Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2.маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан I класе Марко Лабудовић знао је ко са тог телефона зове и пре него што је подигао слушалицу.
– Хало-изговорио је са зебњом.
– Генерал Кукањац-представио се глас са друге стране.
– Изволите друже генерале, капетан Лабудовић.
– Лабудовићу, Шупут је са својима упао у заседу негде код Дома ЈНА, формирајте групу и крените да му помогнете и извучете рањене и погинуле. ОДМАХ!
Погледао је за столом старешине диверзантског одреда којим је командовао. Седели су у тишини гледајући у моторолу на столу, из које су допирали вапаји њихових колега из јединице који су упали у заседу.
– Друже генерале, немам чиме да извршим то наређење, од средстава имамо само два Пинца без церада, а и не могу оставити болницу без обезбеђења.
– Слушајте, тамо војници и старешине гину! Разумете ли-ГИНУ! Хитно формирајте групу и крените!
– Куда да прођем? Знате да је читав град блокиран, хоћете да на нама вежбају гађање?
– Зваћу Ганића и Делимустафића да пропусте колону.
– Не може Вам нико гарантовати пролазак када пуцају са сваког прозора.
– Рат је капетане, РАТ, схватате ли то? Извршите наређење!
Марко Лабудовић је био храбар човек, што је више пута и доказао, али одлука коју је требало да донесе није имала везе са храброшћу. У Хрватској је већ имао искуства са одбијањем наређења претпостављенима који су његову јединицу слали у разне немогуће мисије, не знајући чему је уопште јединице намењена, тако да је и то наређење ген.Кукањца лагано могао одбити. Међутим, командант пука, пук.Шупут, Лабудовићу није био само првопретпостављени, већ и добар пријатељ, од кога је неколико година раније и примио дужност командира ДОд-а. Гледао је своје старешине и у њиховим очима видео подршку за одлуку која није реална, али није хтео да одбије наређење и остане да слуша позиве за помоћ. Уз псовку је спустио слушалицу и прекинуо везу са ген.Кукањцем, одлука је била донета.
– Они који су на дужности нека остану, сви остали одмах са опремом да се построје испред-наредио је присутним старешинама.
За тренутак му постаде криво што су га колеге наговориле да повуче захтев за демобилизацију из ЈНА написан неколико месеци раније.
Старешине су позвале своје војнике на узбуну. Део војника, који је био у кантини на четвртом спрату болнице, муслимани из особља болнице су питали ,,Зар ви не идете на задатак?“. Војници су се згледали, чудећи се како је особље пре њих чуло за задатак.
За неколико минута тринаест људи у панцирима без заштитних плоча било је постројено испред помоћне зграде у дворишту Војне болнице. Чекао се војник Пејић Милан, возач који је дужио једног од два Пинцгауера у гаражи, а тог тренутка се налазио у главној згради на 13.спрату. Стигао је и стао у строј са беретком. Војник Николић Драгослав му говори да иде да узме шлем. Капетан Лабудовић се обратио постројеним:
– Војско, наши другови из јединице су улетели у заседу. Крећемо у Дом ЈНА да извучемо рањене и погинуле. Иза нас ће ићи санитетска возила са медицинским особљем. Ово је борбени задатак на који ником не могу наредити да иде. Ако има неко ко не жели да иде нека иступи.
Сви су у тишини гледали свог командира. Нико није иступио.
– Метак у цев и ако будемо нападнути гађајте добро.
У болници је од старешина из одреда остао само старији водник Перица Димитријевић са тринаест војника.
У први Пинцгауер 710 М без цераде, регистарске ознаке П-4319, на место возача ушао је војник Пејић, који га је иначе и возио. Поручник Гвозденовић Обрад извлачи га из кабине и наређује му да се попне на каросерију. Пејић седа на клупу баш иза њега. На место сувозача сео је капетан Лабудовић. За митраљезом М-84 постављеним на кров возила стајао је поручник Цветковић Ивица. Осим Пејића на каросерији су седели војници Поповић Бранко, Благојевић Александар и Николић Срђан.
У другом Пинцгауеру, регистарске ознаке П-3535, на месту возача био је поручник Кастрати Нихад, сувозач је био војник Бешлић Круно, за митраљезом на крову био је водник Матић Драган, а на каросерији су седели војници Лазукић Драган, Николић Младен, Гламочић Драган, Пајовић Радош и Николић Драгослав.
Осим митраљеза са две муницијске кутије од по 250 метака (укупно 500 метака), војници су имали лично наоружање са једним борбеним комплетом муниције, односно аутоматске пушке са по два добоша од 75 метака, укупно 150 метака. У првом Пинцу се налазио сандук са муницијом за митраљез М-84 и сандук муниције за аутоматске пушке, док су војници у другом Пинцу имали преко леђа пребачене ручне ракетне бацаче ,,Зоља“, укупно пет или шест комада. Старешине су имале пиштоље са собом. Неки од војника су имали дефанзивну ручну бомбу М-75, а неки гасне бомбе са сузавцем, које су требале бити употребљене за лакше извлачење рањених, пошто су рачунали да нападачи немају заштитне маске. То је било наоружање са којим је петнаест припадника диверзантског одреда кренуло на задатак.
Изашли су на споредан улаз, обишли болницу и дошли на главни, где је у санитетима чекало особље Војне болнице. Били су у белом и нису били наоружани. Санитетска возила ,,Ситроен“ јасно су била обележена санитетским ознакама, имала су и ротацију и сирене на крову.
Колона од четири возила кренула је са главног улаза Крањчевићевом улицом и изашла на улицу Хамзе Хуме. Гвозденовић је возио брзо, журећи да што пре стигне до рањеника. Наиласком на Скендерију, на сред раскрснице их је чекао црни БМВ сарајевског криминалца Јуке Празине који је на крову имао упаљену ротацију. Исти онај којег су диверзанти због свакодневних провокација тражили да гађају, али ниједном нису добили одобрење од Лабудовића. На сувозачевом месту седео је човек са камером и снимао долазак колоне. Улица десно према Скупштини БиХ била је затворена јежевима, а на улици се налазио попречен камион ,,Тамић“ и Фолксваген Џета са упаљена сва четири мигавца. Уласком колоне у раскрсницу на Скендерији, БМВ се кретао уназад до улице Саве Ковачевића (садашња Реиса Џемалудина Чаушевића), скренуо у улицу и замакао задњим крајем иза зграде у Мис Ирбиној, док је предњи крај остао да вири. У улици Обала војводе Степе на трамвајским шинама налазила су се три празна трамваја.
Када је први Пинц дошао наспрам другог трамваја одјекнуо је пуцањ. Из зграде на углу ул.Обала војводе Степе и Саве Ковачевића убијен је Гвозденовић, након чега је Пинц остао без контроле, угасио се, занео у леву страну и замало преврнуо. У том моменту испред зграде се појављује човек са ручним бацачем на рамену нишанећи у Пинц. Поручник Цветковић га рафалом из митраљеза елиминише. Лабудовић искаче испред возила и са подигнутим рукама маше да се прекине паљба. Окреће се према првом Пинцу и војници јасно чују команду ,,Прекини паљбу!“. Цветковић престаје да пуца. Лабудовић корача улицом неких десетак метара са подигнутим рукама машући унакрсно према згради, вичући ,,Не пуцајте!“. Тада га погађа први метак и он пада. Цветковић са крова почиње да пуца по згради, док из те, зграде наспрам парка и зграда на углу ул.Валтера Перића у класичној ,,потковици“ почиње унакрсна ватра из свих оружја по колони. Водник Матић издаје наредбу ,,Напад на возило!“ и војници искачу из другог Пинца. Први Пинц погађа нека експлозивна направа у десни доњи део кабине где је неколико секунди пре тога седео Лабудовић. Војници, порањавани још на возилу, искачу и залежу под трамвај, а на каросерији остају Цветковић и Пејић. Пејић решета БМВ. Са другог Пинца дејствује Матић пуцајући према згради наспрам парка у Мис Ирбиној. Лабудовић успева да се подигне и поново виче ,,Не пуцајте“, али га поново погађају. Провлачи се између трамваја према бетонском насипу Миљацке.
Први са каросерије другог Пинца искочили су Николић Драгослав и Пајевић Радош. Обојица одмах бивају рањена. Драгослав добија метак кроз ногу и пада преко возача првог санитета, који јауче да је рањен. Док пуца преко њега, штитећи га, каже му ,,Брате и ја сам, ћути и повлачи се“. Возач другог санитета, који је био цивилно лице, искаче из возила, силази иза трамваја бетонским насипом до Миљацке, где се некако свлачи и рањени војник-возач првог санитета. Ту на насипу убијају војника из зграда са супротне стране реке. Други возач самим коритом трчи према Ајфеловом мосту. Код моста покушава да се попне на улицу и ту га хватају муслиманске снаге.
