Двадесет једну годину
верно ме чека младић
на истом месту на асфалту
у тој срамној улици
лежи рањен у крви
гледа ме и очекује помоћ
покушава да ми ухвати руку
опет га ударају кундацима
очију заслепљених мржњом
његова крв прска по мени
гледа ме и тражи да га заштитим
покушава да ме дозове
кроз ваздух засићен крицима
не може од цеви у устима…
Двадесет једну годину
с неверицом гледа
дрхтање прста на обарачу
чекајући одлуку безумља
док Смрт ходи у одсјају ока
жртве и џелата
Покушавам да му кажем
да верује и да ће преживети
не чује ме од рафала
звекета метака по челику
и људским костима…
Двадесет једну годину
чека да му кажем
зашто сам га оставио
у мраку набијеним преко главе
да његово везано тело муче
и од душе га раставе
Пита колико још
треба да чами
све време понижен
у неистина тами…
Двадесет једну годину
носим вапај тог младића
за Истином и Правдом
уверавајући га да је Истрага свуда
и да је из крви нико не може избрисати
неко једном мора рећи
неко једном мора признати
неко једном мора одговарати
Каже тек тада ће опростити
тек тада ће смоћи снаге
да се из те улице помери
и живот у мени поново настави…
НАПОМЕНА: Песма је настала након одласка у Сарајево први пут после двадест једне године од дешавања у Добровољачкој улици, где сам као официр ЈНА заробљен и, иако рањен, тешко малтретиран и извођен на стрељање. Посвећена је свим настрадалим и заробљеним припадницима ЈНА 2. и 3. маја 1992.
