Изолација

4.1.2021. у 20.09 часова зачуо се познати звук позива са Месинџера. На екрану мобилног позната фаца са копијом ,,рејбанки“. Зове мој ратни друг из 65.змтп, Саша Гламочак из Градишке.

После уобичајеног поздрављања и питања за јуначко здравље рече да зове због здравља неког другог. Исприча ми да је његовом другару, ратном војном инвалиду коме је граната откинула ногу, откривен тумор у синусима и да му треба неки препарат који има у манастиру Драгојловац поред Шапца. Ја у чуду. У ствари срамота ме да признам да никада нисам чуо за манастир Драгојловац, а мислио сам да сам обишао све у околини, од Чокешине, Радовашнице, Илиња, па до Каоне. Чекај, кажем му, да укуцам у ,,лајфтоп“, па да видим. И, наравно, није Драгојловац, него Драгојевац. Каже тако њему рекли да се зове. Додуше, нисам знао да се некадашња црквица у Драгојевцу, како је памтим, зове манастир, а нисам га нашао ни на шеми манастира Епархије шабачко-ваљевске, али кажем му да је то мој крај (отац ми је родом из Кормана) и да јави шта треба и коме да се јавим. Пошаље он мени број телефона и ми ту после краће приче завршимо разговор.

Ујутру 5.1., на Туциндан, зовнем број који ми је послао. Јави се женски глас, представи се мати Јелисавета, игуманија манастира, кажем шта ми треба и договоримо се у пар минута. Монтирам протезу и кренем негде око пола десет. После неког ситног лутања услед погрешног навођења од једног другара, који се из Шапца преселио у МЕокус, дођем до манастира Свети Архангели у Драгојевцу. Уђем у двориште и гледам у нову цркву. Или ми се бар чини да је нова. Ево пар слика.

Кад је стигла мати Јелисавета представим се и она рече да је спремила препарат, само да донесе. У међувремену уђем у цркву, у којој се још осећа свежа фарба. Рече касније мати да је црква комплетно реновирана и да је урађено подно грејање, због чега ми и није личила на ону пре тридесет година (и није, ова је саграђена 2010.). Дала ми је пластичну посудицу, ону најмању у коју обично пакују храну у ресторанима, и у њој четири теглице. Рекла ми је да се ради о козлацу, који скупљају свештеници на Хиландару и који је освештан, те да је најбоље да јој се јави тај коме се препарат шаље, оставила је она унутра и упутство, али и свој број за сваки случај. Препоручила је да попије две теглице, трећу једино ако мора (,,Ако му ове две не помогну, неће ни трећа“), а четврту ако, не дај Боже, некоме другом из његове околине затреба. Препарат је бесплатан, али га неће бити до јесени, јер је отац ,,тај и тај“ са Хиландара (рекла ми како се зове, али сам заборавио) последње количине оставио код ње. Рекла ми је и да могу да дам њен број телефона, али заиста за случајеве којима је препарат неопходан, а од јесени ће бити поново и за оне који би га узимали превентивно, мада, како рече, потроваше нас, не може се толико набрати колико случајева тумора има. О козлацу и свештеницима са Хиландара који га беру имате више чланака на интернету. Захвалим се и кренем назад.

Пре изласка на Обреновачки пут станем и назовем Сашу. Јавим му да сам преузео препарат и питам коме даље да проследим. Рече да ће ме назвати за двадесетак минута.

Био сам испред кружног тока код моје зграде, када је зазвонио телефон. Видим почетни +387 број, непознат. Паркирам десно према железничкој станици и јавим се. Рече човек да је он тај који треба да преузме и пита ме кад могу доћи до Павловића моста, пошто је он из Бијељине. Одмах, рекох му, на шта он рече да му се јавим кад будем у Бадовинцима, да би он дошао до Павловића моста да преузме пакет.