Поручник Кастрати само са пиштољем претрчава парк и прелази Кошевски поток, док га Матић и остали подржавају. Под паљбом претрчава и оба смера ул.Хамзе Хуме и код зграде на углу ул.Валтера Перића долази до командира Војне полиције муслиманских снага, Исмета Бајрамовића-Ћеле. По једној верзији имао је уперен пиштољ у њега, а по другој пиштољ није ни вадио из футроле, већ је дошао да преговара. У обе верзије тражио је од Ћеле да својим људима нареди да прекину паљбу и дозволе повратак групе у Војну болницу. У обе верзије га убијају с леђа.
Цветковић херојски и даље са Пинца покушава да одбрани групу. Сасвим случајно се тог дана задесио у Војној болници, јер се претходно поподне због напада муслиманских снага на болницу није могао вратити у Лукавицу, где је био на задатку.
Матић на другом митраљезу испуцава једну муницијску кутију и тада га погађају у кук. Пада на каросерију и, видевши да су му војници рањени, са каросерије виче ,,Предајемо се, не пуцајте“. Чини му се да на његове повике муслимани још јаче пуцају. Пребацује се преко странице возила на улицу. Митраљез преузима војник Николић Младен, грмаљ из Маглаја, кога су другови у одреду звали Мрко. Од свог оружја Младен је највише волео митраљез М-84. Једном приликом је, када су их у Војној болници данима гађали снајперима са зграда званих Момо и Узеир, узео митраљез, наставио реденике и изрешетао све спратове одакле су пуцали на болницу. ТВ Сарајево је, као и увек у то време, “објективно“ известило да су диверзанти напали цивилне објекте и да је било мртвих. Сада пуца према згради наспрам парка одакле са сваког прозора пуцају на њих.
Николић Младен и Бешлић Круно из Завидовића ишли су у исту школу, тако да су се знали и пре војске. Леже рањени један поред другог на сарајевском асфалту. Када је заштитни пук, у чијем саставу је био и диверзантски одред, у јесен 1991. предислоциран из Загреба на Слуњ, Крунин отац је дошао да га посети. Наговарао га је да напусти јединицу и са њим крене кући. Круно је одбио и рекао да ће остати са својим друговима док не одслужи војни рок. Том приликом његов отац, Хрват, поручио му је да ће платити некога да га убије ако остане у ЈНА. Старешине су Круну након одласка оца затекле са сузама у очима. Рекли су му да може да иде кући ако му је жао што је остао. Круно је одговорио да му није жао због одлуке, већ се плашио да отац кући неко зло не учини мајци која је била Српкиња. Све време док пуца псује мајку муслиманску.
Иако вишеструко израњавани, сви војници се херојски боре. Пајовић Радош, оставши без муниције, скида ,,Зољу“ са рамена. Придиже се да би заузео бољи положај, док му Драгослав виче да не устаје. Испаљује ракету према митраљеском гнезду у згради на углу и следећег тренутка пада смртно погођен. Лабудовић пузи према Ајфеловом мосту. Почиње ватра и са супротне обале, са хале “Скендерија“.
Цветковић остаје без муниције на митраљезу. Он и Пејић скачу са Пинца и залежу поред осталих војника. Поповић Бранко је убијен, Благојевић Александар је тешко рањен, херојски се бори Николић Срђан. Благојевић је по ВЕС-у возач, одслужио је и војни рок и продужетак од три месеца, али због ситуације у Сарајеву није могао да оде кући. Могао је да иступи из строја и не оде на задатак, нико му то не би замерио, али није, остао је до последњег тренутка са својим друговима.
Лазукић не чује митраљез поред себе. Окреће се и види Младена како лежи на леђима. Дрма га: ,,Мрко, Мрко, јеси жив?“. Младенове беживотне очи биле су упрте према небу.
Пејића удара нешто у шлем. Помислио је да је метак, али схвата да га Цветковић удара руком јер га није чуо. Пита га: ,,Мали, имаш ли шта?“, мислећи на муницију. Пејић хоће да му да два оквира од аутоматске пушке која је држао у бочном џепу панталона, али види да је метак ту погодио и да су му се оквири распали и меци поиспадали. ,,Немам ништа“, одговара. Имао је код себе пар кутија метака за аутоматску пушку у рифузи, али нико није имао времена да под толиком ватром поново пуни реденике и добоше. Један по један, диверзанти остају без муниције. Цветковић вади пиштољ и пуца све до последњег метка. Пејић га пита ,,Шта да радимо друже поручниче?“. Видевши да нема одговора окреће се и види свог командира како лежи док му се крв слива са чела низ лице. Провлачи се испод трамваја и налази заклон иза једне од две трафике на обали Миљацке.
Након неких петнаестак минута, диверзанти више нису пуцали јер нису имали муниције. Убијали су их рањене једног по једног као на стрелишту. Лабудовић негде код моста поново виче ,,Не пуцајте, предајемо се!“, на шта муслимани још јаче осипају паљбу из свих калибара. Ватра је била толика да су возила и трамваји почели да горе, јер су пуцали и панцирно-запаљивим и обележавајућим мецима. Видевши да муслимани неће да прихвате предају, Лабудовић тражи помоћ преко ,,Мотороле“. Зове Команду 2.ВО, Војну полицију из касарне “Виктор Бубањ“, тражи да дође УНПРОФОР, зове у помоћ било кога ко чује његове поруке. Бори се колико може, пуцајући из пиштоља не да да му приђу.
У запаљени Пинц Лазукић убацује пушке без муниције како не би остале непријатељу. Док ватра букти у трамвају изнад њих, Лазукић и Матић пузећи уназад почињу повлачење према мосту на Скендерији. Само што су се одмакли од трамваја, улицом Хамзе Хуме, куда су и сами дошли, у пуној брзини наилази камион са кога пуцају на њих. Поново рањавају обојицу, овај пут Матића кроз стомак. Лазукић успева да скине своју ,,Зољу“ са рамена, пуца у камион и успева да га заустави. Стиже их и Драгослав и заједно са Лазукићем пузећи вуку Матића до банкине моста док свуда око њих рикошетирају меци. Гламочић је испод запаљеног трамваја изашао према реци и са рупом на плућима почео да пузи према Лабудовићу.
Услед ватре која је захватила инсталацију први Пинц анласује и покреће се пар метара. Из запаљеног возила испада беживотно тело Гвозденовића. Ватра захвата и муницију на каросерији која почиње да се активира. Муслимани мисле да то диверзанти пуцају и још више појачавају ватру из свих калибара. Око трамваја почињу да падају и минобацачке гранате. Ракета погађа трафику иза које је Пејић и он неколико метара лети кроз ваздух. Сав дезоријентисан и израњаван од гелера враћа се до онога што је од трафике остало. Горе и возила и трамваји, горе и тела испод њих.
На супротној страни Миљацке појављује се један од три тенка која је, поново ван сваке памети, по наређењу ген.Кукањаца, ген.Ђурђевац послао из Лукавице да помогну диврзантима у извлачењу. Међутим, од та три тенка, послата без икакве подршке, само се један пробио до Скендерије. Дејствује са десне обале према зградама одакле су пуцали на диверзанте. Матић диже руку и маше према тенку како би их ови из тенка видели и тада га снајпер погађа у леву слепоочницу, метак излази кроз усну дупљу. Због обилног крварења и болова које је трпео Лазукић му из санитетског комплета даје и своју и његову инјекцију морфијума. Након испаљене муниције тенк се повлачи назад, где га муслиманске снаге са две ракете из РБР ,,Оса“ уништавају.
Пошто је и Команда 2.ВО нападнута, Кукањац у паници наређује Војној полицији у касарни “Виктор Бубањ“ да се са три транспортера на сваки начин пробију од Швракиног насеља до Бистрика, што је захтевало пролазак с једног на други крај града. Старешине и војници су са једним БВП (борбено возило пешадије-гусеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао Матића, Лазукића и Николића како крвави леже на асфалту. Уместо у Добровољачку скреће на мост, где посада под јаком ватром успева ову тројицу да увуче у транспортер. Пејић види ккао му извлаче другове, али због ватре не може да дође до транспортера. Само што је БОВ кренуо поред је пала граната која га замало није преврнула. Под кишом метака од које се чинило да се оклоп БОВ-а пуши, посада је успела да рањене довезе до Војне болнице. Када су их из транспортера износили на покретна носила отворена је ватра из околних зграда, тако да умало није страдало и медицинско особље које је пошло да им укаже помоћ.
Прошло је неколико сати када су возила изгорела. Муслимани су престали да пуцају јер су видели да одавно нема никаквог одговора. Онда се одједном негде код зграде на углу ул.Валтера Перића појавио лик у цивилу, обучен у фармерке и јакну, са аутоматском пушком, који је трчао према ул.Бранка Радичевића (садашња Хисета). Из зграде су истрчала двојица људи и уперивши пушке према њему, рафалом га убили с леђа. Пејић гледа како тело убијеног пада наспрам Џете којој још раде мигавци. Баца расуте метке и бомбе из панцира у Миљацку. Лева рука му је толико израњавана да је не може користити.
