Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2.маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан И класе Марко Лабудовић, Командант Диверзантског одреда у 65.заштитном моторизованом пуку, знао је ко са тог телефона зове и пре него што је подигао слушалицу (то је био телефон за директну везу са Командом 2.ВО).
– Хало-изговорио је са зебњом.
– Генерал Кукањац-представио се глас са друге стране.
– Изволите друже генерале, капетан Лабудовић.
– Лабудовићу, Шупут је са својима упао у заседу негде код Дома ЈНА, формирајте групу и крените да му помогнете и извучете рањене и погинуле.
Погледао је за столом старешине диверзантског одреда којим је командовао. Седели су у тишини гледајући у моторолу на столу, из које су допирали вапаји њихових колега из јединице који су упали у заседу.
– Друже генерале, немам чиме да извршим то наређење, од средстава имамо само два Пинца без церада, а и не могу оставити болницу без обезбеђења.
– Слушајте, тамо војници и старешине гину! Разумете ли-ГИНУ!
– Куда да прођем? Знате да је читав град блокиран, хоћете да на нама вежбају гађање?
– Зваћу Ганића и Делимустафића да пропусте колону.
– Не може Вам нико гарантовати пролазак када пуцају са сваког прозора.
Марко Лабудовић је био храбар човек, што је више пута и доказао, али одлука коју је требало да донесе није имала везе са храброшћу. У Хрватској је већ имао искуства са одбијањем наређења претпостављенима који су његову јединицу слали у разне немогуће мисије, не знајући чему је уопште јединице намењена, тако да је и то наређење ген.Кукањца лагано могао одбити. Међутим, командант пука, пук.Шупут Милан, Лабудовићу није био само првопретпостављени, већ и добар пријатељ, од кога је неколико година раније и примио дужност командира ДОд-а. Гледао је своје старешине и у њиховим очима видео подршку за одлуку која није реална, али није хтео да одбије наређење и остане да слуша позиве за помоћ. Уз псовку је спустио слушалицу и прекинуо везу са ген.Кукањцем, одлука је била донета.
– Они који су на дужности нека остану, сви остали одмах са опремом да се построје испред-наредио је присутним старешинама.
За тренутак му је било криво што су га колеге наговориле да повуче захтев за демобилизацију из ЈНА написан неколико месеци раније. Али само за тренутак.
Старешине су позвале своје војнике на узбуну. Део војника, који је био у кантини на четвртом спрату болнице, муслимани из особља болнице су питали ,,Зар ви не идете на задатак?“. Војници су се згледали, чудећи се како је особље пре њих уопште знало за наређење у вези задатка.
За неколико минута тринаест људи у панцирима без заштитних плоча било је постројено испред помоћне зграде у дворишту Војне болнице. Чекао се војник Пејић Милан, возач који је дужио једног од два Пинцгауера у гаражи, а тог тренутка се налазио у главној згради на 13.спрату. Стигао је и стао у строј са беретком. Војник Николић Драгослав му говори да иде да узме шлем. Капетан Лабудовић се обратио постројеним:
– Војско, наши другови из јединице су улетели у заседу. Крећемо у Дом ЈНА да извучемо рањене и погинуле. Иза нас ће ићи санитетска возила са медицинским особљем. Ово је борбени задатак на који ником не могу наредити да иде. Ако има неко ко не жели да иде нека иступи.
Сви су у тишини гледали свог командира. Нико није иступио.
– Метак у цев и ако будемо нападнути гађајте добро.
У болници је од старешина из одреда остао само старији водник Перица Димитријевић са тринаест војника.
У први Пинцгауер 710 М без цераде, регистарске ознаке П-4319, на место возача ушао је војник Пејић, који га је иначе и возио. Поручник Гвозденовић Обрад извлачи га из кабине и наређује му да се попне на каросерију. Пејић седа на клупу баш иза њега. На место сувозача сео је капетан Лабудовић. За митраљезом М-84 постављеним на кров возила стајао је поручник Цветковић Ивица. Осим Пејића на каросерији су седели војници Поповић Бранко, Благојевић Александар и Николић Срђан.
У другом Пинцгауеру, регистарске ознаке П-3535, на месту возача био је поручник Кастрати Нихад, сувозач је био војник Бешлић Круно, за митраљезом на крову био је водник Матић Драган, а на каросерији су седели војници Лазукић Драган, Николић Младен, Гламочић Драган, Пајовић Радош и Николић Драгослав.
Осим митраљеза са две муницијске кутије од по 250 метака (укупно 500 метака), војници су имали лично наоружање са једним борбеним комплетом муниције, односно аутоматске пушке са по два добоша од 75 метака, укупно 150 метака. У првом Пинцу се налазио сандук са муницијом за митраљез М-84 и сандук муниције за аутоматске пушке, док су војници у другом Пинцу имали преко леђа пребачене ручне ракетне бацаче ,,Зоља“, укупно пет или шест комада. Старешине су имале пиштоље са собом. Неки од војника су имали дефанзивну ручну бомбу М-75, а неки гасне бомбе са сузавцем, које су требале бити употребљене за лакше извлачење рањених, пошто су рачунали да нападачи немају заштитне маске. То је било наоружање са којим је петнаест припадника диверзантског одреда кренуло на задатак.
Изашли су на споредан улаз, обишли болницу и дошли на главни, где је у санитетима чекало особље Војне болнице. Били су у белом и нису били наоружани. Санитетска возила ,,Ситроен“ јасно су била обележена санитетским ознакама, имала су и ротацију и сирене на крову.
Колона од четири возила кренула је са главног улаза Крањчевићевом улицом и изашла на улицу Хамзе Хуме. Гвозденовић је возио брзо, журећи да што пре стигне до рањеника. Наиласком на Скендерију, на сред раскрснице их је чекао црни БМВ сарајевског криминалца Јуке Празине који је на крову имао упаљену ротацију. Исти онај којег су диверзанти због свакодневних провокација тражили да гађају, али ниједном нису добили одобрење од Лабудовића. На сувозачевом месту седео је човек са камером и снимао долазак колоне. Улица десно према Скупштини БиХ била је затворена јежевима, а на улици се налазио попречен камион ,,Тамић“ и Фолксваген Џета са упаљена сва четири мигавца. Уласком колоне у раскрсницу на Скендерији, БМВ се кретао уназад до улице Саве Ковачевића (садашња Реиса Џемалудина Чаушевића), скренуо у улицу и замакао задњим крајем иза зграде у Мис Ирбиној, док је предњи крај остао да вири. У улици Обала војводе Степе на трамвајским шинама налазила су се три празна трамваја.
Када је први Пинц дошао наспрам другог трамваја одјекнуо је пуцањ. Из зграде на углу ул.Обала војводе Степе и Саве Ковачевића убијен је Гвозденовић, након чега је Пинц остао без контроле, угасио се, занео у леву страну и замало преврнуо. У том моменту испред зграде се појављује човек са ручним бацачем на рамену нишанећи у Пинц. Поручник Цветковић га рафалом из митраљеза елиминише. Лабудовић искаче испред возила и са подигнутим рукама маше да се прекине паљба. Окреће се према првом Пинцу и војници јасно чују команду ,,Прекини паљбу!“. Цветковић престаје да пуца. Лабудовић корача улицом неких десетак метара са подигнутим рукама машући унакрсно према згради, вичући ,,Не пуцајте!“. Тада га погађа први метак и он пада. Цветковић са крова почиње да пуца по згради, док из те, зграде наспрам парка и зграда на углу ул.Валтера Перића у класичној ,,потковици“ почиње унакрсна ватра из свих оружја по колони. Водник Матић издаје наредбу ,,Напад на возило!“ и војници искачу из другог Пинца. Први Пинц погађа нека експлозивна направа у десни доњи део кабине где је неколико секунди пре тога седео Лабудовић. Војници, порањавани још на возилу, искачу и залежу под трамвај, а на каросерији остају Цветковић и Пејић. Пејић решета БМВ. Са другог Пинца дејствује Матић пуцајући према згради наспрам парка у Мис Ирбиној. Лабудовић успева да се подигне и поново виче ,,Не пуцајте“, али га поново погађају. Провлачи се између трамваја према бетонском насипу Миљацке.
Први са каросерије другог Пинца искочили су Николић Драгослав и Пајевић Радош. Обојица одмах бивају рањена. Драгослав добија метак кроз ногу и пада преко возача првог санитета, који јауче да је рањен. Док пуца преко њега, штитећи га, каже му ,,Брате и ја сам, ћути и повлачи се“. Возач другог санитета, који је био цивилно лице, искаче из возила, силази иза трамваја бетонским насипом до Миљацке, где је некако допузао и рањени војник-возач првог санитета. Ту га убијају из зграда са супротне стране реке. Други возач самим коритом трчи према Ајфеловом мосту. Код моста покушава да се попне на улицу и ту га хватају муслиманске снаге.
