Прича једне пријатељице од пре неки дан:
Некада је боље не устајати из кревета, кажу. И тог дана се чинило да је свануло једно сасвим обично јесење јутро које ни по чему није обећавало хаос које је носило. Претходног дана ме је у поштанском сандучету сачекало обавештење да на писарници Прекршајног суда у Шапцу преузмем некакав документ, па сам одмах по пристизању на посао отишла до суда.
И као по неписаном правилу, када уђеш у било које јавно предузеће или установу крене шетање од шалтера до шалтера, од канцеларије до канцеларије. Најпре сам ушла у писарницу одатле ме послаше у другу канцеларију, из ње у трећу, али тек је четврта била одредиште. Већ на уласку се нашалих са познаницом коју затекох на вратима замоливши је да ме обрадује информацијом да сам коначно на правом месту. “Да, на правом си месту, рај на земљи!“
У канцеларији 50 степени, под кровом зграде седе двојица старијих судија, испијају своју јутарњу кафу размишљајући да ли по тако суморном, кишном дану вреди и почињати посао или се закључати и глумити неприсутност на радном месту. Из таквих мисли их је врло мало пореметио мој бучни улазак и констатација да бих их веома радо послала код овдашњих “газда“ да раде и да покушају да странку која код приватника уђе у фирму тако прошетају кроз пар канцеларија. Једино извесно што би им се у том тренутку догодило је сигуран отказ или у најбољем случају умањење плате! Шта ћу, покупим своју коверту на којој је поред мог имена, презимена и адресе писало ЗАМЕНА. Ни појима нисам имала о каквој замени је реч, а Бог ми памети не даде да одмах прочитам уручен ми документ, већ сиђох до аута, бежећи од кише која је сада већ сасвим пристојно падала.
У ауту отворим коверту и кренем да читам: “новчана казна у износу од 5.000,00 динара преиначује се у казну затвора од 5 дана“! Читам и не верујем, помислим грешка, поново проверим, јесте моје име и презиме, али никако да укапирам какав прекршај сам начинила, коме зло нанела када ме у затвор отпремају?! Покушавам да се присетим, али у неком пређашњем времену ме ни редовна контрола полиције у саобраћају није заустављала, нисам власник аутомобила па ме ни ФАМА није могла сликати, баш ништа ми није падало на памет. Настављам потрагу по папиру за местом где пише какво сам велико зло направила па је судија одлучио да ме испрати на петодневни одмор у затвор! И онда видим да је због тога што сам погрешно паркирала ауто 18.08.2016. године у центру Шапца, па почех да се присећам догађаја тог дана.
Требало је регистровати Пежо Партнер који је у власништву фирме у којој радим, а како на техничком прегледу нису могли да очитају број мотора заказала сам вештачење у ПУ Шабац. У заказано време сам одвезла возило, уредно се пријавила и сачекала криминалистичког вештака. Како у “дворишту“ ПУ, које узгред буди речено и не постоји, вештак ми је наложио да ауто паркирам на тротоар код “Про Кредит банке“. Запамтите овај моменат. У том термину је вештачио још једно возило, које је брзо завршио, а моје возило смо морали да возимо у Ауто-центар на канал, јер је мотор зарђао, па је било немогуће очитати број мотора. Отишла сам са вештаком у канцеларију како бих потписала Записник, а полицајцу са портирнице МУП-а вештак је наложио да припази на моје возило јер је непрописно паркирано. Када смо се након десетак минута вратили до аута, дежурни полицајац нас је обавестио да су ми комунални полицајци написали казну за непрописно паркирање!!!
Мислим да не постоје речи којима бих могла да опишем шта сам све желела да кажем полицајцу! Па зар је могуће да неко са негативним коефицијентом интелигенције ради у полицији, да чува зграду МУП-а, да уопште ходи земљом. Мислим да би мој јед, бес и очај у том тренутку били довољни да га збришу са лица земље, али нажалост свака изговорена реч човеку тог калибра би била само трошење снаге узалуд, јер до његовог мозга из вицева о пандурима никада не би стигла. Замолила сам вештака да одмах одемо до Комуналне полиције, како би покушали да отклонимо настали проблем.
Међутим, тамо смо затекли још гори облик људског постојања, особу до чијих висина нико и ништа не допире, нити му ико ишта може јер он је његово височанство КОМУНАЛНИ ПОЛИЦАЈАЦ! Не постоји нико достојан да му се обрати, а камоли да му приговори или да га за пажњу замоли. Покушала сам дотичном господину да објасним до каквог неспоразума је дошло, како се и зашто возило нашло паркирано на тротоару, односно на за паркирање непрописном месту и да је ту паркирање наложило службено лице полиције које ће то да потврди, али сваки труд је био узалудан. Након стотина изговорених речи, молби, објашњења, господин ме удостојио једном изговореном реченицом: “Дајте ми ваше и вештакове податке да убележим, па ћете бити обавештени!“
Након тога од 18.8. до пре пар дана када су ме позвали у Прекршајни суд нико никада ми није послао било какво обавештење или позив из Комуналне полиције, тако да сам на тај догађај потпуно заборавила мислећи да су казну поништили. Што је најгоре Комунална полиција је у пријави Прекршајном суду навела да су ми доставили записник, да су ме о свему обавестили, да су ме чак и опоменули, а да се ја нисам одазвала нити прописану новчану казну уплатила! Прекршајни судија из ћошка прегрејане просторије са почетка моје приче ми је рекао да је случај решио под претпоставком да су у Комуналној полицији све то урадили јер је “Комунална полиција јавна установа којој се верује“, због чега је новчану казну преиначио у казну затвора!!! Без икакве провере, без икаквог увида у чињенично стање, без претходног позива странака у поступку, без икаквог доказа о пријему било каквог обавештења, судија је одлучио да неког ко никада није био окривљен, нити је икада платио било какву казну осуди на пет дана затвора!!! Ето докле је дошла ова земља Србија када судије пресуде доносе на основу претпоставке!
Сада сам у дилеми да ли да се уопште жалим, односно да недоказнима доказујем истину и све истерам на чистац, или да мирно и беспоговорно кренем на одслужење затворске казне! Након које ћу вероватно изаћи као нова, препорођена особа, спремна да се као тотално модерна вратим у живот и да као повратник из затвора постанем омиљена у друштву. Већ замишљам сцене из градских кафића, где у мајици силеџијки седим истетовирана мотивима светаца, аждаја и кинеских слова док се опасни момци отимају за столицу за столом и моју пажњу. Све је било само на тренутак, ипак ћу остати правдољубива и пробати да се са аждајама комуналне полиције изборим истином, ма како то далеко, тешко и неоствариво изгледало.
Краја приче нема, наслућује се, једино је сигурно да је јутрос освануо дан опасан јаком маглом. Али, сунце се бори да растера маглу, облаке и загреје земљу и понеко срце. Или сам ја ипак превелики оптимиста…