(Други Пинц и први санитет)
Гламочић од ране на плућима не може да дише. Дехидриран, скида панцир и опрему желећи да се преврне у корито Миљацке. Лабудовић га пита шта ради. Каже му да неће да умре жедан и да ће да се баци у реку да пије воде. Лабудовић га одговара и каже му да ће неко доћи и њих да спаси. Гламочић одустаје и остаје да лежи.
Један човек у цивилу опрезно провирује између трамваја. Пејић диже руку и каже му да је рањен, моли га да га спаси. На то овај вади пиштољ и са неколико метара пуца у Пејића. Један метак. Други. Трећи. Четврти. Сви промашују мету, али га пети погађа у леђа. Јауче од болова, док човек са пиштољем брзо бежи путем којим је дошао.
После неког времена улицом наилази старији човек. Гледа олупине које се још пуше. Пејић га довикује и моли да га спаси. Чича гледа около. Сагиње се и помаже Пејићу да изађе на улицу. Последњим атомима снаге, ослоњен на чичу, почиње прелазак улице. Чича га пожурује ,,Хајде брже, брже, док ови опет нису припуцали, побиће нас“. Не види да су Пејићу и ноге и руке у ранама од гелера. Само у левом стопалу кроз чизму вири гелер величине шаке. Некако прелазе улицу и долазе до зграде на углу Валтера Перића. Чича увлачи Пејића у зграду и спушта га на степенице. Одлази напоље до двојице са пушкама. Чим су ова двојица угледала Пејића одмах су га дигли и одвукли до зида у Вразовој улици. Репетирали су и уперили пушке у њега:
– Ћији си ти? Јеси ћетник?
– Нисам.
– Ја ћији си? Прићај, уб’ћу те!
– Ја сам ваш људи, ја сам Југословен…
– Да ниси то рек’о сад би’ те убио к’о пса!
– Јес’ ти пуц’о са Лабудовићем?-упоран је други.
– Нисам, ја сам возио санитет, ево пише у књижици-каже им, пружајући војничку књижицу.
Срећом по Пејића у војној књижици и јесте писао само ВЕС 12701-возач моторних возила. У том тренутку се појављује проседи човек и каже овој двојици да не дирају војника. Диже Пејића са степеница и довлачи га до Дома здравља. Предаје га двема женама и каже им да га чувају док се он не врати. Пејић се освешћује у подруму где су га оне две склониле, јер је читав Дом претрпан рањеним. Те две медицинске сетре биле су Српкиње из Србије, удате за муслимане. Рекле су му да нико није хтео да крв да за њега, већ су то учинили новинари “Ројтерса“, што су и снимили. Када се проседи човек вратио убацио је Пејића у возило Голф и кренуо ка болници Кошево. Пејић га је молио да га довезе до Војне болнице, али се човек, који му се представио као Екрем Лекић, плашио да га не заробе. Одвезао га је и оставио у болници Кошево. Војничка књижица је остала код оне двојице који су хтели да га стрељају.
Лабудовић је био је подофицир и професионални боксер. Нису му дали да се такмичи, одређујући га на дежурство или за командира страже када је требао да има мечеве. У инат онима који су мислили да могу да се иживљавају над нижим чиновима само зато што имају неки ,,чварак“ више, завршио је и војну академију и ДИФ. Био је у одличној физичкој спреми и одличан стрелац. Војска га је поштовала, а старешине у одреду цениле. После свих дешавања које је његова јединица прошла у Словенији и Хрватској, разочаран издајом од стране војног и политичког врха, почетком 1992. написао је захтев за демобилизацију из војске. Након вишедневног наговарања од стране колега из једнице није га предао. Сада, лежећи израњаван код Ајфеловог моста, због тог осећаја издаје преко ,,Мотороле“ псује и Кукањца, и УНПРОФОР, и муслимане који су му побили војску, говорећи да им неће пасти жив у руке. Један од колега га наговара да одустане од намере да се убије, да издржи још мало и да ће помоћ стићи, али је Лабудовић рекао да је за то касно. Сви који су имали ,,Мотороле“ тог тренутка могли су чути потресне речи којима се опраштао од овог света: ,,Поздравите ми породицу…чувајте их и помажите…поздравите све моје другове…реците Кукањцу да смо изгинули џабе…и нека разруши Сарајево јер се са оваквим џелатима не може другачије…“. Гламочић га је последњи пут видео када је израњаван пузао преко Ајфеловог моста на другу страну.
Предвече су заробили Гламочића, који је био само у доњем вешу и чизмама. Преживео је само зато што је рекао да је возач санитета. Док су га одводили тело Марка Лабудовићево већ дуго је лежало непомично на мосту.
(слика на којој се види положај оба Пинца и тела побијених диверзаната)
Пејић Милана, који је имао три ране од метака и тринаест од гелера, у болници Кошево су оперисали без анестезије док је вриштао од болова. Чим се освестио и могао да прича, под претњом смрћу су га натерали да пред камером ТВ Сарајево изјави како су диверзанти први пуцали. Та изјава емитована је истог дана у вечерњим часовима, а следећих дана је више пута понављана у информативним емисијама.
Возача другог санитета муслимани су одвели у хотел ,,Загреб“ у близини Војне болнице, где су га читаву ноћ тукли. Унакаженог од батина пустили су га сутрадан да се врати у болницу, како би таквим монструозним понашањем застрашили остале.
Матић Драган са пет, Лазукић Драган са три и Николић Драгослав са четири прострелно-устрелне ране од метака и ко зна колико од ситних гелера, збринути су у Војној болници Сарајево. Током боравка су сазнали да је ген.Кукањац тражио од Ејупа Ганића и Алије Делимустафића да се њихова колона пропусти како би покупула мртве и рањене, а да је тачно време поласка колоне из болнице јавила болничарка Вук Сабина, која је после тога напустила болницу.
И поред више покушаја из ЈНА да се тела убијених на Скендерији и околним улицама покупе, муслимани нису то дозвољавали.
Угљенисана тела приказивана су данима на свим светским телевизијама, већином уз коментар ТВ Сарајева да су диверзанти кренули да заузму Председништво БиХ, а да се народ спонтано организовао и са ловачким наоружањем бранио свој суверенитет. Као да такве лажи нису биле довољне, капетана Марковић Миодрага, комадира противтерористичке чете који је заробљен у групи која је пошла у деблокаду Дома ЈНА, измрцвареног од батина возили су у Пинцгауеру и терали га да гледа како возилом прелазе преко мртвог тела Марка Лабудовића. Када је 6.5. најзад постигнут договор да се прекину дејства и крене заједнички конвој који би покупио тела погинулих, муслимани су пре доласка конвоја тела са Скендерије склонили у болницу Кошево. И поред постигнутог договора одбијали су да предају тела, тражећи размену за живе заробљенике. Због тога је родбина погинулих данима примала опречене информације о судбини најмилијих, надајући се да су живи.
Дана 10.5.1992.године Војна болница је предата муслиманима, када је колона са рањеним и делом запослених под пратњом УНПРОФОР-а најзад напустила болницу (9.5. колона је враћена због наводно неуспелих преговора). До тог датума старији водник Перица Димитријевић је са тринаест војника диверзантског одреда одбијао нападе на болницу, док је у исто време Ејуп Ганић на ТВ Сарајево изјављивао како је ,,Војна болница жестоко побуњеничко упориште са 80-90 специјалаца“. Диверзанте из Војне болнице у Лукавици дочекао је генерал Младић и сваком појединачно честитао на храбрости, рекавши им да ће осветити настрадале другове. За то време са стране је незаинтересовано стајао генерал Кукањац, који се диверзантима није ни обратио.
Матића, Лазукића и Николића су из Лукавице пребацили на Соколац, а касније хеликоптером на ВМА у Београд. Тамо су их 14.5. водили на препознавање тела пристиглих из Сарајева, од којих су нека била потпуно угљенисана. Том приликом се појавио неки официр који им је рекао ,,да држе језик за зубима и да ником не причају шта су доживели“. Супруга Марка Лабудовића касније је изјавила да је супруга препознала по белегу на левој нози, јер је тело после дванаест дана било у изузетно лошем стању. На телу покојног супруга било је шест рана од метака, од којих је смртоносна била једна-прострелна кроз стомак која је прошла кроз слезину, испуцана из непосредне близине, што јој је лично рекао патолог, потпуковник Зоран Станковић. Остале ране су биле по рукама и ногама, ван предела које покрива панцир, али није било никаквих рана од гелера, тако да приче о томе како се Марко Лабудовић разнео бомбом или како је погинуо од минобацачке гранате немају везе са истином.
Током боравка у болници Кошево код Пејића се једног дана појавио човек из суседне собе кога су звали Мујо.