Поручник Кастрати само са пиштољем претрчава парк и прелази Кошевски поток, док га Матић и остали подржавају. Под паљбом претрчава и оба смера ул.Хамзе Хуме и код зграде на углу ул.Валтера Перића долази до командира Војне полиције муслиманских снага, Исмета Бајрамовића-Ћеле. По једној верзији имао је уперен пиштољ у њега, а по другој пиштољ није ни вадио из футроле, већ је дошао да преговара. У обе верзије тражио је од Ћеле да својим људима нареди да прекину паљбу и дозволе повратак групе у Војну болницу. У обе верзије га убијају с леђа.
Цветковић херојски и даље са Пинца покушава да одбрани групу. Сасвим случајно се тог дана задесио у Војној болници, јер се претходно поподне због напада муслиманских снага на болницу није могао вратити у Лукавицу, где је био на задатку.
Матић на другом митраљезу испуцава једну муницијску кутију и тада га погађају у кук. Пада на каросерију и, видевши да су му војници рањени, са каросерије виче ,,Предајемо се, не пуцајте“. Чини му се да на његове повике муслимани још јаче пуцају. Пребацује се преко странице возила на улицу. Митраљез преузима војник Николић Младен, грмаљ из Маглаја, кога су другови у одреду звали Мрко. Од свог оружја Младен је највише волео митраљез М-84. Једном приликом је, када су их у Војној болници данима гађали снајперима са зграда званих Момо и Узеир, узео митраљез, наставио реденике и изрешетао све спратове одакле су пуцали на болницу. ТВ Сарајево је, као и увек у то време, ,,објективно“ известило да су диверзанти напали цивилне објекте и да је било мртвих. Сада пуца према згради наспрам парка одакле са сваког прозора пуцају на њих.
Николић Младен и Бешлић Круно из Завидовића ишли су у исту школу, тако да су се знали и пре војске. Леже рањени један поред другог на сарајевском асфалту. Када је заштитни пук, у чијем саставу је био и диверзантски одред, у јесен 1991. предислоциран из Загреба на Слуњ, Крунин отац је дошао да га посети. Наговарао га је да напусти јединицу и са њим крене кући. Круно је одбио и рекао да ће остати са својим друговима док не одслужи војни рок. Том приликом његов отац, Хрват, поручио му је да ће платити некога да га убије ако остане у ЈНА. Старешине су Круну након одласка оца затекле са сузама у очима. Рекли су му да може да иде кући ако му је жао што је остао. Круно је одговорио да му није жао због одлуке, већ се плашио да отац кући неко зло не учини мајци која је била Српкиња. Све време док пуца псује мајку муслиманску.
Иако вишеструко израњавани, сви војници се херојски боре. Пајовић Радош, оставши без муниције, скида ,,зољу“ с рамена. Придиже се да би заузео бољи положај, док му Драгослав виче да не устаје. Испаљује ракету према митраљеском гнезду у згради на углу и следећег тренутка пада смртно погођен. Лабудовић пузи према Ајфеловом мосту. Почиње ватра и са супротне обале, са хале ,,Скендерија“.
Цветковић остаје без муниције на митраљезу. Он и Пејић скачу са Пинца и залежу поред осталих војника. Поповић Бранко је убијен, Благојевић Александар је тешко рањен, херојски се бори Николић Срђан. Благојевић је по ВЕС-у возач, одслужио је и војни рок и продужетак од три месеца, али због ситуације у Сарајеву није могао да оде кући. Могао је да иступи из строја и не оде на задатак, нико му то не би замерио, али није, остао је до последњег тренутка са својим друговима.
Лазукић не чује митраљез поред себе. Окреће се и види Младена како лежи на леђима. Дрма га: ,,Мрко, Мрко, јеси жив?“. Младенове беживотне очи биле су упрте према небу.
Пејића удара нешто у шлем. Помислио је да је метак, али схвата да га Цветковић удара руком јер га није чуо. Пита га: ,,Мали, имаш ли шта?“, мислећи на муницију. Пејић хоће да му да два оквира од аутоматске пушке која је држао у бочном џепу панталона, али види да је метак ту погодио и да су му се оквири распали и меци поиспадали. ,,Немам ништа“, одговара. Имао је код себе пар кутија метака за аутоматску пушку у рифузи, али нико није имао времена да под толиком ватром поново пуни реденике и добоше. Један по један, диверзанти остају без муниције. Цветковић вади пиштољ и пуца све до последњег метка. Пејић га пита ,,Шта да радимо друже поручниче?“. Видевши да нема одговора окреће се и види свог командира како лежи док му се крв слива са чела низ лице. Провлачи се испод трамваја и налази заклон иза једне од две трафике на обали Миљацке.
Након неких петнаестак минута, диверзанти више нису пуцали јер нису имали муниције. Убијали су их рањене једног по једног као на стрелишту. Лабудовић негде код моста поново виче ,,Не пуцајте, предајемо се!“, на шта муслимани још јаче осипају паљбу из свих калибара. Ватра је била толика да су возила и трамваји почели да горе, јер су пуцали и панцирно-запаљивим и обележавајућим мецима. Видевши да муслимани неће да прихвате предају, Лабудовић тражи помоћ. Преко ,,мотороле“ зове Команду 2.ВО, Војну полицију из касарне ,,Виктор Бубањ“, тражи да дође УНПРОФОР, зове у помоћ било кога ко чује његове поруке. Бори се колико може, пуцајући из пиштоља не да да му приђу.
У запаљени Пинц Лазукић убацује пушке без муниције како не би остале непријатељу. Док ватра букти у трамвају изнад њих, Лазукић и Матић пузећи уназад почињу повлачење према мосту на Скендерији. Само што су се одмакли од трамваја, улицом Хамзе Хуме, куда су и сами дошли, у пуној брзини наилази камион са кога пуцају на њих. Поново рањавају обојицу, овај пут Матића кроз стомак. Лазукић успева да скине своју ,,зољу“ са рамена, пуца у камион и успева да га заустави. Стиже их и Драгослав и заједно са Лазукићем пузећи вуку Матића до банкине моста док свуда око њих рикошетирају меци. Гламочић је испод запаљеног трамваја изашао према реци и са рупом на плућима почео да пузи према Лабудовићу.
Услед ватре која је захватила инсталацију први Пинц анласује и покреће се пар метара. Из запаљеног возила испада беживотно тело Гвозденовића. Ватра захвата и муницију на каросерији која почиње да се активира. Муслимани мисле да то диверзанти пуцају и још више појачавају ватру из свих калибара. Око трамваја почињу да падају и минобацачке гранате. Ракета погађа трафику иза које је Пејић и он неколико метара лети кроз ваздух. Сав дезоријентисан и израњаван од гелера враћа се до онога што је од трафике остало. Горе и возила и трамваји, горе и тела испод њих.
На супротној страни Миљацке појављује се један од три тенка која је, поново ван сваке памети, по наређењу ген.Кукањаца, ген.Ђурђевац послао из Лукавице да помогну диврзантима у извлачењу. Међутим, од та три тенка, послата без икакве подршке, само се један пробио до Скендерије. Дејствује са десне обале према зградама одакле су пуцали на диверзанте. Матић диже руку и маше према тенку како би их ови из тенка видели и тада га снајпер погађа у леву слепоочницу, метак излази кроз усну дупљу. Због обилног крварења и болова које је трпео Лазукић му из санитетског комплета даје и своју и његову инјекцију морфијума. Након испаљене муниције тенк се повлачи назад, где га муслиманске снаге са две ракете из РБР ,,Оса“ уништавају.
Пошто је и Команда 2.ВО нападнута, Кукањац у паници наређује Војној полицији у касарни “Виктор Бубањ“ да се са три транспортера на сваки начин пробију од Швракиног насеља до Бистрика, што је захтевало пролазак с једног на други крај града. Старешине и војници су са једним БВП (борбено возило пешадије-гусеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао Матића, Лазукића и Николића како крвави леже на асфалту. Уместо у Добровољачку скреће на мост, где посада под јаком ватром успева ову тројицу да увуче у транспортер. Пејић види ккао му извлаче другове, али због ватре не може да дође до транспортера. Само што је БОВ кренуо поред је пала граната која га замало није преврнула. Под кишом метака од које се чинило да се оклоп БОВ-а пуши, посада је успела да рањене довезе до Војне болнице. Када су их из транспортера износили на покретна носила отворена је ватра из околних зграда, тако да умало није страдало и медицинско особље које је пошло да им укаже помоћ.
