Иако сада имате доста документације на интернету ова књига је специфична као документ, по томе што објашњава како су појединци из државног врха Србије уз помоћ државног врха Кипра и одређених моћника ЕУ и Америке опљачкали грађане Србије за најмање четири милијарде долара. Немам намеру да вам препричавам књигу, али ћу покушати по тезама да изнесем оно најбитније, што због количине података, а и количине пара, не може бити кратко.
– Борка Вучић је у периоду санкција уведених у мају 1992. уценивши радницу ,,Београдска банке“ у Лондону Љиљану Раденковић оформила фирму ,,Антексол“ (Antexol Trade Ltd.), а 1995. фалсификујући потпис своје даље осамдесетогодишње рођаке Загорке Ћоровић и ,,Браункорт“ (Browncourt Enterprises Ltd.) на Кипру. ,,Антексол“ је била главна фирма преко које се новац пребацивао ван земље у периоду од 1992.-1995., а ,,Браункорт“ од 1995.-2000.године.
– Осим ових било је основано још неколико фирми (касније пронађено једанаест) које су фиктивно биле приватне ,,офшор“ компаније, а фактички су преузеле улогу ,,Београдске банке“ на Кипру. Сврха тога је била да се прикрије прави власник рачуна јер према кипарским законима само Централна банка Кипра има право да зна прави идентитет власника, које су пред остатком света представљали адвокати и власници рачуноводствених фирми. Овде је најзанимљивије то што се потпис горе поменутих госпођа као оснивача фирми не појављује ни на једној трансакцији, нити су оне биле упућене у оснивање фирми на Кипру и пребацивање пара, већ су свим тим милијардама располагали странци, у овом случају адвокатска канцеларија ,,Тасос Пападопулос&Ко“.
– Шта је то у пракси значило? Паре које је режим Слободана Милошевића опљачкао од народа из пензијског фонда, Зајма за препород Србије, девизне штедње грађана, преко пирамидалних банки ,,Дафимента“ и ,,Југоскандика“, затим профит од сиве емисије новца, профит од криминала као што је шверц нафте и цигарета, а које су преко Борке Вучић пребациване на Кипар, оног тренутка када би биле уплаћене на рачун горе поменутих фирми постајале би ПРИВАТНО ВЛАСНИШТВО наводних власника за које они никада нису ни знале! Ако за новац нису знале како су онда управљале истим када је за то било њихово одoбрење? Па никако, све је одрађивала Пападопулосова канцеларија без присуства власника са неким фалсификованим одобрењима. Пападопулос је чак поставио директоре фирми из своје канцеларије без икаквог знања власника, што је могао једино уз подршку тадашњих власти.
– Каква је то пљачка била говори и податак да је ,,Београдска банка“ приликом депоновања пара на рачун ,,Антексола“ плаћала провизију 2% од сваког трансфера, чиме је фирма ,,Антексол“ сваке године само од тога приходовала 50-100 милиона долара профита КОЈЕ СЕ НЕ ЗНА КО ЈЕ УЗИМАО!
– Највећи критичари те пљачке режима су били из невладине, стручне организације Г17 (од 2002. странка Г17+, касније УРС). Њен лидер Млађан Динкић је у својој књизи ,,Економија деструкције“ 1997. године написао да је држава новац износила ,,џаковима, док су се остали морали задовољити ташнама, торбама и коферима“. Значи још тада је до танчина описао начин изношења тог новца, наводећи да је поред Израела и Грчке најчешћа крајња дестинација био Кипар.
– ЕУ и САД су обећале да ће у случају победе ДОС-а пружити помоћ у враћању покраденог новца, отпису дугова и давању нових кредита под изузетно повољним условима. На основу тога челници ДОС-а, а највише чланови Г17, обећали су враћање неколико милијарди долара из иностранства, неколико милијарди марака екстрапрофита, отписивање дуга и донације, због чега им је осиромашен и гладан народ тесном већином поклонио своје гласове.
– Након победе на изборима управо је ,,експертска организација“ Г17 била носилац свих одговорних функција, од финансија, преко банкарства, па до економије земље.
– После избора у Србију се враћа и кључни сведок, односно финансијски наратор ове књиге-госп.Предраг Ђорђевић, човек који је као економски стручњак за спољну трговину не својом вољом постао експерт за систем прања новца у ,,офшор“ компанијама као што је то било на Кипру. Он је дошао са информацијама да се на Кипру почело са прикривањем документације у вези наших пара, али је и поред више покушаја дошао само до Предрага Марковића из Г17, који му је рекао да ће истрагу водити Саша Виторовић, будући министар пољопривреде. Пошто се овај уопште није јављао на број који је госп.Ђорђевић добио, Марковић му јавља да ће истрагу на крају ипак водити Млађан Динкић, али тек након устоличења на место Гувернера НБЈ.