– Миланче, дођи код мене-рекао му је.
– Зашто?-упитао је Пејић.
– Дођи, дођи, имам нешто да ти кажем.
Пејић се, иако још ровит, пребацио код овога у собу, где му је рекао да легне у један од празних кревета. Било му је чудно, али је послушао. После неког времена појавила су се два човека у белим мантилима. Прво су ушла у собу где је био Пејић, а после у собу код Мује.
– Где је овај?-питали су Мују за Пејића.
– Не знам, отишао, ваљда је пуштен.
– А овај, је л’ наш?-питао је један показујући на Пејића.
– Јесте, наш, наш.
Када су се окренули и отишли Муја се обрати Пејићу:
– Миланче, сад сам ти спасио живот.
Касније му је рекао да су тада убили неколико рањених војника у болници.
12.5.1992. Пејић је размењен и пребачен на Лукавицу, одакле је хеликоптером превезен на ВМА у Београд.
Гламочић није знао да су десет дана Пејић и он заједно лежали у болници Кошево. Дана 17.5., приликом размене заробљених, случајно је рекао капетану који је водио размену да је припадник диверзантског одреда и да је рањен на Скендерији, на шта га је овај брзо дописао на списак и са осталима извукао из болнице. Када је превезен у болницу Соколац имао је 48 килограма.
Епилог масакра на Скендерији 2.5.1992.:
Из ДОд-а/65.змтп убијени су:
1. кIк Марко Лабудовић-сахрањен 16.5.1992. у Београду
2. пор. Цветковић Ивица-сахрањен 16.5.1992. у Књажевцу
3. пор. Гвозденовић Обрад- сахрањен 22.5.1992. у с.Поткозловача на Романији (тражено додатно препознавање по стварима јер је тело било угљенисано)
4. вој. Поповић Бранко-сахрањен 16.5.1992. у Београду
5. вој. Благојевић Александар-сахрањен 16.5.1992. у Крагујевцу
6. вој. Николић Срђан-сахрањен 16.5.1992. у Пироту
7. вој. Пајовић Радош-сахрањен 16.5.1992. у с.Јарчујак код Краљева
8. вој. Николић Младен-сахрањен ?
9. пор. Кастрати Нихад-води се као нестао јер тело није пронађено
10. вој. Бешлић Круно-води се као нестао јер тело није пронађено
На сахрани Марка Лабудовића, Ивице Цветковића и Обрада Гвозденовића била су присутна тројица старешина из ДОд-а. Нико из 65.змтп, нити Команде 2.ВО није присуствовао сахрани, нити је на било који начин породицама погинулих изразио саучешће.
Рањени су:
1. вод. Матић Драган-РВИ са 100% телесног оштећења (ТО)
2. вој. Пејић Милан-РВИ прво са 90%, затим 80%, трајно са 60% ТО
3. вој. Лазукић Драган-РВИ прво са 40%, трајно са 30% ТО
4. вој. Николић Драгослав-ПВИ прво са 50%, трајно 30%
5. вој. Гламочић Дрган-РВИ са 80% ТО
На Скендерији су тог дана убијени и следећи војници:
1. вој. Бојанић Небојша-возач првог санитета, из Рибнице код Краљева. У умрлици бр.203-346/98 издатој 13.4.1998. као датум смрти именованог наводи се 22.11.1996., а место смрти Сарајево. Међутим, позитиван ДНК налаз на име Бојанић Небојша Комисији за нестала лица Републике Србије достављен је тек 24.9.2004.године. Породица је одбила да потпише записник о идентификацији. Ексхумиран је на гробљу Лешће у Београду и посмртни остаци идентификовани 19.11.2004. (Подаци добијени од Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске)
2. вој. Витковић Драган
3. вој. Мојсиловић Миломир
4. вој. Ракић Жељко
За последњу тројицу војника нисам успео да пронађем податке на који начин су настрадали.
Рањен је Бабовић Михаило, који се у списковима води као војник, али је вероватно то возач другог санитета који је био цивилно лице на служби у ЈНА.
Извињавам се родбини и пријатељима настрадалих који ово буду читали због поновног подсећања на свирепа убиства најмилијих, али сам, заједно са преживелим диверзантима, сматрао да после 25 година од злочина ова прича, коју нико није хтео да исприча, мора да се исприча. Прича о држави која је издала своју војску и неспособности војног врха да то схвати. Прича о херојском отпору петнаесторице припадника ДОд-а вишеструко надмоћнијем непријатељу (Екрем Лекић је рекао Милану Пејићу да их је у заседи чекало око 2000 људи, што је однос 133:1). Прича о пријатељству и пожртвовању међу војницима који су гинули један за другог. Прича о нечовештву и бешчашћу где су се мртви поново убијали и понижавали. Прича о бесмислу рата где те муслиман рањава, Муслиман спасава (командир БОВ-а којим су евакуисани Матић, Лазукић и Николић био је ств.Шабан Хајдаревић) и Муслиман оперише (доктор у Војној болници). Отуда и разлика у малим и великим словима. Прича о лажима које се о овом догађају проносе 25 година…
Ипак, првенствено, ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка“.
(Илустрације: интернет)
Večna im slava!
Тачно сам знао да је овај Кукањац био највећа грешка и кукавица невићена. Видио сам га други дан у Лукавци кад је изашао из команде града.
То смеће од официра је требало сријељати због овх људи које је послао у смрт
Zašto niko ne napiše i ko je odgovoran za Dobrovoljačku ? Po mojim saznanjima to je general Neđo Bošković koji je trgovao sa muslimanima.
Pravda za žrtve i njihove porodice, jer je dotični živ i zdrav u Montenegru , a porodica u Beogradu i Atini !!!
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/06/19/srpski/F00061801.shtm
PRAVDA ZA MRTVE !!!
Željko: Druže generale, je l’ znate vi šta se dešava?
Mladić: Šta?
Željko: Pa onu kolonu iz „Donkića“, oni su krenuli u 21 sat, nju su razvukli svuda po Sarajevu…
Mladić: Razvukli je svuda po Sarajevu?
Željko: Razbili je…
Mladić: Razbili je? Neka su, jebi ga, to je vaš Bošković napravio. Gde je Panić?
Željko: Panić zna, razgovarao sam s njim… Uš’o s megafonom (Bošković) u kasarnu i rek’o – vi ste moja vojska, za mnom…
Mladić: I, razbijeno?
Željko: I od 170 vozila, dva’est mu ostalo…
Mladić: Dva’est ostalo?
Željko: Da.
Mladić: Slušaj, prenesite ostalim komandantima dok se ja ne vratim i ne naredim, da ne izlaze, taman da mu gospod Bog garantuje…
Željko: Razumijem, druže generale!
Mladić: E, moji drugovi… i daj mi Žikića!
Željko: Druže generale… on je jednostavno u psihičkom rastrojstvu…
Mladić: Dobro, smirite ga tamo…
Željko: Evo, ljekari su tu, pokušavaju…
Mladić: A što je napustio slijepac kasarnu kad sam mu rek’o da ne ide, dok mu ja ne javim? Što ih je pušt’o tamo? Koliko je vozila krenulo?
Željko: Oko 150…
Mladić: I koliko je stiglo?
Željko: Dvadeset i sedam.
Mladić: Od 150 vozila, 27 stiglo?
Željko: Jest.
Mladić: J… mu Alija mater… gde je Tolimir? (pukovnik Zdravko Tolimir)
Željko: Tolimir je malopre izašao van zgrade.
Mladić: A gde su snage UNPROFOR-a?
Željko: Evo, jedino tu je pukovnik Gagović.
Mladić: Daj mi Gagovića!
Gagović: Izvol’te druže generale…
Mladić: Gagoviću, pa bre čoveče, kako je moglo da krene ovo…
Gagović: Moglo je, moglo, druže generale, može kad budale upravljaju i ne slušaju nikoga, nego rade samovolju svoju tuda provode, nek’ su generali hiljadu puta!
Mladić: Treba toga Boškovića oterati u p… materinu i uhapsiti tamo…
Gagović: Ne treba ga uhapsiti nego ga treba obesiti pred svima, pred svima ga treba obesiti…
Mladić: Tako je…
Gagović: Govorili smo mu, druže generale, nemojte večeras kretati, nego neka za sutra ostane, pa ćemo sutra rešavati, ali on – ja uzimam, ja savezno, ja ova… i evo sad imamo i mrtvih i ranjenih i zarobljenih i javljaju na sve strane – koljite to što je palo u ruke i tako dalje…
Htjeli ste napast predsjedništvo priznate drzave, sta ste ocekivali da ce vas neko docekati sa cvijecem u rukama??? Krivi su ljudi koji su poslali te specijalne snage iz Nisa da izginu,a ne kako vi kazete muslimani. Sta ce niski specijalci na Skenderiji, da šire Bratstvo i jedinstvo????? Daleko vam kuca od nase bila
А зашто пишете глупости ако не умете да читате ћирилицу? Јер да умете знали бисте да јединица нема баш никакве везе са Нишом, а још мање са Председништвом БиХ. Али хвала на јављању, чисто да видимо да се идиотски наратив из филма ,,Босна или смрт“ још није променио.