(Тренутак када војник из посаде вуче вод.Матића до БОВ-а)
Прошло је неколико сати када су возила изгорела. Муслимани су престали да пуцају јер су видели да одавно нема никаквог одговора. Онда се одједном негде код зграде на углу ул.Валтера Перића појавио лик у цивилу, обучен у фармерке и јакну, са аутоматском пушком, који је трчао према ул.Бранка Радичевића (садашња Хисета). Из зграде су истрчала двојица људи и уперивши пушке према њему, рафалом га убили с леђа. Пејић гледа како тело убијеног пада наспрам Џете којој још раде мигавци. Баца расуте метке и бомбе из панцира у Миљацку. Лева рука му је толико израњавана да је не може користити.
(Други Пинц и први санитет)
Гламочић од ране на плућима не може да дише. Дехидриран, скида панцир и опрему желећи да се преврне у корито Миљацке. Лабудовић га пита шта ради. Каже му да неће да умре жедан и да ће да се баци у реку да пије воде. Лабудовић га одговара и каже му да ће неко доћи и њих да спаси. Гламочић одустаје и остаје да лежи.
Један човек у цивилу опрезно провирује између трамваја. Пејић диже руку и каже му да је рањен, моли га да га спаси. На то овај вади пиштољ и са неколико метара пуца у Пејића. Један метак. Други. Трећи. Четврти. Сви промашују мету, али га пети погађа у леђа. Јауче од болова, док човек са пиштољем брзо бежи путем којим је дошао.
После неког времена улицом наилази старији човек. Гледа олупине које се још пуше. Пејић га довикује и моли да га спаси. Чича гледа около. Сагиње се и помаже Пејићу да изађе на улицу. Последњим атомима снаге, ослоњен на чичу, почиње прелазак улице. Чича га пожурује ,,Хајде брже, брже, док ови опет нису припуцали, побиће нас“. Не види да су Пејићу и ноге и руке у ранама од гелера. Само у левом стопалу кроз чизму вири гелер величине шаке. Некако прелазе улицу и долазе до зграде на углу Валтера Перића. Чича увлачи Пејића у зграду и спушта га на степенице. Одлази напоље до двојице са пушкама. Чим су ова двојица угледала Пејића одмах су га дигли и одвукли до зида у Вразовој улици. Репетирали су и уперили пушке у њега:
– Ћији си ти? Јеси ћетник?
– Нисам.
– Ја ћији си? Прићај, уб’ћу те!
– Ја сам ваш људи, ја сам Југословен…
– Да ниси то рек’о сад би’ те убио к’о пса!
– Јес’ ти пуц’о са Лабудовићем?-упоран је други.
– Нисам, ја сам возио санитет, ево пише у књижици-каже им, пружајући војничку књижицу.
Срећом по Пејића у војној књижици и јесте писао само ВЕС 12701-возач моторних возила. У том тренутку се појављује проседи човек и каже овој двојици да не дирају војника. Диже Пејића са степеница и довлачи га до Дома здравља. Предаје га двема женама и каже им да га чувају док се он не врати. Пејић се освешћује у подруму где су га оне две склониле, јер је читав Дом претрпан рањеним. Те две медицинске сетре биле су Српкиње из Србије, удате за муслимане. Рекле су му да нико није хтео да крв да за њега, већ су то учинили новинари “Ројтерса“, што су и снимили. Када се проседи човек вратио убацио је Пејића у возило Голф и кренуо ка болници Кошево. Пејић га је молио да га довезе до Војне болнице, али се човек, који му се представио као Екрем Лекић, плашио да га не заробе. Одвезао га је и оставио у болници Кошево. Војничка књижица је остала код оне двојице који су хтели да га стрељају.
Лабудовић је био је подофицир и професионални боксер. Нису му дали да се такмичи, одређујући га на дежурство или за командира страже када је требао да има мечеве. У инат онима који су мислили да могу да се иживљавају над нижим чиновима само зато што имају неки ,,чварак“ више, завршио је и војну академију и ДИФ. Био је у одличној физичкој спреми и одличан стрелац. Војска га је поштовала, а старешине у одреду цениле. После свих дешавања које је његова јединица прошла у Словенији и Хрватској, разочаран издајом од стране војног и политичког врха, почетком 1992. написао је захтев за демобилизацију из војске. Након вишедневног наговарања од стране колега из једнице није га предао. Сада, лежећи израњаван код Ајфеловог моста, због тог осећаја издаје преко ,,Мотороле“ псује и Кукањца, и УНПРОФОР, и муслимане који су му побили војску, говорећи да им неће пасти жив у руке. Један од колега га наговара да одустане од намере да се убије, да издржи још мало и да ће помоћ стићи, али је Лабудовић рекао да је за то касно. Сви који су имали ,,Мотороле“ тог тренутка могли су чути потресне речи којима се опраштао од овог света: ,,Поздравите ми породицу…чувајте их и помажите…поздравите све моје другове…реците Кукањцу да смо изгинули џабе…и нека разруши Сарајево јер се са оваквим џелатима не може другачије…“. Гламочић га је последњи пут видео када је израњаван пузао преко Ајфеловог моста на другу страну.
Предвече су заробили Гламочића, који је био само у доњем вешу и чизмама. Преживео је само зато што је рекао да је возач санитета. Док су га одводили тело Марка Лабудовићево већ дуго је лежало непомично на мосту.
(слика на којој се види положај оба Пинца и тела побијених диверзаната)
Пејић Милана, који је имао три ране од метака и тринаест од гелера, у болници Кошево су оперисали без анестезије док је вриштао од болова. Чим се освестио и могао да прича, под претњом смрћу су га натерали да пред камером ТВ Сарајево изјави како су диверзанти први пуцали. Та изјава емитована је истог дана у вечерњим часовима, а следећих дана је више пута понављана у информативним емисијама.
Возача другог санитета муслимани су одвели у хотел ,,Загреб“ у близини Војне болнице, где су га читаву ноћ тукли. Унакаженог од батина пустили су га сутрадан да се врати у болницу, како би таквим монструозним понашањем застрашили остале.
Матић Драган са пет, Лазукић Драган са три и Николић Драгослав са четири прострелно-устрелне ране од метака и ко зна колико од ситних гелера, збринути су у Војној болници Сарајево. Током боравка су сазнали да је ген.Кукањац тражио од Ејупа Ганића и Алије Делимустафића да се њихова колона пропусти како би покупула мртве и рањене, а да је тачно време поласка колоне из болнице јавила болничарка Вук Сабина, која је после тога напустила болницу.
И поред више покушаја из ЈНА да се тела убијених на Скендерији и околним улицама покупе, муслимани нису то дозвољавали.
Угљенисана тела приказивана су данима на свим светским телевизијама, већином уз коментар ТВ Сарајева да су диверзанти кренули да заузму Председништво БиХ, а да се народ спонтано организовао и са ловачким наоружањем бранио свој суверенитет. Као да такве лажи нису биле довољне, капетана Марковић Миодрага, комадира противтерористичке чете који је заробљен у групи која је пошла у деблокаду Дома ЈНА, измрцвареног од батина возили су у Пинцгауеру и терали га да гледа како возилом прелазе преко мртвог тела Марка Лабудовића. Када је 6.5. најзад постигнут договор да се прекину дејства и крене заједнички конвој који би покупио тела погинулих, муслимани су пре доласка конвоја тела са Скендерије склонили у болницу Кошево. И поред постигнутог договора одбијали су да предају тела, тражећи размену за живе заробљенике. Због тога је родбина погинулих данима примала опречене информације о судбини најмилијих, надајући се да су живи.
Дана 10.5.1992.године Војна болница је предата муслиманима, када је колона са рањеним и делом запослених под пратњом УНПРОФОР-а најзад напустила болницу (9.5. колона је враћена због наводно неуспелих преговора). До тог датума старији водник Перица Димитријевић је са тринаест војника диверзантског одреда одбијао нападе на болницу, док је у исто време Ејуп Ганић на ТВ Сарајево изјављивао како је ,,Војна болница жестоко побуњеничко упориште са 80-90 специјалаца“. Диверзанте из Војне болнице у Лукавици дочекао је генерал Младић и сваком појединачно честитао на храбрости, рекавши им да ће осветити настрадале другове. За то време са стране је незаинтересовано стајао генерал Кукањац, који се диверзантима није ни обратио.
