– Добар дан.
– Добар дан. Како сте?
– Никад боље.
– Како фамилија?
– Ма…онако.
– Што онако?
– Па…одрек’о сам се сина, па треба да шаљем папире за Беч.
– Што на’пако?
– Па да он добије папире тамо…
– А што си морао да га се одрекнеш да би добио папире?
– Треба да га усвоји старац од другог сина…
– Чекај…чекај…Одрекао си се сина да би га усвојио…таст од другог сина?
– Па да. Старији син ми одавно ради у Беч, па треба и млађи.
– А старији син ти је ожењен у Бечу?
– Паа…сад није.
– Како није? Па сад си рекао да млађег треба да усвоји његов таст.
– Па јесте…Мислим, био је он ожењен са снајку…у ствари они живу заједно од кад се развела од млађег…
– Чекај, бре…Како…??? Па за кога је она у ствари удата?
– Па за старијег.
– Како се онда млађи развео од ње?
– Па старији се са њом оженио у Беч.
– Добро. И?
– И добио двоје деце с њом.
– Пусти децу. Шта је даље било?
– Онда млађи требао да иде да ради у Беч. И онда се снајка разведе од старијег и уда за млађег.
– Због папира?
– Због папира.
– И, је ли добио папире?
– Јесте.
– Па што си ти онда морао да га се одрекнеш ако има папире?
– Што се развео.
– А што се развео?
– Па што је добио двоје деце.
– Млађи син добио двоје деце са снајком са којом се венчао због папира?
– Па није он, старији…
– Сад си рекао да је млађи.
– Није млађи, ‘де то, старији, али се воду на млађег јер је у браку са снајку…
– Значи старији син има двоје деце из свог брака и двоје из братовог брака. Која су као његова…
– Ма јесу његова.
– Како зна да су његова ако је снајка живела са млађим?
– Није. Она је живела са старијим.
– Како, зар нико није контролисао?
– Јесте, али пре било довољно да буде њена хаљина и мобилни ту, после не може, морала и она да спава код млађег.
– И млађи као није напад’о?
– Није, очију ми. Зато је старији и тражио да се млађи разведе од снајку…
– Зато што млађи није напад’о?
– Није, него што није мог’о без децу.
– И млађи се разведе од снајке?
– Разведе се.
– И снајка се врати свом првом мужу, односно старијем сину?
– Јесте.
– Па шта је онда проблем?
– Па добио бре да плаћа алиментацију за децу, а нема стални пос’о…
– Млађи добио да плаћа алиментацију за децу старијег брата?
– Јесте, зато што се воду на њега. И он није имао пос’о пријављен и мор’о би да се врати.
– И ти га се онда одрекнеш да би му остали папири?
– Па шта ћу, морам. Све то у суд ја завршио и послао да га усвоји старац.
– Снајкин отац?
– Па није отац….очух.
– Чекај, чекај…Како да га усвоји снајкин очух кад ће онда испасти да су брат и сестра добили децу?
– Па није…у ствари јесте по папиру, ал’ нису крвно сродство тако да може да прође.
– И очух ће да га усвоји?
– Јесте, и онда ће да има папире за стално и његову пензију.
– Какву сад пензију?
– Тако ти је на запад, отац мора да плаћа издржавање. Очух ће да га усвоји и да плаћа њему док не добије сталан пос’о, а он ће да плаћа алиментацију за оно двоје деце старијем и онда може да добије папире за стално. А старији ће њему да врати паре…
– Ау бре, ви Цигани, па Бога бисте зајебали. Како се тако лако одрекнеш сина к’о да није твој?
– Јеби га, због папира. Али ја знам да је мој.
– Како знаш?
– Па рекла ми жена…
Разговор се водио 3.5.2013. у кинези сали физијатрије Опште болнице Шабац између физиотерапеута Неше Петровића и Усе Аљића, пацијента из Шабачку ма’лу.
Повратни пинг: Uso