Dragan Stefanovski Sa ovim događajem,i nizom drugih iz 1991 i 92 potrebno je upoznati naše Ministarstvo odbrane,šta smo sve doživljavali a kako se prema nama ponašaju,počev od rešavanja stambenog pitanja pa do rešavanja najsitnijih problema mi veterani smo zapostavljeni i zadnji.U TOM SMISLU POZIVAM MINISTARSTVO ODBRANE,NEKA MENJAJU POLITIKU PREMA NAMA VETERANIMA U VOJNOJ PROFESIJI NIŠTA NIJE IZVESNO ,ŠTA NOSI DAN A ŠTA NOĆ
Jel autor ovog teksta onaj lažov što su ga novinari demolirali kada je pokušao da laže pred kamerama oko desavanja na Skenderiji i Dobrovoljačkoj ulici?
🤣 🤣 🤣
Е, па тај ,,лажов“ је управо завршио књигу, која ће вама ,,патриотама БиХ“ и вашим ,,новинарима“ објаснити ко је лажов, а ко пише и прича истину.
Poznavao sam poginulog Bojanić Nebojšu, vozača drugog saniteta. Sećam se i dana kada je otisao na odsluženje vojnog roka… Sećam se i kako se, u danims pred odlazak u vojsku, vozikao biciklom i izvodio dečačke egzibicije biciklom u ulici Ive Andrica u Ribnici kod Kraljeva. Otac njegov je dugo godina odbijao ds prihvati da mu je sin poginuo.
Jesam se potresao čitajući tekst, i sam sam učesnik rata u Bosni.
Izginuše deca ni kriva ni dužna, pokoj im duši
Hvala puno.Njegov otac je i preminuo sa saznanjem da je sin negde ziv.Nazalost.
Вечна им слава и поштовање а ђубради из врхушке Титине ЈНА који су омогућили ову касапницу, све најгоре и сва зла света да их прате и никад их не оставе на миру.
Гадови….
ko god jos zove ovo govedo kukanjca GENERAL-nije normalan..
Тада је био генерал и, без обзира на војничке способности, не могу другачије да га зовем, а сада не може никако да се зове јер је умро 2002.године.
Glupi Srbi nikad nisu shvatili da im muslimani nisu prijatelji niti ce ikada biti. Cak i na kraju teksta autor pise o „besmislu rata“. Sta je smisao vojske nego rat? Da ste se pripremili bolje i da niste vjerovali muslimanima danas bi ovi ljudi bili zivi. Ovako ste dozvolili da vas olos pobije i da se i danas dan svojim lazima izivljavaju nad mrtvima.
Ех ,,да је Пера отишао на време у полицију свега овога не би било“. Слажем се у вези тога за веровање, али је прича дугачка да бих је ставио у коментар. А то што се дан данас својим лажима иживљавају на мртвима има утицаја и наша ,,држава“, која не да не ради ништа да се злочинци процесуирају, већ са тим смртима и данас тргује.
Ne znam, ovaj tekst me tako pogodio da mi citavo jutro suze naviru na oci. Da se ovo desilo Amerikancima od Sarajeva ne bi ostao kamen na kamenu. Da ne pricam kakav bi film bio snimljen o ovim ljudima. Posljednjim jugoslovenskim herojima!
Ово у вези филма се слажем у потпунoсти, али о томе зашто немамо ниједан филм о тим ратовима осим ,,Лепа села лепо горе“ биће у неком од следећих блогова.
…na poslednjem spratu VB,Ja na duznosti,preko motorole porucnik Gvozdenovic me zove i trazi da mu donesem pancir i pusku dole,kod vozila,sidjem liftom On me ceka vojnici i oficiri pocinju da ulaze u vozila,dajem mu oruzjei pitam: da krenem i Ja sa Vama? ne moze,na duznost si,odgovara, Ja: nacicu zamenu,Ne moze odgovara moj porucnik …SPASIO MI JE ZIVOT,HVALA MU,I VECNA SLAVA,I OSTALIM JUNACIMA 🙁 ( spasio je zivot i Milanu Pejicu,jer mu nije dozvolio da vozi..)
Тако је, хвала на јављању. Поздрав онима који су остали са Перицом.
trbalo bi se pokrenuti inicijativa preko ministarstva odbrane,ili neko licno,da se posthumno odlikuju i preziveli heroji.
Ministarstvo odbrane do sada nije iskazalo interesovanje da se sam događaj iznese u javnost i u potpunosti razjasni, već se 25 godina dozvoljavaju manipulacije i tekstovi u kojima se svašta navodi…postoje ljudi koji su bili neposredni sudionici ovog događaja, a koje niko nikada nije kontaktirao da ispričaju šta se zaista dogodilo tog majskog dana u Sarajevu…
Momci čija su imena navedena u tekstu zaslužuju da budu bar pomenuti od strane države koju su štitili, a koja se odnosi prema njima kao prema kopiladi…
Ovaj članak, do sada, najbolje razjašnjava sudbinu i stradanje pripadnika Dod-a, stoga sve pohvale autoru ….
Moram da napomenem da postoje vrlo bitini detalji u testu vezani za pokretanje jedinice iz Vojne bolnice, koji, prema tvrdnjama učesnika događaja, nisu izgovoreni…
Да је неко хтео да ми те битне детаље каже били би унети у текст.
Onda si bio sa mojim ujakom on je tu poginuo ime mu Mladen Nikokic-Mrko
Повратни пинг: Ispovjest iz Dobrovoljačke - U PAKLU SKENDERIJE - Trebinje059.com
Možda bi rekao, da je znao da pišete na ovu temu…
Срце ме боли када читам како су нам јунаци гинули због неспособних официра! Задојени комунистичком идеологијом требало је да изгубе пола јединице да схвате да је братство и јединство умрло. И сам сам имао жељу да постанем официр, ишао у Сарајево на прегледе… зато ми је још и жалије када видим какве неспособне будале су командовале војском. Част изузецима, на сву срећу имало их је!
Odličan tekst, prvi put da je neko ovako detaljno opisao stradanje naših hrabrih vojnika.
Kukanjac je IZDAJNIK, neka je govedo umrlo, napadao sam ga po štampi i dok je bilo u životu, Boškovič je u CG, radi za lokalnu vlast, mislim da prima penziju u Beogradu a Kukanjac je dobio vilu u Cvećari na Dedinju!?
Šta još kazati, Srbija će propasti jer nepoštujemo naše žrtve. Zamislite šta bi Hrvati napravili od ove priče?
Ovdje još treba pomenuti i IZDAJNIKA Divjaka, učestvovao je u organizovanju ove pogibije. Srbija ga nedira i netraži?!
Posao vojnika,posebno specijalnih jedinica u vreme rata je da ratuje a ratujuci se nazalost gine !Steta za ove momke koji su bili regruti,dok specijalci su sami izabrali poziv svesni rizika.Pitanje je sad zbog koga i koje drzave su ovi momci izginuli,za drzavu koja defakto nije postojala,oni suse na njihovu bnesrecu nasli zateceni i nisu imali izbora vec kao vojnici morali da postuju naredjenja.Iz Makedonije su na ratistima u Sloveniji i Hrvatskoj na strani JNA poginula 57 vojnika i 73 su teze ili lakse ranjavani,a zbog cega,najmaNJE JE TAJ RAT BIO MAKEDONSKI,EVO I OVAJ POTPUKOVNIK bOZINOVSKI U ovoj sarajevskoj prici je makedonac,na snimcima kada ranjen lezi u bolnici kaze daje branio drzavu i dobio naredjenje da puca.O paraformacijama muslimana je izlisno govoriti!Slava poginulim vojnicima jna i saucesce porodicama,nazalost niko nece odgovarati.Pozz.MKD
Ствар је у томе да су нас старешине учили да поштујемо правила ратовања, због чега највише и јесмо страдали. ЈНА се у то време повлачила из Сарајева и БиХ, тако да су све ове жртве биле беспотребне, поготово ако се узме да муслимани тај 2.5.1992. славе као дан ослобођења Сарајева, иако их нико није нападао. Чак и та колона диверзаната која је пошла са санитетским возилима да покупи мртве и рањене, пошла је по наређењу ген.Кукањца, а уз обећање Ганића да ће бити пропуштени до Дома ЈНА, да би касније изјавио, као и за колону сутрадан у Добровољачкој, да, ето, није имао све под контролом и да су ,,неки“ самовољно дејствовали (пар хиљада, које је поменуо Екрем Лекић, колико је учествовало у нападу на Скендерији није самовоља појединца). Дешавања 2. и 3.5.1992. су комплетно снимљена, само што муслимани праве документарце како њима одговара. То што пишете да тај рат ,,није био македонски“ је чиста глупост, јер рат и није ничији, а поготово није био нас старешина који смо у окружењу покушавали да сачувамо животе својих војника. Ппк Благоје Божиновски је часно извршавао своју дужност и због тога преживео малтретирања која нису достојна човека, само да би од њега извукли изјаву како је војска из Дома ЈНА пуцала прва, што је, наравно, чиста глупост.
