влада Србије (Динкић-Министар финансија), Агенције за приватизацију (Г17+) и Комисија за хартије од вредности (опет Г17+) водила са фирмом ,,ФПП Балкан Лтд.“ завршен је онако како је било и планирано: једна од најуспешнијих фабрика у Србији постала је већинско власништво овог другог. Нико се од надлежних није удостојио да каже ко на крају стоји иза фирме која је купила српску фабрику која производи најважнију стратешку сировину на свету-воду. Када је 18 акционара који су се осећали превареним хтело да тужи инвестициони фонд ,,ФПП Балкан Лтд.“ Лабус и Бубало су им рекли да тужбу пошаљу на Кајманска острва као дипломатску пошту јер нигде није била наведена адреса купца! Тако је почела ,,тајкунизација“ Србије.
Видевши да држава не чини ништа да спречи очигледну пљачку Динкић крајем 2004. упада у ,,Мобтел“ и отима га од породице Карић. Како су се Карићи претходно обогатили преко Зајма за препород Србије и отели лиценцу Зорану Марковићу, власнику ,,Бел паџета“, је нека друга, такође незавршена прича, која за ову није битна (поступак за злоупотребу положаја којом је држава оштећена за око 60 милиона евра против браће Карић покренут је 2006., али оптужница завршена 2010. још увек није уручена оптуженима). Углавном је Динкић објавио да је ,,Мобтел“ приватизован и да је у власништву државе, након чега је име фирме промењено у ,,Моби 063“. Иако је Међуресорска радна група за утврђивање власничких односа у свом извештају од 23.6.2004. установила да приликом приватизације ,,Мобтела“ није постојао други власник осим компаније ,,Браћа Карић“ и државе Србије након неких годину дана Динкић у игру увлачи Мартина Шлафа, контроверзног аустријског милијардера, на чијем се рачуну налазио део српских пара са Кипра. На основу само једног факса, који је послат неком ,,госп.Ковачевићу“ из ПТТ-а, Шлаф обавештава ПТТ да је његова ,,офшор холдинг“ компанија са Кипра власник 30% ,,Моби 063“! Динкић му то признаје без икакве пратеће документације и Шлаф се волшебно појављује као власник 30% од 130 милиона евра, на колико је процењен оснивачки капитал “Мобтела“. И сада долази оно главно: Влада Србије купује део Мартина Шлафа од скоро 40 милиона евра за 500 милиона евра! Значи Шлаф ,,купује“ свој удео у државном власништву са парама те исте државе (српске паре које су биле на рачуну његове фирме на Кипру), да би држава оно што је већ било њено откупила по четири пута већој цени него што вреди читава фирма!!! Тако је Динкић уместо да је паре које је пронашао на Кипру вратио у буџет, преко Мартина Шлафа и ,,Хипо групе“ опрао преко милијарду долара. После месец и нешто дана ,,Моби 063“ продат је норвешком ,,Теленору“ за 1.513 милијарди евра. ЕУ је тражила од Владе РС да испита случај око трансформације ,,Мобтела“, али до данас по том питању није ништа урађено.
Мислим да читав интернет не би био довољан да се објави како су Динкић и његова удружена разбојничка дружина српским парама са Кипра ,,приватизовали“ све профитабилније фирме у Србији, изварали народ за чувених “1000 евра акција“, па све до злочиначког ума који је смислио да се страним инвестирорима дају субвенције од 5-10 000 евра по раднику. Колико је успешно изведена приватизација говори податак да је на списку ЕУ 24 спорне приватизације о којима се још увек “воде“ судски поступци. На то је упозоравао и Дарко Трифуновић, професор на београдском Факултету за безбедност и члан Антикопрупцијске лиге Балкана: “Указали смо да је ефекат деловања Динкића и његове организоване криминалне групе такав да у Србији не постоји фирма ни привредни субјекат, ни фабрика у којој није дошло до системског урушавања и пљачке државне имовине“. Зато вас набрајањем афера не бих задржавао, али бих из своје перспективе покушао да одговорим на питање: како је могуће да нико поводом толике крађе ништа није предузео?
