Taj dan je počinjao kao i svaki drugi radni dan u vojnoj pošti 6223/4 u Slavonskoj Požegi: jutarnjim aktivnostima, posle kojih je sledilo postrojavanje i smotra. Prvi nastavni vod (VP 6223/4A), čiji sam bio komandir, bio je postrojen u dve vrste i desetar je komandovao prvoj vrsti dva koraka napred i nalevo krug. Ušao sam između vojnika i započeo smotru, na kojoj se gledalo da li su svi vojnici spremni za odlazak na prepodnevnu obuku. Jedna od stvari koju je svaki komandir kontrolisao bila je da li su vojnici obrijani.
Kao i u svakoj grupi mladih ljudi bilo je onih kojima je brže rasla brada, nekima sporije, pa je neko morao da se brije svaki dan, a neko je mogao svaki drugi. Bilo je i ,,ćosavaca“, retko, ali ih je bilo, koji su još bili na onim prvim paperjastim čekinjama, oni su i sedam dana mogli da prođu na smotri između dva brijanja. Naravno da su svi koristiji losion posle brijanja iliti ,,aftr šejv“, koji smo u žargonu zvali ,,losion posle ševe“ (ševa-seks). Najčešći losioni koje su vojnici koristili bili su ,,Brion“, koji je proizvodila beogradska ,,Dalija“ i ,,Pitralon“, koji je po licenci ,,Revlona“ proizvodila zagrebačka ,,Neva“. ,,Brion“ se prodavao u svakoj kantini u kojoj sam bio, dok je ,,Pitralon“ bio ređi. Naravno da je bilo i drugih losiona, ali ova dva je, po nekoj mojoj proceni, krajem osamdesetih godina u JNA koristilo 80-90% vojnika. Samim tim čitava pista sa oko 1000 vojnika bi se na smotri osećala na losion posle brijanja.
Uđem između vrsta i počnem od vojnika do vojnika da gledam zategnutost uniforme, čistoću čizama i izbrijanost. Pri kraju vrste dolazim do vojnika koji je moje visine, možda i par centimetara viši, koji se nekako baš oseća na ,,Brion“, kao da je čitav potpoljen u isti. Kako ja njušim oko njega čujem da vojska počinje da se smejulji. Vidim da nešto nije u redu. Pogledam bolje, a oči crvene kao da je vario celu noć. Obratim mu se i sada je on trebao u stavu mirno da se isprsi i kaže ono ,,Druže poručniče, vojnik taj i taj…“ Kad je stigao do onog p u poručniče mene je zapahnula mešavina isparenja od ,,Briona“ i neke rakiještine, da sam se odmah setio Superhika, jednog od ,,junaka“ iz mog omiljenog stripa ,,Alan Ford“. Naglo sam izmakao glavu od njegovog zadaha, na šta je vojska jedva zadržavala smeh, međutim kada je odebljalim jezikom pokušao da izgovori sve što je hteo skoro čitav vod je prasnuo u smeh. I sam sam se nasmejao, ali sam naredio da bude mir u stroju. Drugi vojnik od njega je jedva držao ravnotežu, u sličnom stanju kao i ovaj. I on je odisao ,,Brionom“. Pošto je pijanstvo bilo teži oblik povrede vojne discipline pitao sam tog najstarijeg desetara, koji je ujedno bio i moj zamenik, šta se desilo, odnosno kako su došli do alkohola. Sad, da li su bili u gradu, pa su se tamo napili i doneli nešto u kasarnu, ili im je bio neko u poseti pa doneo, ne sećam se, a i nije ni toliko bitno za priču. Bitno da njih dvojica popili to što su imali, bilo im je malo i onda su otišli do spavaonice i uzeli ,,Brion“ da se dokusure. Našli su ih u kupatilu kako spavaju. Jedan od njih povraćao u betonsko korito ispod slavina. Drugi je krenuo prema čučavcima, ali nije stigao, pa je iza sebe ostavio trag nefermentisane hrane. Redari su tih dana bili iz drugog voda, hteli su da ih premlate što su morali da čiste. Ovi moji ih nekako utegli za smotru, ali čim su izašli napolje i udahnuli svež vazduh ponovo su se ispovraćali pored zgrade. Naredio sam mlađem desetaru da ih vodi u stacionar, da preko reda uđe kod dr Regodića, mog prijatelja oženjenog iz okoline Šapca, i da mu kaže o čemu se radi. Ako treba da idu na ispiranje neka ih preuzme, ako ne da ih odmah vodi u pritvor, a ja ću naredbu za dva dana pritvora napisati kasnije. Nakon toga ću ih najverovatnije poslati u pešadiju. Ova dvojica su počela ,,Nmjte…molm Vas…“ Vojska je znala da sam strog kao starešina, ali sam važio za pravičnog oficira, tako da nije bilo nikakvog iživljavanja, sve samo po zasluzi.
Desetar koji je vodio ovu dvojicu rekao je da su se i u stacionaru ispovraćali. Doktor Regodić ih je pitao šta su sve pili i valjda im je dao infuziju da ne dehidriraju. Prespavali su u stacionaru i sutradan tražili službeni razgovor sa mnom. Nakon završetka nastave desetar koji ih je vodio doveo ih je kod mene u kancelariju. Rekli su da se nikada više neće ponoviti i da su spremni sve da rade kako bi ispravili grešku, jer prvo: dozvola za ,,C“ kategoriju je i tada bila skupa, a drugo: slanje u pešadiju bi bilo razočarenje koje bi im ostavilo ozbiljan trag u životu. Iako sam znao da mi se to može obiti o glavu, jer će vojska uvideti da sam ipak mekan (kao u filmovima kada policajac ne uhapsi lopova, pa mu da drugu šansu za iskupljenje, a onda njega taj lopov ubije na kraju filma), odlučio sam da ih pustim da vojska učini svoje. Do kraja obuke za vozača motornih vozila njih dvojica su čistili kupatilo i kada je bio red na naš vod, i kada je bio red na vod čijim su redarima ispovraćali kupatilo. Čistili su i spavaonicu, i hodnik prekoredno, uz povremenu zajebanciju vojnika zbog tog pijanstva. Tog višeg i jesu zvali Superhik, a zanimljivo je da sam pre dve godine upoznao, odnosno ponovo video posle 30 i nešto godina vojnika iz Novog Sada kome sam dao nadimak Gumifleks, takođe po junaku iz ,,Alan Forda“. Ova ,,mokra braća“ sve su izdržala, završili su obuku i otišli negde u druge jedinice.
Mislio sam da je to bio jednistveni slučaj, dok nisam čuo da se to dešavalo i u drugim garnizonima, jer je osnovni sastojak ,,Briona“ alkohol. Možda je to tajna zašto je bio najprodavaniji na tržištu od 1952. kada je nastao. Nije ni danas loše imati ga u džepu, jer oženjeni po povratku iz kafane mogu da se ,,poprave“ da žena ne oseti zadah, a samci ako se zatvori kafana imaju čime da se dovrše.