Uglavnom se slazemo!Samo glup covek nemoze da poveze dasu muslimani namontirali snimke kako njima odgovara,uz medijsku propagandu prikazali su njihovu ‘istinu“.Jasno je i to dasu price o minobacacima od vodovodne cevi price za malu decu,bili su naoruzani ite kako,uvezbavani za ulicne borbe itekako.E sada mi objasni,uloga JNA nije sporna,ali nisi valjda ocekivao da posle onog ukopavanja oko grada,tipovima poput Cela i Prazine bitno koje ko,dali su regruti,specijalci,dobrovoljci?Tom sljamu je svejedno,oni su radili to stosu radili,ali mi reci stoje sa komandnom odgovornuscu generala(Kukanjac,Djurdjevac i ostali)i kako moze po svaku cenu da salju ljude u smrt,ocekujuci da tipovi poput Ganica odrze rec,istu gresku je uradio onaj Dubajic u Tuzli.Jedino da je neki dogovor pa su vojnici bili glineni golubovi a njihova smrt opravdanje za neke kasnije stvari.Pozz.MKD
Kao stanovnica Sarajeva jos uvijek se zivo sjecam sta se prenosilo i izvjestavalo tada. Moram napraviti ispravku pisca; ovaj događaj nema nikakve veze sa dogadajem u Dobrovoljackoj ulici. Ovaj događaj se desio na Skenderiji na desnoj obali Miljacke a dogadaj u Dobrovoljackoj ulici se desio oko 500 m uzvodno i sa lijeve obale Miljacke! Događaj Dobrovoljacka se desio prilikom evakuacije vojske kasarne na Bistriku, po dogovorenoj razmjeni Alije Izetbegovica i drugih zarobljenih na aerodromu . A ovaj opisani događaj nije imao nikakve veze sa evakuacijom vojske i kasarne na Bistriku. Ovo je tipican primjer sluđivanja svih aktera u ratnim desavanjima. Kada ne bismo znali ko je napao Ravno, ubijao po Bijeljini, Zvorniku i dr.mestima mnogo ranije no sto se desio ovaj događaj, rekla bih da je ovo zlocin prema neduznim vojnicima. Ove vojnike su gurnuli u suludu avanturu kada je vladao opsti haos i panika ! Greska sto je izvrseno naređenje Kukanjca ! Žao mi je svih nevino poginulih i ubijdnih! Nikad se ne ponovilo nikome !
Госпођо, као становница Сарајева сте очигледно пристрасни, јер нећете да погледате чињеницама у очи. Чињенице око почетка рата сам изнео у блогу Празник злочина, то прво, а друго О ЧЕМУ ПОБОГУ ПИШЕТЕ ЗА ДОБРОВОЉАЧКУ? Пише када се ово десило, 2.5.1992. и физички нема везе са изласком колоне 3.5.1992., али је судски предмет назван СЛУЧАЈ ДОБРОВОЉАЧКА и обухвата убиства војника од 20.4.1992. у кафићу на Бистрику, па до 3.5.1992. Можете ли бар толико разлучити? Молим Вас да не провоцирате, јер да било шта знате знали бисте ко је убио 14 резервиста у селу Равно и ко је направио масакр у Сијековцу ,,далеко пре ових дешавања“.
Draga Hasna!Svako ima pravo na svoje misljenje!Autor ove teme je ako neznas g-din Zeljko Pantelic tadasnji kapetan JNA koji je licno bio u koloni u dobrovpljackoj tako da on dobro zna stase i kako desavalo.Pozz.MKD
I jos jednom da izjavim saucesce porodicama,uzalud poginulih vojnika JNA,na skenderiji bas ovog 2-maja 92god.Slava herojima,i sramota za drzavne institucije(SRJ,SCG,Srbije)koja tokom 26 godina nisu pokrenuli ovaj slucaj.Pozz>MKD
Управо се о томе и ради, видим да схватате поенту свега. Велики поздрав.
Fino je cuti pricu i sa druge strane, uz malo subjektivnih dodavanja. Nego, upita li se iko od vas: Koji k***c ste vi radili u Sarajevu 2.5.1992.?? Vi iz Kraljeva, Niša, Beograda? BiH je bila priznata još 6.4., to je 20 dana. O čemu vi pričate uopšte? Jesmo li mi iz BiH došli i napadali vas po Srbiji-nismo. Jesmo li zeljeli da vi dodjete i ostanete u BiH-nismo. Sta ste očekivali, da će neko da vas dočeka bombonama na Skenderiji. Reci pošteno – poslani smo u rat koji nije naš, gdje je vojska kojoj smo pripadali tada bila na stranoj teritoriji, de facto agresor. Dočekali su nas momci koji nisu zalili svoje zivote da zastite svoj grad, od vas koji ste dosli iz druge drzave. Sorry, 2.5. i jeste dan velike pobjede nad agresorom. Samo okrenite situaciju i zamislite sve to u Beogradu.
Де то момчино се мало образуј шта је претходница свега тога, па онда коментариши. Ако те уопште интересује истина.
evo ja sam informisan, pa da ti kazem…..taj tvoj porucnik labudovic je znao gdje ide ali vam nije rekao, trebali ste upasti u predsjednistvo gdje je cekao fikret abdic da preuzme vlast, u medjuvremenu ste aliju zarobili na aerodromu……..ali vas je na skenderiji docekao dedo sisic i zaustavio vas sa raketama ispaljenim iz vodovodne cijevi. eto tako ti je bilo to i mozete se i dalje lagati koliko hocete ali ostaje zapisano da ste bili agresori i da ste pocinili najgore zlocine sto se mogu zamisliti nad svim bosancima i hercegovcima, da Bog da da vam se sve vrati, vama i vasoj djeci…….
Лабудовић није био поручник, већ капетан прве класе, што значи да нисте ни прочитали текст. То прво. А друго, нисам хтео да напишем да је он у ствари био психијатар по звању, који је са санитетским возилима пошао да упадне у председништво и обуче лудачке кошуље Ганићу, Делимустафићу, Кљујићу и осталима. Ето, само Вама да кажем која је била права намера, пошто видим да сте баш упућени.
bio sam pretpostavljeni porucniku i znam zasto je dobio taj cin kapetana I klase……i znam zasto je dosao u sarajevo…..i kako se ne pitate sto ce specijalne jedinice u bolnici….e bagro jedna fasisticka….1200 djece ste ubili samo u sarajevu….fujjjj stoko
Хајде нас то просветлите зашто је Лабудовић добио чин капетана прве класе, пошто је очигледно да га нико није познавао као Ви. Реците нам и што је дошао у Сарајево, односно што смо сви ми дошли у Сарајево и како то уопште неко војно лице негде долази. А шта ће специјалне јединице у болници питајте генерала Фетахагића, кога су диверзанти чували у болници од багре која је са ,,Моме и Узеира“ пуцала на болницу. Што се тиче овог последњег, било би пожељно да узмете обавезну терапију пре коментарисања.