Матића, Лазукића и Николића су из Лукавице пребацили на Соколац, а касније хеликоптером на ВМА у Београд. Тамо су их 14.5. водили на препознавање тела пристиглих из Сарајева, од којих су нека била потпуно угљенисана. Том приликом се појавио неки официр који им је рекао ,,да држе језик за зубима и да ником не причају шта су доживели“. Супруга Марка Лабудовића касније је изјавила да је супруга препознала по белегу на левој нози, јер је тело после дванаест дана било у изузетно лошем стању. На телу покојног супруга било је шест рана од метака, од којих је смртоносна била једна-прострелна кроз стомак која је прошла кроз слезину, испуцана из непосредне близине, што јој је лично рекао патолог, потпуковник Зоран Станковић. Остале ране су биле по рукама и ногама, ван предела које покрива панцир, али није било никаквих рана од гелера, тако да приче о томе како се Марко Лабудовић разнео бомбом или како је погинуо од минобацачке гранате немају везе са истином.
Током боравка у болници Кошево код Пејића се једног дана појавио човек из суседне собе кога су звали Мујо.
– Миланче, дођи код мене-рекао му је.
– Зашто?-упитао је Пејић.
– Дођи, дођи, имам нешто да ти кажем.
Пејић се, иако још ровит, пребацио код овога у собу, где му је рекао да легне у један од празних кревета. Било му је чудно, али је послушао. После неког времена појавила су се два човека у белим мантилима. Прво су ушла у собу где је био Пејић, а после у собу код Мује.
– Где је овај?-питали су Мују за Пејића.
– Не знам, отишао, ваљда је пуштен.
– А овај, је л’ наш?-питао је један показујући на Пејића.
– Јесте, наш, наш.
Када су се окренули и отишли Муја се обрати Пејићу:
– Миланче, сад сам ти спасио живот.
Касније му је рекао да су тада убили неколико рањених војника у болници.
12.5.1992. Пејић је размењен и пребачен на Лукавицу, одакле је хеликоптером превезен на ВМА у Београд.
Гламочић није знао да су десет дана Пејић и он заједно лежали у болници Кошево. Дана 17.5., приликом размене заробљених, случајно је рекао капетану који је водио размену да је припадник диверзантског одреда и да је рањен на Скендерији, на шта га је овај брзо дописао на списак и са осталима извукао из болнице. Када је превезен у болницу Соколац имао је 48 килограма.
Епилог масакра на Скендерији 2.5.1992.:
Из ДОд-а/65.змтп убијени су:
1. кИк Марко Лабудовић-сахрањен 16.5.1992. у Београду
2. пор. Цветковић Ивица-сахрањен 16.5.1992. у Књажевцу
3. пор. Гвозденовић Обрад- сахрањен 22.5.1992. у с.Поткозловача на Романији (тражено додатно препознавање по стварима јер је тело било угљенисано)
4. вој. Поповић Бранко-сахрањен 16.5.1992. у Београду
5. вој. Благојевић Александар-сахрањен 16.5.1992. у Крагујевцу
6. вој. Николић Срђан-сахрањен 16.5.1992. у Пироту
7. вој. Пајовић Радош-сахрањен 16.5.1992. у с.Јарчујак код Краљева
8. вој. Николић Младен-сахрањен прво на гробљу у Сарајеву, па после пренети остаци на гробље у Маглај
9. пор. Кастрати Нихад-води се као нестао, јер тело није пронађено
10. вој. Бешлић Круно-води се као нестао јер, тело није пронађено
На сахрани Марка Лабудовића, Ивице Цветковића и Обрада Гвозденовића била су присутна тројица старешина из ДОд-а. Нико из Команде 2.ВО није присуствовао сахрани, нити је на било који начин породицама погинулих изразио саучешће.
Рањени су:
1. вод. Матић Драган-РВИ са 100% телесног оштећења (ТО)
2. вој. Пејић Милан-РВИ прво са 90%, затим 80%, трајно са 60% ТО
3. вој. Лазукић Драган-РВИ прво са 40%, трајно са 30% ТО
4. вој. Николић Драгослав-ПВИ прво са 50%, трајно 30%
5. вој. Гламочић Драган-РВИ са 80% ТО, трајно
На Скендерији су тог дана убијени и следећи војници:
1. вој. Бојанић Небојша-возач првог санитета, из Рибнице код Краљева. У умрлици бр.203-346/98 издатој 13.4.1998. као датум смрти именованог наводи се 22.11.1996., а место смрти Сарајево. Међутим, позитиван ДНК налаз на име Бојанић Небојша Комисији за нестала лица Републике Србије достављен је тек 24.9.2004.године. Породица је одбила да потпише записник о идентификацији. Ексхумиран је на гробљу Лешће у Београду и посмртни остаци идентификовани 19.11.2004. (Подаци добијени од Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске)
2. вој. Витковић Драган
3. вој. Мојсиловић Миломир
4. вој. Ракић Жељко
За последњу тројицу нисам успео да пронађем податке на који начин су настрадали.
Рањен је Бабовић Михаило, који се у списковима води као војник, али је вероватно то возач другог санитета који је био цивилно лице на служби у ЈНА.
Извињавам се родбини и пријатељима настрадалих који ово буду читали због поновног подсећања на свирепа убиства најмилијих, али сам, заједно са преживелим диверзантима, сматрао да после 25 година од злочина ова прича, коју нико није хтео да исприча, мора да се исприча. Прича о држави која је издала своју војску и неспособности војног врха да то схвати. Прича о херојском отпору петнаесторице припадника ДОд-а вишеструко надмоћнијем непријатељу (Екрем Лекић је рекао Милану Пејићу да их је у заседи чекало око 2000 људи, што је однос 133:1). Прича о пријатељству и пожртвовању међу војницима који су гинули један за другог. Прича о нечовештву и бешчашћу где су се мртви поново убијали и понижавали. Прича о бесмислу рата где те муслиман рањава, Муслиман спасава (командир БОВ-а којим су евакуисани Матић, Лазукић и Николић био је потпоручник Шабан Хајдаревић) и Муслиман оперише (доктор у Војној болници). Отуда и разлика у малим и великим словима. Прича о лажима које се о овом догађају проносе 25 година…
Ипак, првенствено, ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка“.
(Илустрације: интернет)
Вечна им слава!
Тачно сам знао да је овај Кукањац био највећа грешка и кукавица невићена. Видио сам га други дан у Лукавци кад је изашао из команде града.
То смеће од официра је требало сријељати због овх људи које је послао у смрт
Зашто нико не напише и ко је одговоран за Добровољачку ? По мојим сазнањима то је генерал Неђо Бошковић који је трговао са муслиманима.
Правда за жртве и њихове породице, јер је дотични жив и здрав у Монтенегру , а породица у Београду и Атини !!!
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/06/19/srpski/F00061801.shtm
ПРАВДА ЗА МРТВЕ !!!
Жељко: Друже генерале, је л’ знате ви шта се дешава?
Младић: Шта?
Жељко: Па ону колону из „Донкића“, они су кренули у 21 сат, њу су развукли свуда по Сарајеву…
Младић: Развукли је свуда по Сарајеву?
Жељко: Разбили је…
Младић: Разбили је? Нека су, јеби га, то је ваш Бошковић направио. Где је Панић?
Жељко: Панић зна, разговарао сам с њим… Уш’о с мегафоном (Бошковић) у касарну и рек’о – ви сте моја војска, за мном…
Младић: И, разбијено?
Жељко: И од 170 возила, два’ест му остало…
Младић: Два’ест остало?
Жељко: Да.
Младић: Слушај, пренесите осталим командантима док се ја не вратим и не наредим, да не излазе, таман да му господ Бог гарантује…
Жељко: Разумијем, друже генерале!
Младић: Е, моји другови… и дај ми Жикића!
Жељко: Друже генерале… он је једноставно у психичком растројству…
Младић: Добро, смирите га тамо…
Жељко: Ево, љекари су ту, покушавају…
Младић: А што је напустио слијепац касарну кад сам му рек’о да не иде, док му ја не јавим? Што их је пушт’о тамо? Колико је возила кренуло?
Жељко: Око 150…
Младић: И колико је стигло?
Жељко: Двадесет и седам.
Младић: Од 150 возила, 27 стигло?
Жељко: Јест.
Младић: Ј… му Алија матер… где је Толимир? (пуковник Здравко Толимир)
Жељко: Толимир је малопре изашао ван зграде.
Младић: А где су снаге УНПРОФОР-а?