– То ,,устоличење“ извршио је сам Динкић упадом са наоружаним људима у НБЈ 5.октобра где се документација о изнетом новцу налазила. Колико је та документација била важна говори податак да је после десетак дана друга група наоружаних људи преко градилишта са стране зграде филмски упала у НБЈ, разоружала тадашње обезбеђење и запосела просторије у којима се Борка Вучић задржала око сат времена. У исто време Карла дел Понте као главни хашки тужилац одлази на Кипар како би се званично замрзли рачуни који су припадали бившем југословенском председнику и његовим сарадницима и захтева помоћ од нове демократске власти у потрази за парама.
– Тек после два месеца Динкић је званично постављен на место Гувернера НБЈ, а каква је то отимачина за финансијске функције била говоре и подаци да је Радован Јелашић постављен за Вице-гувернера, а за директора Правног сектора НБЈ Душан Лалић, зет Мирољуба Лабуса који је тада био Потпредседник Владе СРЈ, сви наравно из Г17.
– У међувремену госп.Ђорђевић прикупљену документацију путем посредника самоиницијативно шаље Динкићу у децембру 2000. са предлогом хитних мера које су обухватале стављање забране располагања новцем фирмама које су у власништву државе Србије од стране неовлашћених лица, односно адвоката из канцеларије ,,Тасос Пападопулос&Ко“ из Никозије. Иако се са сигурношћу може тврдити да је документацију добио, није разјашњено да ли ју је Динкић прочитао, али је преко посредника поручио Ђорђевићу да се не меша ,,јер су у питању виши државни интереси“.
– Да би Динкић приказао озбиљност у потрази у фебруару 2001. ангажована је и енглеска фирма ФИА која је за неке ситне паре, неколико стотина хиљада до милион фунти, требала да прикупи доказе о учињеном криминалу. А како је после понуђене сарадње госп.Ђорђевића који је до танчина био упућен у случај прања новца на Кипру, као што је то био и МУП, дошло до веома скупог ангажовања енглеске фирме која до тада са тим није имала везе? Па на препоруку британске Владе и њеног амбасадора у Београду, Чарлса Крофорда. Почињу ли са поменом наших вековних пријатеља да се пале лампице?
– У марту 2001. Динкић је са својим тимом стигао на Кипар где је уз кооперативност Слободана Аћимовића, десне руке Борке Вучић, пронашао комплетну документацију о трансакцијама ,,Антексола“, као и рефинансирању дугова Париском и Лондонском клубу. Том приликом је утврђено да је ,,Антексол“ само у једној календарској години имао промет од око једанаест милијарди марака, а пронађена документација везана за пословање ове фирме била је послагана у кутије чији је низ био дужи од 20 метара! Значи тај тим на челу са Динкићем је пронашао ако не сву, а оно скоро сву документацију за повраћај пара и установио да је фирма ,,Антексол“ власништво државе Србије, што је Динкић касније и изјавио.
– На основу пронађене документације Динкић у кипарским медијима даје интервјуе где каже да има доказе да је на Кипар извршен илегалан трансфер од најмање четири милијарде долара, што је подигло на ноге читаву кипарску Владу. Те четири милијарде су ТОГ ТРЕНУТКА могле бити тражене, а тим је из расположиве документације установио да је укупан трансфер био око дванаест милијарди долара илегално изнетих пара. Такве изјаве су окарактерисане као угрожавање угледа државе Кипар, због чега је делегација Кипра на челу са Министром спољних послова дошла крајем марта у званичну посету Београду. Том састанку су присуствовали само људи одговорни Динкићу И НИКО ДРУГИ ИЗ ВЛАДЕ! Одмах након тога Кипар је престао да се помиње у претходном контексту, а руковођење парама даље несметано наставља адвокатска канцеларија ,,Пападопулос“ као да се ништа није десило. Тако је Динкић као Гувернер НБЈ препустио странцима да управљају државном имовином противно интересу грађана.
– Онда је у причу упао и Веља Илић. Он је почетком априла са одобрењима од стране Динкића и Душана Михајловића (Министра унутрашњих послова) отишао на Кипар и одмах од одређених људи добио на увид документацију за милијарду и триста милиона долара који су се тог тренутка налазили на два рачуна. Том приликом је навео да је један од кључних људи у тој “игри“ гувернер Централне банке Кипра. По повратку је исцрпан извештај предао Динкићу који је уместо да тражи повраћај пронађеног новца моментално опозвао и Илића, и остале чланове те комисије, и отишао за Кипар.
– Мирољуб Лабус укида акције акционарима “Беобанке“ 5.7.2001. и истог дана доноси одлуку о емитовању 100 акција, које за 100 000 динара купује Агенција за санацију банака, чији је он председник савета у то време, чиме практично постаје власник те банке. То је била чиста отимачина на коју поново нико из Владе не реагује. Тиме је отпочела акција уништења најважнијих банака у земљи: “Београдске банке“, “Беобанке“, “Инвестбанке“ и “Југобанке“.