Time sto je BiH priznata par nedelja ranije od samog dogadjaja neopravdava kukavicki napad u Dobrovoljackoj!Ako je diverzantaska grupa legitiman cilj,kolona u dobrovoljackoj to sigurno nije!Pazi molim te priznata je 20 dana ranije,pa sto,nemoze se za 20 dana u ratnom stanju povuci armija od par hiljada ljudi,pa Makedonija je priznata u drugom mesecu 92god a JNA se isto povlacila do 6meseca 92,sto je trebalo sada da mi potamanimo regrute neduzne momke od 19-20 god iz Hrvatske,BiH,Srbije.Ja zivim u neboderu iznad kasarne u Velesu,objekti garnizona su mi bili kao na dlanu,pa sta je trebalo da uzmem snajper i tamanim nevine ljude.Neopravdavam agresiju,ali se neke stvari moraju rascistiti,i pred bogom,i pred porodicama ubijenih.Pozz.MKD
O kojim ti NAMA i NJIMA pričaš,MOJIM i TVOJIM ratovima. Cela Jugoslavija,pa i BIH su bile ništa druga do nakazna AVNOJ-evska tvorevina. I sad dođe trenutak da se razbija ta ista Juga,ali priznajući AVNOJ-evske granice,ma šio mi ga Đura! Jesi li ti zaboravio od kojih naroda je sačinjena BIH,ti nazivaš agresorom nekog ko je sa tobom išao u istu školu,istu prodavnicu?!? Ko je to sem šačice ovih nesrećnih vojnika bio iz tzv. sužene Srbije tamo? A kad kažeš – zamislimo da je sve to u Beogradu – to nije nikakav problem,evo mi se pripremamo da za građanski rat između nas koji hoćemo da skinemo Vučića i onih koji ga podržavaju,tako da ja ne vidim šta je tu problem. Građanski rat je oduvek imao smisla kad neko nekom ne da da diše. Ti pričaš o momcima koji nisu žalili svoje živote. A to da vi niste napadali nas po Srbiji – pa niste jer vam se nije moglo,nismo vam dozvolili da nas zajebete kao 1941ve,godinu dana pre rata u Bosni je Alija popaljivao Muslimane na mitingu u Novom Pazaru ,TI MI SAD ODGOVORI ŠTA JE ON UOPŠTE TRAŽIO U NOVOM PAZARU???? Situacija je ispala takva da je svako imao megalomanske aspiracije,e sad je ispalo da je neko dobio po tamburi i onda servira priču – ja sam samo branio svoje. Tuđman je hteo „povijesne granice na Drini“ pa onda kad je video da od toga nema ništa onda je pričao po TV-u „jaoooo mi samo branimo svoje republičke granice“. Eto vam sad vaše države,svi ste se cepali od Juge jer ste mislili da ćete postati nove Švajcarske – sad imate tu nakaradnu BIH koja sa svojih 12 kantona ima 12 puta više birokratije,pa samim tim i više materijala za kriminal. Hrvatsku napuštaju ljudi uveliko jer im njihov „otac nacije“ nije obezbedio normalan život,mora da im je Milošević kriv što im i sad 20 godina nakon što ga više nema nisu plate i penzije velike. Da sumiram – vi ste nas izrokali u Drugom svetskom ratu,mi vas u ovom,sad smo kvit. Ratovi su prirodan sled stvar u civilizaciji,pogotovu kada napraviš jedan naopak sistem kao što je bila SFRJ – sistem koji se bazirao na puškaranju,na saradnji sa kriminalcima (TO SU SVE TI HRABRI BRANITELJI KOJE TI NAVODIŠ,PA SE SAD PITAJ ZAŠTO SE ONI VOZE U HUMMERIMA PO SARAJEVU A NE TI,ISTO JE BILO I KOD NAS). Ti pogledaj istini u oči i kaži sam koliko je i Muslimana,Srba i Hrvata pobeglo još na samom početku rata,shvatajući da nemaju šta da brane niti od koga da brane u PREGLUPOM i SRAMOTNOM RATU,svi ti ljudi su na svu sreću sačuvali svoje glave,danas podižu decu u mnogo boljim državama nego što su naše,a svi koji su izginuli neka se zapitaju zašto je to sve tako bilo. Kada jedni drugima gurate prste u oči,nemojte da se iščuđavate kad popijete po labrnji.
Imate pozdrav od aktera pomenutih događaja, ali s druge strane..
Од јуначина што су пуцали у војнике који су хтели да се предају? Још се и хвалите злочином у којем је више од 1000 људи, а Екрем Лекић рече и две, пуцало на 15 припадника ЈНА? Да знате шта је срамота не бисте се јављали.
Jeli celija gde ste prali usrane gaće od straha od specijalaca hrabrice moje. Ko je smeo vas da straši sram ga bilo jojojojoj.
Da su hteli i imali naređenje vojska nije imala šta da radi sa vama do ručka 1 dan tako da se ne zanosite svojom hrabrošću.
Slava našim momcima. A za vas upućene turke imam jedno pitanje: Imali među vama pi….. neka zainteresovan za stiskavac. Pozdrav i mom drugu koji je bio u okruženju i zarobljen sa grupom koju su Labudović i drugovi krenuli u pomoć. Svima vama „znalcima“ želim da deca prožive ono što su oni proživeli ta 3 dana u zarobljeništvu. Valjda se nećete ljutiti na ovu želju pa vi ste bili fini i kulturni ljudi koji nikog nisu maltretirali.
turcin ti je jebo babu i prababu i tvoje 600 godina, pa ti vidi ko je veci turcin ….
Prijatelju moje nije mi smo bili sa Austrijancima mogli su samo oni. A za tebe neznam možda bi prvo trebao da kreneš u osnovnu školu da naučiš da Srbija nije bila pod turcima ni 350 godina kamoli 500 ili 600. Vi turci ste uvek bili glupi pre bi vam čovek utero metar letve u guzicu nego milimetar pameti u glavu. Živ ti meni bio što vas je više tako prosvećenih to bolje za nas.
Previse se pravdate srbadijo.. niste bili u Sarajevu i nemate znanje o tome da pišete. Sarajevo je naj Jugoslavenski grad bio od svih gradova bivse Juge.
Sto se ne pise o PROTESTIMA u Aprilu 1992 ? Dje Srbi pucaju u protestante iz Holiday Inna? Sa Grbavice?? Ovaj 2.5-3.5 je retultat svih sranja od strane JNA na Sarajevom. Zoran Cergar je najbolje objasnio Kukanjcu sta bi mu uradio drugi put.. Jna se tek povukla kad je bila u okruzenju i kad su skontali da ipak nece Sarajevo tek tako proci. Ti Specialci su bili po Hrvatskoj prije toga..bilo je dosta vremena da se izvuce vojska.. sad bi ljudi zivi bili. Zahvalite se vasoj velikosrpskoj politici idelogiji koju ganjate 150 godine.
А зар не видите да сви који су починили злочине над Србима, у овом случају према припадницима Ј(Н)А која је била мешовита, као оправдање наводе ,,великосрпску политику“, иако не знају да објасне шта је то у ствари? Умете ли нешто друго да наведете осим те прежвакане матрице? И за Вашу информацију, али немојте ником да кажете, рат је резултат СРАЊА, како их називате, насталих услед непридржавања ниједног договора од муслиманске стране, што сте могли и сами пронаћи на интернету да Вас је истина занимала.
Jel burek ko ti lupa štapom po kafezu. To samo vi neznate imena onih koji su pucali svi drugi znaju pa su se njihova imena spominjala po Hagu. Imena mi nisu zvučala ni Srpski ni ko Hrvatska nego turska.
Pitaj Toća on zna ko su ako ti htedne reći.
Pardon pitaj Đevada Topića i ono smeće Vikića.
Објаснио је Чегар ко је пуцао из Холидеја и много тога још. Само што вам сад ни његова прича не одговара. Санџачки лоби вас годинама растура.
Korpusna ako je to negde napisao đaba to ti je sve nepismeno oni ti nisu još prešli sa slikovnica na pisane reči.
Znaete kako su rekli Turci : Nema boljeg turčina od poturčenog srbina.
Tako Burek i konpanijo vi još niste shvatili jednu stvar za razliku od nas Srba. Mi možda nismo srečni što su neki naši zemljaci po zatvorima zbog stvari koje su uradili i to su uglavnom ljudi koji su to i uradili. Rukovodstvu ništa nisu mogli da dokažu osim neke tzv komandne odgovornosti a nigde direktno da je neko nešto naredio i učinio. Vi ste još uvek miljenici Amera jer im generalno još trebate ali i to će se promenuti ko i svaki njihov interes do sada e tad ćete propišati majčino mleko isto ko Osama Bin Laden ISIS i ostali njihovi puleni. Oni vas netrebaju vi ste muslimani a Englezi samo vas mrze više od nas pravoslavnih. Do tada uživajte i busajte se u prsa samo nemojte da vam poplave od udaranja u ista. Ićiććete vi pognute glave samo je pitanje vremena
Šta se dobije kad se opere Bosanski general i narodni heroj
Pa prljava voda i čist narkodiler i psihopata ( Juka Prazina)
Kakav heroj takvav i narod!
A ti si kao tamo bio u Sarajevu pa znaš gde je ko bio i šta je radio i pucao raketama iz bulje. Ti rata nisi ni omirisao bio si u nekom podrumu u debeloj pozadini .
Bunar,da li se zna ko je momak u civilu sa pancirom kog su ubili sa ledja?
Који момак у цивилу са панциром? Где?
Требало је да Кукањац испуни аманет Капетана прве класе Марка Лабудовића издекламован у „Моторолу“ непосредно пред смрт! Капетан Лабудовић је у свему био у праву! А о овој смрадини монтенегринској недељку бошковићу (намерно малим словима пишем) писала је Љиљана Булатовић у књизи о Генералу Младићу!
Tačno vas je balije trebalo satrati,sve vam jebem,ali ono komplet,na nulu!!!
Kapetane samo da znas,smrt Marka Labudovica i divrzanata je osvecena nekoliko puta!U poratnim godinama su neki vidjeniji balijaci pobijeni.Živio mi starjesino.