Жељко: Ево, једино ту је пуковник Гаговић.
Младић: Дај ми Гаговића!
Гаговић: Извол’те друже генерале…
Младић: Гаговићу, па бре човече, како је могло да крене ово…
Гаговић: Могло је, могло, друже генерале, може кад будале управљају и не слушају никога, него раде самовољу своју туда проводе, нек’ су генерали хиљаду пута!
Младић: Треба тога Бошковића отерати у п… материну и ухапсити тамо…
Гаговић: Не треба га ухапсити него га треба обесити пред свима, пред свима га треба обесити…
Младић: Тако је…
Гаговић: Говорили смо му, друже генерале, немојте вечерас кретати, него нека за сутра остане, па ћемо сутра решавати, али он – ја узимам, ја савезно, ја ова… и ево сад имамо и мртвих и рањених и заробљених и јављају на све стране – кољите то што је пало у руке и тако даље…
Хтјели сте напаст предсједништво признате дрзаве, ста сте оцекивали да це вас неко доцекати са цвијецем у рукама??? Криви су људи који су послали те специјалне снаге из Ниса да изгину,а не како ви казете муслимани. Ста це ниски специјалци на Скендерији, да шире Братство и јединство????? Далеко вам куца од насе била
А зашто пишете глупости ако не умете да читате ћирилицу? Јер да умете знали бисте да јединица нема баш никакве везе са Нишом, а још мање са Председништвом БиХ. Али хвала на јављању, чисто да видимо да се идиотски наратив из филма ,,Босна или смрт“ још није променио.
Драган Стефановски Са овим догађајем,и низом других из 1991 и 92 потребно је упознати наше Министарство одбране,шта смо све доживљавали а како се према нама понашају,почев од решавања стамбеног питања па до решавања најситнијих проблема ми ветерани смо запостављени и задњи.У ТОМ СМИСЛУ ПОЗИВАМ МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ,НЕКА МЕЊАЈУ ПОЛИТИКУ ПРЕМА НАМА ВЕТЕРАНИМА У ВОЈНОЈ ПРОФЕСИЈИ НИШТА НИЈЕ ИЗВЕСНО ,ШТА НОСИ ДАН А ШТА НОЋ
Јел аутор овог текста онај лажов што су га новинари демолирали када је покушао да лаже пред камерама око десавања на Скендерији и Добровољачкој улици?
🤣 🤣 🤣
Е, па тај ,,лажов“ је управо завршио књигу, која ће вама ,,патриотама БиХ“ и вашим ,,новинарима“ објаснити ко је лажов, а ко пише и прича истину.
Познавао сам погинулог Бојанић Небојшу, возача другог санитета. Сећам се и дана када је отисао на одслужење војног рока… Сећам се и како се, у данимс пред одлазак у војску, возикао бициклом и изводио дечачке егзибиције бициклом у улици Иве Андрица у Рибници код Краљева. Отац његов је дуго година одбијао дс прихвати да му је син погинуо.
Јесам се потресао читајући текст, и сам сам учесник рата у Босни.
Изгинуше деца ни крива ни дужна, покој им души
Хвала пуно.Његов отац је и преминуо са сазнањем да је син негде зив.Назалост.
Вечна им слава и поштовање а ђубради из врхушке Титине ЈНА који су омогућили ову касапницу, све најгоре и сва зла света да их прате и никад их не оставе на миру.
Гадови….
ко год јос зове ово говедо кукањца ГЕНЕРАЛ-није нормалан..
Тада је био генерал и, без обзира на војничке способности, не могу другачије да га зовем, а сада не може никако да се зове јер је умро 2002.године.
Глупи Срби никад нису схватили да им муслимани нису пријатељи нити це икада бити. Цак и на крају текста аутор писе о „бесмислу рата“. Ста је смисао војске него рат? Да сте се припремили боље и да нисте вјеровали муслиманима данас би ови људи били зиви. Овако сте дозволили да вас олос побије и да се и данас дан својим лазима изивљавају над мртвима.
Ех ,,да је Пера отишао на време у полицију свега овога не би било“. Слажем се у вези тога за веровање, али је прича дугачка да бих је ставио у коментар. А то што се дан данас својим лажима иживљавају на мртвима има утицаја и наша ,,држава“, која не да не ради ништа да се злочинци процесуирају, већ са тим смртима и данас тргује.
Не знам, овај текст ме тако погодио да ми цитаво јутро сузе навиру на оци. Да се ово десило Американцима од Сарајева не би остао камен на камену. Да не прицам какав би филм био снимљен о овим људима. Посљедњим југословенским херојима!
Ово у вези филма се слажем у потпуности, али о томе зашто немамо ниједан филм о тим ратовима осим ,,Лепа села лепо горе“ биће у неком од следећих блогова.
…на последњем спрату ВБ,Ја на дузности,преко мотороле поруцник Гвозденовиц ме зове и трази да му донесем панцир и пуску доле,код возила,сидјем лифтом Он ме цека војници и официри поцињу да улазе у возила,дајем му орузјеи питам: да кренем и Ја са Вама? не мозе,на дузност си,одговара, Ја: нацицу замену,Не мозе одговара мој поруцник …СПАСИО МИ ЈЕ ЗИВОТ,ХВАЛА МУ,И ВЕЦНА СЛАВА,И ОСТАЛИМ ЈУНАЦИМА 🙁 ( спасио је зивот и Милану Пејицу,јер му није дозволио да вози..)
Тако је, хвала на јављању. Поздрав онима који су остали са Перицом.
трбало би се покренути иницијатива преко министарства одбране,или неко лицно,да се постхумно одликују и презивели хероји.
Министарство одбране до сада није исказало интересовање да се сам догађај изнесе у јавност и у потпуности разјасни, већ се 25 година дозвољавају манипулације и текстови у којима се свашта наводи…постоје људи који су били непосредни судионици овог догађаја, а које нико никада није контактирао да испричају шта се заиста догодило тог мајског дана у Сарајеву…
Момци чија су имена наведена у тексту заслужују да буду бар поменути од стране државе коју су штитили, а која се односи према њима као према копилади…
Овај чланак, до сада, најбоље разјашњава судбину и страдање припадника Дод-а, стога све похвале аутору ….
Морам да напоменем да постоје врло битини детаљи у тесту везани за покретање јединице из Војне болнице, који, према тврдњама учесника догађаја, нису изговорени…
Да је неко хтео да ми те битне детаље каже били би унети у текст.
Онда си био са мојим ујаком он је ту погинуо име му Младен Никокиц-Мрко
Повратни пинг: Ispovjest iz Dobrovoljačke - U PAKLU SKENDERIJE - Trebinje059.com
Можда би рекао, да је знао да пишете на ову тему…
Срце ме боли када читам како су нам јунаци гинули због неспособних официра! Задојени комунистичком идеологијом требало је да изгубе пола јединице да схвате да је братство и јединство умрло. И сам сам имао жељу да постанем официр, ишао у Сарајево на прегледе… зато ми је још и жалије када видим какве неспособне будале су командовале војском. Част изузецима, на сву срећу имало их је!
Одличан текст, први пут да је неко овако детаљно описао страдање наших храбрих војника.
Кукањац је ИЗДАЈНИК, нека је говедо умрло, нападао сам га по штампи и док је било у животу, Бошкович је у ЦГ, ради за локалну власт, мислим да прима пензију у Београду а Кукањац је добио вилу у Цвећари на Дедињу!?
Шта још казати, Србија ће пропасти јер непоштујемо наше жртве. Замислите шта би Хрвати направили од ове приче?
Овдје још треба поменути и ИЗДАЈНИКА Дивјака, учествовао је у организовању ове погибије. Србија га недира и нетражи?!