Па није баш да није: Владан Батић, Министар правде у Ђинђићевој Влади, још 2006. је поднео кривичну пријаву против Динкића и још седам функционера Г17+ због афере “Кипар“. Тада су обелодањени и документи о умешаности бизнисмена Мирослава Мишковића, бившег власника “Делта банке“, и Милана Бека у највећу пљачку у историји Србије. Затим је против Динкића кривичну пријаву поднео и адвокат Александар Лојпур због корупције и организованог криминала, а у вези са злоупотребама и малверзацијама са кипарским новцем. И на крају, пријаву је поднела и сада покојна Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, али ниједна од тих пријава није процесуирана! Сада би неко неупућен помислио “Како је то могуће?“, на шта је одговор врло прост: када си под окупацијом не можеш да радиш шта хоћеш, већ шта ти се каже. И што пре то схватите то ћете се пре и пробудити.
Од увођења демократије ми смо под економском окупацијом, а од потписивања споразума са НАТО-ом и под отвореном. ДОС су на власт довели “Западни инвестирори“, а удружена разбојничка дружина отелотворена у Г17>Г17+>УРС била је извођач радова и зато и јесте постављена на све важније економске и финансијске функције у земљи. Начин је исти као и у свим осталим земљама где су постављане марионетске Владе: опљачкати државну имовину под плаштом приватизације и формирати 3-5% становништва, тзв. елиту, чија је улога руковођење финансијама и индрустријом државе. ДОС је народу обећавао да ће приближавањем Западу искоренити корупцију и криминал, као и побољшати живот, а управо је Запад био тај који је подржавао и подржава систем у којем се српска предузећа продају далеко испод њихове вредности и на крају затварају, а радници масовно отпуштају. Зашто? Па зато што Западу никада кроз историју није одговарала економски стабилна Србија, већ стварање лојалних послушника (горе поменуте елите) и тржиште ослобођено конкуренције. Просто, за онога ко хоће да схвати.
И ту вам је одговор зашто Динкић поред свих покренутих кривичних поступака и 2000 страна доказне документације још увек није ухапшен: “западни инвеститори“ штите своју инвестицију. Неколико Влада је најављивало његово хапшење, а најгрлатији у тим обећањима био је управо садашњи Премијер Александар Вучић, који је у директном скупштинском преносу чак махао затворском кошуљом претећи Динкићу хапшењем ако дође на власт, називајући га “највећим лоповом и пљачкашем у историји Србије“.
И шта је било када је дошао на власт? Динкић не да није ухапшен већ је постављен на место председника Комитета за сарадњу са Уједињеним Арапским Емиратима! И не само да Динкић није ухапшен него је његових дванаест “експерата“ још увек на истим или одговорнијим местима у Влади Србије иако је странка УРС (наследник Г17+) одавно угашена! Све се мења само “експерти“ остају! И не само то, већ је за своје саветнике узео Гузенбауера, Фратинија и Строс-кана, људе који су преко “Хипо банке“ умешани у крађу српских пара са Кипра! Да подсетим само да је случај “Хипо банке“ по речима Аустријанаца један од највећих корупционашких случајева након Другог светског рата у који је умешано пет земаља, Хрватска, Аустрија, Немачка, Италија и Швајцарска, као и неколико великих банака. Да ли вам је онда јасно да је окупација мала реч за стање у ком се налази Србија?
Тако вам је то у нашој малој кора-од-банане републици из које је за последњих 10 година (2006.-2015.) илегално изнето више од 40 милијарди евра. Нисам овим текстом никог хтео да бацим у апатију, то никако, желео сам управо супротно: да се пробудите и устанете против оних који уринирају по вама, без обзира ко стоји иза њих! Желео сам да текст завршим пре управо одржаних избора како би схватили да нико ко је у последњих двадесет година био на власти није радио у интересу Србије и да нико од њих није вредан вашег гласа. Нико, верујте ми, јер сви су они знали шта се дешава, почевши од Владе Зорана Ђинђића, преко Зорана Живковића, који је лично од Карле дел Понте добио дискове са документацијом о кипарским парама, “необавештеног“ Коштунице, па надаље, али ништа, али апсолутно ништа нису урадили да се паре са Кипра врате и спречи отимање државне имовине, а они који су за то криви сместе у за то одређене установе. Нажалост, време пред нама са можда најгором марионетом на власти не носи ништа добро већ само још веће осиромашење народа наспрам још већег богаћења “елите“. Па шта нам је чинити? Ако не знате сетите се шта су радили ваши преци када су били окупирани.