Tekst je vrhunski i potpuno tacan,sinoc zbog njega nisam spavao,ali ipak hvala autoru.Ja sam bio sa pukovnikom Suputom,nas su krenuli spasavati.Imao sam 19 godina i nisam bio nikakav niski specijalac,kako obicno pisu ,,oslobodioci sarajeva,,vec solidno obuceni vojni policajac.Nazalost nama tog dana nije mogao niko pomoci,upali smo u zasjedu sigurno od vise stotina naoruzanih ljudi.Kukanjac i starjesine koje su odlucivali pravili su gresku za greskom tih dana,nazalost skupo placenih.Nek je vecna slava i hvala poginulim diverzantima.Njihova hrabrost se ne smije zaboraviti.
Наравно, зато је чланак и написан, а зато се и књига пише.
Ko je još od starešina bio tada sa tobom?
Kap.Petrovic Srdjan,vodnik Stepanovic Dragan …,OT ceta
Kako se zvao onaj vodnik što je bio sa Stepanovićem prezovao se na K ime mu je bilo dali Miloš, Milutin kako li?
Šta bi bilo da Kukanjac nije hteo da uputi pomoć?
Ето, и ми учесници тих догађаја се 27 година исто питамо.
Sramota je što ni nakon 27 godina ova priča nije ispričana. Može i mora o hrabroj pogibiji pripadnika JNA da se napravi dobar dokumetarac, koji bi uključivao svjedočenja preživjelih aktera. Ako niko iz Srbije nije zainteresovan, mi iz Republike Srpske jesmo. Lično ću se potruditi da se to i ostvari, ukoliko Vi imate snage i volje da o tome javno posvjedočite pred kamerama. Pozdrav iz Istočnog Sarajeva!
Наравно, стојим на располагању, а до јесени се надам и завршетку књиге о тим догађајима.
Poštovani autor.
Možele li mi malo opisati pogibiju vojnog policajca Perica Nović koji je nastradao u zgradi komande 2. VO na Bistriku.
Hvala.
Перица није био из моје јединице, већ је дошао са транспортером из касарне ,,Виктор Бубањ“ у помоћ када је била нападнута Команда 2.ВО. Требао је да се скине из војске у понедељак (2.5. је била субота) и командир му је рекао да не мора да иде на задатак, али је он пошао са друговима. Под паљбом су се пробили до Бистрика и по изласку из транспортера у дворишту Команде дејствовао је баш са капије, поред БВП-а (има на сликама тај БВП). По речима његовог командира, потпоручника Пелемиша, и митраљесца на БВП-у, у једном тренутку му је метак избио пушку из руке и он се неопрезно сагнуо, изашавши из заклона (из капије), да је дохвати, када је смртно погођен. Одмах су га увукли у капију и однели у санитет, али му није било помоћи. То су сви подаци до којих сам успео да дођем. Он је једини војник који је убијен за време напада на Команду.
Postovanje,moze li malo vise informacija kako je ubijen vojnik Bojanic Nebojša?
Hvala bogu da postoji neko ko je o ovim događajima svoja saznanja pretocio u pisani dokaz ! Slava izgunulim pripadnicima 65.Zaštitnog motorizovanog puka JNA u Sarajevu.
Interesuje me podatak kako je i zašto Pukovnik Šuput sa svojom borbenom grupom upao u zasjedu i blokadu ? Kud su oni tačno pošli i kako su prošli u toj blokadi ?
Мој командант је по наређењу ген.Кукањца са колегама и војницима из јединице кренуо са 3 БОВ-а и 3 Пуха да одблокира нападнути Дом ЈНА и покупи рањене. Кренули су Добровољачком, преко Скендерије и даље улицом Обала. Први БОВ је био од корпусне полиције из касарне ,,Виктор Бубањ“ са водником Магазином као старешином. Негде код поште их је сачекала барикада, иза које је изашао човек са Осом и погодио тај БОВ, у коме су погинула три војника. Остали су се повукли како је ко где успео у те уличице и пролазе. Борили су се читав дан и следеће јутро, када је са Чегаром договорено да се предају и у замену за дуге цеви буду враћени у Команду. Међутим, чим су по том договору изашли из биоскопа РУ ,,Ђуро Ђаковић“ Муслимани су их спровели у централни затвор, где су све старешине осим пук.Шупута претучене и натеране да потпишу изјаву да је војска прва пуцала, иако то никакве везе са истином нема. Размењивани су следећих дана, а последњи је размењен Рамбо 18.5.1992.
vojnik Novic je lezao mrtav na stolu u kancelariji kapetana Stojkovica…
Gospodine Pantelicu, negde ste naveli da cete sva svedocenja preneti u knjigu koju pisete. Da li je knjiga izasla iz stampe i gde moze da se nabavi? Takodje me zanima kakav ste odnos imali sa pukovnikom Ratkom Katalinom?
Књига је при крају и требала би за пар месеци да изађе из штампе (моја процена, можда раније, можда касније, зависи од ревизора). Са пук.Каталином сам се знао као и остали из 65.змтп, али он никакав однос није имао ни са командантом пука, нити са осталим старешинама у пуку (биће у књизи објашњено).
Ja sam bio u Vojnoj bolnici u Martu / Aprilu 1992. Taj tvoj Alija Izetnegovic je prvo stavio potpis na mirovni sporazum u Lisabonu a onda je posle primljenog telefonskog poziva taj potpis povukao sa idejom da napadne Srbe… Zajebao se…
Mnogo ste zla napravili Srbima i dabogda se tvojoj deci sve vratilo što ste Srbima radili… A kad pitaš sta smo radili u Sarajevu, pitam I ja tebe sta tražite u Banja Luci? Šta tražite u RS koji je medjunarodno priznat entitet Srbskog naroda? Daleko Vam lepa kuća i udavite se u svom smradu genocidni narode
Дођем да прочитам један текст и прочитам ово. Нигде ово неће поштени народ моћи да прочита и да се упозна са другом страном приче. Вечна им слава и хвала за све што су урадили, још ће српске мајке рађати Обилиће.
Svaki rat je besmislen, a vjerujem da je i poginulim vojnicima na obje strane posledna misao bila – koji k..c meni ovo treba?! Nažalost, mnogo ubijene dece i građana Srba je ubijeno iz oružja JNA i sa položaja srpske vojske. Danas političari na kostima svih nedužno ubijenih grade karijere i dvore. Istorija će reći svoje i bez lažnih i zlobnih komentara!
Smrt fašizmu!
Каква ,,смрт фашизму“? Какви ,,војници на обе стране“? Који Срби и моја деца су убијени са положаја српске војске? Како Вас није срамота да лупате бесмислице?
ti (namjerno malo „t“) nisi nikakav vojnik, nego obični mržnjom i mitomanijom zadojeni psihopata. Sramota za svaku vojsku takvog bolesnika da ima u svojim redovima.
Ја што пишем истину сам психопата, а муслимани који 29 година пишу и говоре лажи су нормални? Дај не пишите глупости…
Čini mi se da je autor Skenderiju samo na televizoru gledao. Samo sljed događaja tačan a sve ostalo bujna mašta
Телевизор је уређај, а телевизија је медиј, тако да сам НА ТЕЛЕВИЗОРУ могао гледати миље или светлећу гондолу из Трста, Скендерију никако.
Ne znam, meni se ovo čini kao legitimna vojna operacija, neprijateljska vojska ide naoruzana, odbijaju da se zaustave, a u toku ratna dejstva, svugde bi se pucalo na njih.
Одобравам овакве коментаре само да би људи видели какве глупости пишете…
Što onda ne objavi moj komentar na ovoj temi?
Bojiš se istine?
На који коментар мислите када немам коментара на чекању? То прво. А друго, да се бојим истине не бих ни написао књигу о тим догађајима.
Interesuje me sudbina potporučnika Pelemiša iz Vojne Policije kasarne „Viktor Bubanj“.Pretpostavljam da je on krenuo u onim transporterima u odbranu komande s obzirom da je zarobljen u Dobrovoljačkoj kasnije. Nakon onog snimka posle zarobljavanja kažu da ga je banda onih kriminalaca: caco,ćelo ili kako već,prebila skoro do smrti. Turci tvrde da je posle razmene poginuo odmah na početku rata,a opet naša strana tvrdi da je čovek živ i dan danas. Pozdrav,
Потпоручник Пелемиш се са ,,Видром“ пробио до Команде 2.ВО и учествовао је у њеној одбрани. Сутрадан је заробљен у Добровољачкој и крвнички претучен више пута док је био у заробљеништву. Када су чули да је Србин у ЦЗ-у су га претукли и затвореници који су служили казне по другим основама. Размењен је 18.5.1992. Има све описано у мојој књизи ,,Ничији војници“.
Gde moze da se kupi knjiga?
Књигу можете наручити преко контакт форме на блогу, где ћете оставити своје податке (име, презиме, адресу и број телефона). Цена књиге је 1000 динара, са поштарином и откупнином преко Пост експреса укупно изађе 1380 (300 динара поштарина и 80 откупнина).