Посао војника,посебно специјалних јединица у време рата је да ратује а ратујуци се назалост гине !Стета за ове момке који су били регрути,док специјалци су сами изабрали позив свесни ризика.Питање је сад због кога и које дрзаве су ови момци изгинули,за дрзаву која дефакто није постојала,они сусе на њихову бнесрецу насли затецени и нису имали избора вец као војници морали да постују наредјења.Из Македоније су на ратистима у Словенији и Хрватској на страни ЈНА погинула 57 војника и 73 су тезе или лаксе рањавани,а због цега,најмаЊЕ ЈЕ ТАЈ РАТ БИО МАКЕДОНСКИ,ЕВО И ОВАЈ ПОТПУКОВНИК бОЗИНОВСКИ У овој сарајевској прици је македонац,на снимцима када рањен лези у болници казе даје бранио дрзаву и добио наредјење да пуца.О параформацијама муслимана је излисно говорити!Слава погинулим војницима јна и сауцесце породицама,назалост нико неце одговарати.Позз.МКД
Ствар је у томе да су нас старешине учили да поштујемо правила ратовања, због чега највише и јесмо страдали. ЈНА се у то време повлачила из Сарајева и БиХ, тако да су све ове жртве биле беспотребне, поготово ако се узме да муслимани тај 2.5.1992. славе као дан ослобођења Сарајева, иако их нико није нападао. Чак и та колона диверзаната која је пошла са санитетским возилима да покупи мртве и рањене, пошла је по наређењу ген.Кукањца, а уз обећање Ганића да ће бити пропуштени до Дома ЈНА, да би касније изјавио, као и за колону сутрадан у Добровољачкој, да, ето, није имао све под контролом и да су ,,неки“ самовољно дејствовали (пар хиљада, које је поменуо Екрем Лекић, колико је учествовало у нападу на Скендерији није самовоља појединца). Дешавања 2. и 3.5.1992. су комплетно снимљена, само што муслимани праве документарце како њима одговара. То што пишете да тај рат ,,није био македонски“ је чиста глупост, јер рат и није ничији, а поготово није био нас старешина који смо у окружењу покушавали да сачувамо животе својих војника. Ппк Благоје Божиновски је часно извршавао своју дужност и због тога преживео малтретирања која нису достојна човека, само да би од њега извукли изјаву како је војска из Дома ЈНА пуцала прва, што је, наравно, чиста глупост.
Углавном се слаземо!Само глуп цовек немозе да повезе дасу муслимани намонтирали снимке како њима одговара,уз медијску пропаганду приказали су њихову ‘истину“.Јасно је и то дасу прице о минобацацима од водоводне цеви прице за малу децу,били су наорузани ите како,увезбавани за улицне борбе итекако.Е сада ми објасни,улога ЈНА није спорна,али ниси ваљда оцекивао да после оног укопавања око града,типовима попут Цела и Празине битно које ко,дали су регрути,специјалци,добровољци?Том сљаму је свеједно,они су радили то стосу радили,али ми реци стоје са командном одговорнусцу генерала(Кукањац,Дјурдјевац и остали)и како мозе по сваку цену да саљу људе у смрт,оцекујуци да типови попут Ганица одрзе рец,исту греску је урадио онај Дубајиц у Тузли.Једино да је неки договор па су војници били глинени голубови а њихова смрт оправдање за неке касније ствари.Позз.МКД
Као становница Сарајева јос увијек се зиво сјецам ста се преносило и извјеставало тада. Морам направити исправку писца; овај догађај нема никакве везе са догадајем у Добровољацкој улици. Овај догађај се десио на Скендерији на десној обали Миљацке а догадај у Добровољацкој улици се десио око 500 м узводно и са лијеве обале Миљацке! Догађај Добровољацка се десио приликом евакуације војске касарне на Бистрику, по договореној размјени Алије Изетбеговица и других заробљених на аеродрому . А овај описани догађај није имао никакве везе са евакуацијом војске и касарне на Бистрику. Ово је типицан примјер слуђивања свих актера у ратним десавањима. Када не бисмо знали ко је напао Равно, убијао по Бијељини, Зворнику и др.местима много раније но сто се десио овај догађај, рекла бих да је ово злоцин према недузним војницима. Ове војнике су гурнули у сулуду авантуру када је владао опсти хаос и паника ! Греска сто је изврсено наређење Кукањца ! Жао ми је свих невино погинулих и убијдних! Никад се не поновило никоме !
Госпођо, као становница Сарајева сте очигледно пристрасни, јер нећете да погледате чињеницама у очи. Чињенице око почетка рата сам изнео у блогу Празник злочина, то прво, а друго О ЧЕМУ ПОБОГУ ПИШЕТЕ ЗА ДОБРОВОЉАЧКУ? Пише када се ово десило, 2.5.1992. и физички нема везе са изласком колоне 3.5.1992., али је судски предмет назван СЛУЧАЈ ДОБРОВОЉАЧКА и обухвата убиства војника од 20.4.1992. у кафићу на Бистрику, па до 3.5.1992. Можете ли бар толико разлучити? Молим Вас да не провоцирате, јер да било шта знате знали бисте ко је убио 14 резервиста у селу Равно и ко је направио масакр у Сијековцу ,,далеко пре ових дешавања“.
Драга Хасна!Свако има право на своје мисљење!Аутор ове теме је ако незнас г-дин Зељко Пантелиц тадасњи капетан ЈНА који је лицно био у колони у добровпљацкој тако да он добро зна стасе и како десавало.Позз.МКД
И јос једном да изјавим сауцесце породицама,узалуд погинулих војника ЈНА,на скендерији бас овог 2-маја 92год.Слава херојима,и срамота за дрзавне институције(СРЈ,СЦГ,Србије)која током 26 година нису покренули овај слуцај.Позз>МКД
Управо се о томе и ради, видим да схватате поенту свега. Велики поздрав.
Фино је цути прицу и са друге стране, уз мало субјективних додавања. Него, упита ли се ико од вас: Који к***ц сте ви радили у Сарајеву 2.5.1992.?? Ви из Краљева, Ниша, Београда? БиХ је била призната још 6.4., то је 20 дана. О чему ви причате уопште? Јесмо ли ми из БиХ дошли и нападали вас по Србији-нисмо. Јесмо ли зељели да ви додјете и останете у БиХ-нисмо. Ста сте очекивали, да ће неко да вас дочека бомбонама на Скендерији. Реци поштено – послани смо у рат који није наш, гдје је војска којој смо припадали тада била на страној територији, де фацто агресор. Дочекали су нас момци који нису залили своје зивоте да застите свој град, од вас који сте досли из друге дрзаве. Соррy, 2.5. и јесте дан велике побједе над агресором. Само окрените ситуацију и замислите све то у Београду.
Де то момчино се мало образуј шта је претходница свега тога, па онда коментариши. Ако те уопште интересује истина.
ево ја сам информисан, па да ти казем…..тај твој поруцник лабудовиц је знао гдје иде али вам није рекао, требали сте упасти у предсједниство гдје је цекао фикрет абдиц да преузме власт, у медјувремену сте алију заробили на аеродрому……..али вас је на скендерији доцекао дедо сисиц и зауставио вас са ракетама испаљеним из водоводне цијеви. ето тако ти је било то и мозете се и даље лагати колико хоцете али остаје записано да сте били агресори и да сте поцинили најгоре злоцине сто се могу замислити над свим босанцима и херцеговцима, да Бог да да вам се све врати, вама и васој дјеци…….
Лабудовић није био поручник, већ капетан прве класе, што значи да нисте ни прочитали текст. То прво. А друго, нисам хтео да напишем да је он у ствари био психијатар по звању, који је са санитетским возилима пошао да упадне у председништво и обуче лудачке кошуље Ганићу, Делимустафићу, Кљујићу и осталима. Ето, само Вама да кажем која је била права намера, пошто видим да сте баш упућени.
био сам претпостављени поруцнику и знам засто је добио тај цин капетана И класе……и знам засто је досао у сарајево…..и како се не питате сто це специјалне јединице у болници….е багро једна фасистицка….1200 дјеце сте убили само у сарајеву….фујјјј стоко
Хајде нас то просветлите зашто је Лабудовић добио чин капетана прве класе, пошто је очигледно да га нико није познавао као Ви. Реците нам и што је дошао у Сарајево, односно што смо сви ми дошли у Сарајево и како то уопште неко војно лице негде долази. А шта ће специјалне јединице у болници питајте генерала Фетахагића, кога су диверзанти чували у болници од багре која је са ,,Моме и Узеира“ пуцала на болницу. Што се тиче овог последњег, било би пожељно да узмете обавезну терапију пре коментарисања.