– У јулу се појављује извештај ФИА у којем се уопште не помиње фирма “Антексол“, већ само неколико приватних рачуна са мање од 500 000 долара. Како је то могуће? Врло лако ако нико од органа који су те ангажовали не да неће да сарађује већ и врши опструкцију потраге, што је касније објаснио Вукашин Минић који је тада радио за фирму ФИА.
– У августу госп.Ђорђевић покушава да дође до Бебе Поповића који неће да му се јави, пише Николи Живановићу, санационом директору “ББ“ (Г17), који га упућује на Душана Лалића, директора Правног сектора НБЈ (Г17), иначе дугогодишњег сарадника адв.канцеларије “Пападопулос“! Видите ли да коме год да се обраћао није могао да изађе из криминалног круга Г17? И наравно да Лалић после усмених и писаних упозорења госп.Ђорђевића не да не вуче предложене потезе како би Србија тражила своје паре назад већ ради управо супротно.
– У септембру госп.Ђорђевић одлази и код Радмиле Милутиновић-Марковић, директорке Агенције за санацију банака, како бих и код ње издејствовао да се нешто поводом наших пара на Кипру предузме, али је она одмах смењена и на њено место постављена Весна Џинић, погађате-из Г17.
– Све то је било уочено од стране главне хашке тужитељке Карле дел Понте и она је 2001. тражила комплетну документацију коју поседује адв.канцеларија “Пападопулос“ везаних за компанију “Антексол“. Истражитељи хашког трибунала су утврдили да се на хиљадама налога за плаћање налазе потписи Костаса Кемеџиса и Елене Моску, али је тек касније утврђено да они не припадају Пападопулосовим људима већ фирми Џорџа Михалидеса “Costouris Michaelides Chartered Accountants“која је огранак великог америчког ланца “Grant Thornton“. Ово је занимљиво зато што је подружница “Grant Thornton“-а у Италији умешана у једну од највећих превара на свету-“Пармалат“, а Џорџ Михалидес је кућни пријатељ Борке Вучић и Тасоса Пападопулоса. Председник Кипра и државни тужилац једноставно су игнорисали захтев Карле дел Понте и одбили да доставе документацију.
– У децембру 2001. “престаје потреба за радом запослених у четири највеће државне банке“, а 4.1.2002. свима престаје радни однос. Динкић је са својим људима из НБЈ Јелашићем, Лалићем и Живановићем уз помоћ Лабуса и Џинићеве из Агенције за санацију банака ликвидирао добростојећу “Београдску банку“ како би у потпуности затро траг о пронађеним парама. У књизи је наведено и кавим су се фалсификатима служили том приликом, а једна од тих превара је и проглашење фирме “Антексол“ приватном, иако је и по сазнањима МУП и НБЈ, и према изјави самог Динкића државна!
– Отпуштени радници ликвидираних банака се удружују у НВО “Форум за истину о банкама у санацији, стечају и ликвидацији“, тражећи званично помоћ од свих надлежних државних органа Републике Србије. Уместо помоћи Динкић самовољно формира “Националну штедионицу“ која преузима само одабране људе из ликвидирабих банака, као и десетине хиљада квадратних метара пословног простора по Србији и инвентар без икакве надокнаде. По налогу Агенције за санацију банака (већ сам рекао да су ту главну реч водили “експерти“ из Г17) “Национална штедионица“ је преузела и исплату старе девизне штедње у износу од три и по милијарде евра (читај: отела посао другим банкама). Префикс “Национална“ такође је смишљен од стране “експерата“ из Г17 како би се банка приказала као државна, док је то у ствари приватна банка јер држава никада није реализовала 50% свог учешћа у истој, већ има само 12% власништва.
– Због такве отимачине савезни Министар финансија проф.др.Јован Ранковић 11.2.2002. подноси оставку у којој упозорава на погрешне одлуке републичког Министра финансија Божидара Ђелића, самовоље Гувернера НБЈ Млађана Динкића, на смишљени сценарио Динкића, Лабуса и Џинићеве у вези гашења најважнијих банака и економски неоправдано оснивање “Националне штедонице“…Наравно да ни на наводе из оставке нико није реаговао.
– И онда се у мају 2002. појављује Торкилдсенов извештај у ком су осим “Антексола“ и “Браункорта“ објављена имена још једанаест фирми преко којих се износио новац, потврђујући да су те фирме српске, а да су илегално регистроване на приватна лица која су се само формално водила као власници. Тим извештајем је раскринкано оно што је радила “експертска група Г17“, али и одговорност других државних органа као што су Министрство правде и Јавно тужилаштво. Ако је до тада било неких нејасноћа након овог извештаја свима у власти је морало све бити јасно. И, шта мислите да ли неко нешто предузео?
(Наставиће се…)