Стижем у Бадовинце, назовем овога и на прилазу Павловића мосту испред мене лик нагло окреће возило и враћа се. Ја будалине, сигурно заборавио неке папире, помислим. На прелазу нема ниједног возила, први пут од када памтим да је мост отворен. Дајем ја личну карту и саобраћајну срећан што ћу брзо проћи, полицајац укуцава и каже да ћу ако пређем морати да будем у изолацији 10 дана. Ипак онај што се окренуо није заборавио папире…Шта ћу, кажем полицајцу да носим лек за рак и да треба само да предам човеку на другој страни моста, враћам се одмах. Каже да му је јасно, али да је таква процедура. Седео сам у колима и размишљао шта да радим. Већина мушких предака и сродника ми је умрла од рака плућа и знам да се оболели од рака хватају за сламку (као и сви други болесни, уосталом) и да је и време ту веома битан фактор. Назовем тог лика који треба да преузме и питам га може ли он прећи мост, каже не сме, из истих разлога. Ако оставим код некога од полицајаца питање је ко ће и када доћи по то, а бојао сам се да се негде не загуби. Ако вратим у Шабац ко зна када ће онај коме је то најпотребније добити. Узмем документа, дам гас и пређем Дрину.

Сачекам човека на проширењу иза шпедиција са друге стране, нешто је каснио (можда је баш колега монтер клима, пошто је имао алуминијумске мердевине на крову пикапа), на брзака се поздрависмо кроз прозор, он отвори задња врата, узме пакет и оде. У повратку ми полицајац на нашој страни узме документа и након неких пет минута куцања по тастатури издеклемова да сам ,,у систему, да морам бити 10 дана у изолацији и да ћу свакодневно бити провераван, а ако желим да прекинем изолацију морам ићи на тестирање“…Није вредело ни то што сам рекао да нисам нигде изашао из земље, јер је гранична табла са друге стране неколико стотина метара од тог места где сам сачекао човека, није вредело ни то што сам се задржао неких 10-15-20 минута (не знам тачно због кашњења), није вредело ни то што сам рекао да сам човеку носио лек за рак, није вредело ни то што ни са ким нисам био у контакту, јер је човек само са задњег седишта узео пакет, ништа није вредело, јер систем је систем-полицајац ,,само ради свој посао“. А тај посао је да вас убаце у систем, како би у случају да заиста имате нека посла и не можете бити кући платили 9000 динара за тотално непоуздан тест!

Телефон је зазвонио само што сам откључао врата од стана. Улазим и јављам се на непознат број.
– Да?
– Пантелић Жељко?
– Јесте?
– Овде Полицијска управа Шабац. Да ли сте на адреси ,,тој и тој“?
– Управо улазим.
– Морате бити на тој адреси следећих 10 дана, да ли су Вас о томе обавестили на граници?
– Да-кажем, размишљајући ,,Дрино, јебем ти…“
– У реду, довиђења.

Не сећам се да су ме на ,,граници“ питали за број мобилног телефона. Одакле им, не знам. А није ми ни јасна сврха да се неко проверава да ли је кући звањем на мобилни. Можда ни полицији није било јасно чему изолација ако нисам изашао из земље, па су ме звали форме ради…Углавном је тих 10 дана сваки дан, осим Божића, звонио телефон у различито време, са истим питањем (да ли сте на адреси) и са истим одговором (наравно), уз исти завршетак (у реду, довиђења). Првих неколико дана изолације ми није тешко пало, јер Божић и јесте празник који треба провести са породицом, а ни осталих дана нисам имао нешто посебно да радим. Саша је јавио да је пакет стигао одмах сутрадан и да је предат оном коме је и намењен, а то ми је било главно. Надам се да ће се извући као мој другар из Бање Ковиљаче, који је имао исти проблем, али је после свега што су му дали из модерне и неколико препарата из традиционалне медицине, међу којима и козлац са Хиландара, на контролном прегледу после годину дана установљено да нема ни ожиљака (трагова) тумора у синусима.

Ипак се у знак протеста против изолације по први пут у животу нисам бријао десет дана. Зинат. Како је то изгледало имате на слици испод. Баш сам им показао, јелда? (Коме д’узмеш 9000?)

Ето, даме и господо, другови и другарице, браћо и сестре, како сам ,,фасовао“ изолацију, иако сам тог истог дана када сам ја убачен у систем чуо да лик који у Шапцу има апотеке, а у Бијељини ресторан, или обрнуто, прелази мост сваки дан без проблема. Значи можете да будете убачени у систем или у ,,систем“…