Тиме сто је БиХ призната пар недеља раније од самог догадјаја неоправдава кукавицки напад у Добровољацкој!Ако је диверзантаска група легитиман циљ,колона у добровољацкој то сигурно није!Пази молим те призната је 20 дана раније,па сто,немозе се за 20 дана у ратном стању повуци армија од пар хиљада људи,па Македонија је призната у другом месецу 92год а ЈНА се исто повлацила до 6месеца 92,сто је требало сада да ми потаманимо регруте недузне момке од 19-20 год из Хрватске,БиХ,Србије.Ја зивим у небодеру изнад касарне у Велесу,објекти гарнизона су ми били као на длану,па ста је требало да узмем снајпер и таманим невине људе.Неоправдавам агресију,али се неке ствари морају расцистити,и пред богом,и пред породицама убијених.Позз.МКД
О којим ти НАМА и ЊИМА причаш,МОЈИМ и ТВОЈИМ ратовима. Цела Југославија,па и БИХ су биле ништа друга до наказна АВНОЈ-евска творевина. И сад дође тренутак да се разбија та иста Југа,али признајући АВНОЈ-евске границе,ма шио ми га Ђура! Јеси ли ти заборавио од којих народа је сачињена БИХ,ти називаш агресором неког ко је са тобом ишао у исту школу,исту продавницу?!? Ко је то сем шачице ових несрећних војника био из тзв. сужене Србије тамо? А кад кажеш – замислимо да је све то у Београду – то није никакав проблем,ево ми се припремамо да за грађански рат између нас који хоћемо да скинемо Вучића и оних који га подржавају,тако да ја не видим шта је ту проблем. Грађански рат је одувек имао смисла кад неко неком не да да дише. Ти причаш о момцима који нису жалили своје животе. А то да ви нисте нападали нас по Србији – па нисте јер вам се није могло,нисмо вам дозволили да нас зајебете као 1941ве,годину дана пре рата у Босни је Алија попаљивао Муслимане на митингу у Новом Пазару ,ТИ МИ САД ОДГОВОРИ ШТА ЈЕ ОН УОПШТЕ ТРАЖИО У НОВОМ ПАЗАРУ???? Ситуација је испала таква да је свако имао мегаломанске аспирације,е сад је испало да је неко добио по тамбури и онда сервира причу – ја сам само бранио своје. Туђман је хтео „повијесне границе на Дрини“ па онда кад је видео да од тога нема ништа онда је причао по ТВ-у „јаоооо ми само бранимо своје републичке границе“. Ето вам сад ваше државе,сви сте се цепали од Југе јер сте мислили да ћете постати нове Швајцарске – сад имате ту накарадну БИХ која са својих 12 кантона има 12 пута више бирократије,па самим тим и више материјала за криминал. Хрватску напуштају људи увелико јер им њихов „отац нације“ није обезбедио нормалан живот,мора да им је Милошевић крив што им и сад 20 година након што га више нема нису плате и пензије велике. Да сумирам – ви сте нас изрокали у Другом светском рату,ми вас у овом,сад смо квит. Ратови су природан след ствар у цивилизацији,поготову када направиш један наопак систем као што је била СФРЈ – систем који се базирао на пушкарању,на сарадњи са криминалцима (ТО СУ СВЕ ТИ ХРАБРИ БРАНИТЕЉИ КОЈЕ ТИ НАВОДИШ,ПА СЕ САД ПИТАЈ ЗАШТО СЕ ОНИ ВОЗЕ У ХУММЕРИМА ПО САРАЈЕВУ А НЕ ТИ,ИСТО ЈЕ БИЛО И КОД НАС). Ти погледај истини у очи и кажи сам колико је и Муслимана,Срба и Хрвата побегло још на самом почетку рата,схватајући да немају шта да бране нити од кога да бране у ПРЕГЛУПОМ и СРАМОТНОМ РАТУ,сви ти људи су на сву срећу сачували своје главе,данас подижу децу у много бољим државама него што су наше,а сви који су изгинули нека се запитају зашто је то све тако било. Када једни другима гурате прсте у очи,немојте да се ишчуђавате кад попијете по лабрњи.
Имате поздрав од актера поменутих догађаја, али с друге стране..
Од јуначина што су пуцали у војнике који су хтели да се предају? Још се и хвалите злочином у којем је више од 1000 људи, а Екрем Лекић рече и две, пуцало на 15 припадника ЈНА? Да знате шта је срамота не бисте се јављали.
Јели целија где сте прали усране гаће од страха од специјалаца храбрице моје. Ко је смео вас да страши срам га било јојојојој.
Да су хтели и имали наређење војска није имала шта да ради са вама до ручка 1 дан тако да се не заносите својом храброшћу.
Слава нашим момцима. А за вас упућене турке имам једно питање: Имали међу вама пи….. нека заинтересован за стискавац. Поздрав и мом другу који је био у окружењу и заробљен са групом коју су Лабудовић и другови кренули у помоћ. Свима вама „зналцима“ желим да деца проживе оно што су они проживели та 3 дана у заробљеништву. Ваљда се нећете љутити на ову жељу па ви сте били фини и културни људи који никог нису малтретирали.
турцин ти је јебо бабу и прабабу и твоје 600 година, па ти види ко је веци турцин ….
Пријатељу моје није ми смо били са Аустријанцима могли су само они. А за тебе незнам можда би прво требао да кренеш у основну школу да научиш да Србија није била под турцима ни 350 година камоли 500 или 600. Ви турци сте увек били глупи пре би вам човек утеро метар летве у гузицу него милиметар памети у главу. Жив ти мени био што вас је више тако просвећених то боље за нас.
Превисе се правдате србадијо.. нисте били у Сарајеву и немате знање о томе да пишете. Сарајево је нај Југославенски град био од свих градова бивсе Југе.
Сто се не писе о ПРОТЕСТИМА у Априлу 1992 ? Дје Срби пуцају у протестанте из Холидаy Инна? Са Грбавице?? Овај 2.5-3.5 је ретултат свих срања од стране ЈНА на Сарајевом. Зоран Цергар је најбоље објаснио Кукањцу ста би му урадио други пут.. Јна се тек повукла кад је била у окрузењу и кад су сконтали да ипак неце Сарајево тек тако проци. Ти Специалци су били по Хрватској прије тога..било је доста времена да се извуце војска.. сад би људи зиви били. Захвалите се васој великосрпској политици иделогији коју гањате 150 године.
А зар не видите да сви који су починили злочине над Србима, у овом случају према припадницима Ј(Н)А која је била мешовита, као оправдање наводе ,,великосрпску политику“, иако не знају да објасне шта је то у ствари? Умете ли нешто друго да наведете осим те прежвакане матрице? И за Вашу информацију, али немојте ником да кажете, рат је резултат СРАЊА, како их називате, насталих услед непридржавања ниједног договора од муслиманске стране, што сте могли и сами пронаћи на интернету да Вас је истина занимала.
Јел бурек ко ти лупа штапом по кафезу. То само ви незнате имена оних који су пуцали сви други знају па су се њихова имена спомињала по Хагу. Имена ми нису звучала ни Српски ни ко Хрватска него турска.
Питај Тоћа он зна ко су ако ти хтедне рећи.
Пардон питај Ђевада Топића и оно смеће Викића.
Објаснио је Чегар ко је пуцао из Холидеја и много тога још. Само што вам сад ни његова прича не одговара. Санџачки лоби вас годинама растура.
Корпусна ако је то негде написао ђаба то ти је све неписмено они ти нису још прешли са сликовница на писане речи.
Знаете како су рекли Турци : Нема бољег турчина од потурченог србина.
Тако Бурек и конпанијо ви још нисте схватили једну ствар за разлику од нас Срба. Ми можда нисмо сречни што су неки наши земљаци по затворима због ствари које су урадили и то су углавном људи који су то и урадили. Руководству ништа нису могли да докажу осим неке тзв командне одговорности а нигде директно да је неко нешто наредио и учинио. Ви сте још увек миљеници Амера јер им генерално још требате али и то ће се променути ко и сваки њихов интерес до сада е тад ћете пропишати мајчино млеко исто ко Осама Бин Ладен ИСИС и остали њихови пулени. Они вас нетребају ви сте муслимани а Енглези само вас мрзе више од нас православних. До тада уживајте и бусајте се у прса само немојте да вам поплаве од ударања у иста. Ићићћете ви погнуте главе само је питање времена
Шта се добије кад се опере Босански генерал и народни херој
Па прљава вода и чист наркодилер и психопата ( Јука Празина)
Какав херој таквав и народ!
А ти си као тамо био у Сарајеву па знаш где је ко био и шта је радио и пуцао ракетама из буље. Ти рата ниси ни омирисао био си у неком подруму у дебелој позадини .
Бунар,да ли се зна ко је момак у цивилу са панциром ког су убили са ледја?
Који момак у цивилу са панциром? Где?
Требало је да Кукањац испуни аманет Капетана прве класе Марка Лабудовића издекламован у „Моторолу“ непосредно пред смрт! Капетан Лабудовић је у свему био у праву! А о овој смрадини монтенегринској недељку бошковићу (намерно малим словима пишем) писала је Љиљана Булатовић у књизи о Генералу Младићу!
Тачно вас је балије требало сатрати,све вам јебем,али оно комплет,на нулу!!!
Капетане само да знас,смрт Марка Лабудовица и диврзаната је освецена неколико пута!У поратним годинама су неки видјенији балијаци побијени.Живио ми старјесино.
Текст је врхунски и потпуно тацан,синоц због њега нисам спавао,али ипак хвала аутору.Ја сам био са пуковником Супутом,нас су кренули спасавати.Имао сам 19 година и нисам био никакав ниски специјалац,како обицно пису ,,ослободиоци сарајева,,вец солидно обуцени војни полицајац.Назалост нама тог дана није могао нико помоци,упали смо у засједу сигурно од висе стотина наорузаних људи.Кукањац и старјесине које су одлуцивали правили су греску за греском тих дана,назалост скупо плацених.Нек је вецна слава и хвала погинулим диверзантима.Њихова храброст се не смије заборавити.
Наравно, зато је чланак и написан, а зато се и књига пише.
Ко је још од старешина био тада са тобом?
Кап.Петровиц Срдјан,водник Степановиц Драган …,ОТ цета
Како се звао онај водник што је био са Степановићем презовао се на К име му је било дали Милош, Милутин како ли?
Шта би било да Кукањац није хтео да упути помоћ?
Ето, и ми учесници тих догађаја се 27 година исто питамо.
Срамота је што ни након 27 година ова прича није испричана. Може и мора о храброј погибији припадника ЈНА да се направи добар докуметарац, који би укључивао свједочења преживјелих актера. Ако нико из Србије није заинтересован, ми из Републике Српске јесмо. Лично ћу се потрудити да се то и оствари, уколико Ви имате снаге и воље да о томе јавно посвједочите пред камерама. Поздрав из Источног Сарајева!
Наравно, стојим на располагању, а до јесени се надам и завршетку књиге о тим догађајима.
Поштовани аутор.
Можеле ли ми мало описати погибију војног полицајца Перица Новић који је настрадао у згради команде 2. ВО на Бистрику.
Хвала.
Перица није био из моје јединице, већ је дошао са транспортером из касарне ,,Виктор Бубањ“ у помоћ када је била нападнута Команда 2.ВО. Требао је да се скине из војске у понедељак (2.5. је била субота) и командир му је рекао да не мора да иде на задатак, али је он пошао са друговима. Под паљбом су се пробили до Бистрика и по изласку из транспортера у дворишту Команде дејствовао је баш са капије, поред БВП-а (има на сликама тај БВП). По речима његовог командира, потпоручника Пелемиша, и митраљесца на БВП-у, у једном тренутку му је метак избио пушку из руке и он се неопрезно сагнуо, изашавши из заклона (из капије), да је дохвати, када је смртно погођен. Одмах су га увукли у капију и однели у санитет, али му није било помоћи. То су сви подаци до којих сам успео да дођем. Он је једини војник који је убијен за време напада на Команду.
Постовање,мозе ли мало висе информација како је убијен војник Бојаниц Небојша?
Хвала богу да постоји неко ко је о овим догађајима своја сазнања претоцио у писани доказ ! Слава изгунулим припадницима 65.Заштитног моторизованог пука ЈНА у Сарајеву.
Интересује ме податак како је и зашто Пуковник Шупут са својом борбеном групом упао у засједу и блокаду ? Куд су они тачно пошли и како су прошли у тој блокади ?
Мој командант је по наређењу ген.Кукањца са колегама и војницима из јединице кренуо са 3 БОВ-а и 3 Пуха да одблокира нападнути Дом ЈНА и покупи рањене. Кренули су Добровољачком, преко Скендерије и даље улицом Обала. Први БОВ је био од корпусне полиције из касарне ,,Виктор Бубањ“ са водником Магазином као старешином. Негде код поште их је сачекала барикада, иза које је изашао човек са Осом и погодио тај БОВ, у коме су погинула три војника. Остали су се повукли како је ко где успео у те уличице и пролазе. Борили су се читав дан и следеће јутро, када је са Чегаром договорено да се предају и у замену за дуге цеви буду враћени у Команду. Међутим, чим су по том договору изашли из биоскопа РУ ,,Ђуро Ђаковић“ Муслимани су их спровели у централни затвор, где су све старешине осим пук.Шупута претучене и натеране да потпишу изјаву да је војска прва пуцала, иако то никакве везе са истином нема. Размењивани су следећих дана, а последњи је размењен Рамбо 18.5.1992.
војник Новиц је лезао мртав на столу у канцеларији капетана Стојковица…
Господине Пантелицу, негде сте навели да цете сва сведоцења пренети у књигу коју писете. Да ли је књига изасла из стампе и где мозе да се набави? Такодје ме занима какав сте однос имали са пуковником Ратком Каталином?
Књига је при крају и требала би за пар месеци да изађе из штампе (моја процена, можда раније, можда касније, зависи од ревизора). Са пук.Каталином сам се знао као и остали из 65.змтп, али он никакав однос није имао ни са командантом пука, нити са осталим старешинама у пуку (биће у књизи објашњено).
Ја сам био у Војној болници у Марту / Априлу 1992. Тај твој Алија Изетнеговиц је прво ставио потпис на мировни споразум у Лисабону а онда је после примљеног телефонског позива тај потпис повукао са идејом да нападне Србе… Зајебао се…
Много сте зла направили Србима и дабогда се твојој деци све вратило што сте Србима радили… А кад питаш ста смо радили у Сарајеву, питам И ја тебе ста тражите у Бања Луци? Шта тражите у РС који је медјународно признат ентитет Србског народа? Далеко Вам лепа кућа и удавите се у свом смраду геноцидни народе
Дођем да прочитам један текст и прочитам ово. Нигде ово неће поштени народ моћи да прочита и да се упозна са другом страном приче. Вечна им слава и хвала за све што су урадили, још ће српске мајке рађати Обилиће.
Сваки рат је бесмислен, а вјерујем да је и погинулим војницима на обје стране последна мисао била – који к..ц мени ово треба?! Нажалост, много убијене деце и грађана Срба је убијено из оружја ЈНА и са положаја српске војске. Данас политичари на костима свих недужно убијених граде каријере и дворе. Историја ће рећи своје и без лажних и злобних коментара!
Смрт фашизму!
Каква ,,смрт фашизму“? Какви ,,војници на обе стране“? Који Срби и моја деца су убијени са положаја српске војске? Како Вас није срамота да лупате бесмислице?
ти (намјерно мало „т“) ниси никакав војник, него обични мржњом и митоманијом задојени психопата. Срамота за сваку војску таквог болесника да има у својим редовима.
Ја што пишем истину сам психопата, а муслимани који 29 година пишу и говоре лажи су нормални? Дај не пишите глупости…
Чини ми се да је аутор Скендерију само на телевизору гледао. Само сљед догађаја тачан а све остало бујна машта
Телевизор је уређај, а телевизија је медиј, тако да сам НА ТЕЛЕВИЗОРУ могао гледати миље или светлећу гондолу из Трста, Скендерију никако.
Не знам, мени се ово чини као легитимна војна операција, непријатељска војска иде наорузана, одбијају да се зауставе, а у току ратна дејства, свугде би се пуцало на њих.
Одобравам овакве коментаре само да би људи видели какве глупости пишете…
Што онда не објави мој коментар на овој теми?
Бојиш се истине?
На који коментар мислите када немам коментара на чекању? То прво. А друго, да се бојим истине не бих ни написао књигу о тим догађајима.
Интересује ме судбина потпоручника Пелемиша из Војне Полиције касарне „Виктор Бубањ“.Претпостављам да је он кренуо у оним транспортерима у одбрану команде с обзиром да је заробљен у Добровољачкој касније. Након оног снимка после заробљавања кажу да га је банда оних криминалаца: цацо,ћело или како већ,пребила скоро до смрти. Турци тврде да је после размене погинуо одмах на почетку рата,а опет наша страна тврди да је човек жив и дан данас. Поздрав,
Потпоручник Пелемиш се са ,,Видром“ пробио до Команде 2.ВО и учествовао је у њеној одбрани. Сутрадан је заробљен у Добровољачкој и крвнички претучен више пута док је био у заробљеништву. Када су чули да је Србин у ЦЗ-у су га претукли и затвореници који су служили казне по другим основама. Размењен је 18.5.1992. Има све описано у мојој књизи ,,Ничији војници“.
Где мозе да се купи књига?
Књигу можете наручити преко контакт форме на блогу, где ћете оставити своје податке (име, презиме, адресу и број телефона). Цена књиге је 1000 динара, са поштарином и откупнином преко Пост експреса укупно изађе 1380 (300 динара поштарина и 80 откупнина).