Sandžaklije

Osim plate, koja je bila uplaćivana na tekući račun, profesionalni pripadnici JNA koji nisu bili iz Sarajeva i nisu imali rešeno stambeno pitanje dobijali su i naknadu za kasarske i logorske uslove života koji traju duže od 24 časa. Naknada je bila propisana Pravilnikom o putnim i drugim troškovima, a visinu naknade određivao je Načelnik generalštaba svojom naredbom.To su bile obične trupne dnevnice, ali ih je većina pogrešno zvala ratnim. Tu naknadu su od 4.4. praktično primali svi, odnosno od naređenih mera povišene borbene gotovosti.

Pare su stizale avionom na aerodrom Butmir, a zatim bi ih pod pratnjom prevezli kod nas u zgradu, pošto se tu nalazila finansijska služba i računski centar. Uvezane crvene ,,cigle“ još su se osećale na boju iz Topčidera. Obračun se radio dvonedeljno, a kako nisam imao posebnih troškova, jer sam spavao i hranio se u Komandi, taj deo para sam, kao i dobar deo drugih, pretvarao u devize pošto je inflacija već počela hvatati zamah.

Kada sam prvi put trebao zameniti te dnevnice za devize pitao sam jednog od starešina iz Sarajeva gde to da uradim, na šta mi je on odgovorio da idem ispred pošte ili kod hotela ,,Evropa“, jer su tamo Sandžaklije. Isprva nisam shvatao zašto Sarajlije ne podnose Sandžaklije, ali se baš prilikom zamene dinara u devize to moglo naslutiti: većina dilera deviza bile su poreklom iz oblasti Stare Srbije, koja je posle Drugog svetskog rata dobila naziv Sandžak (što na turskom znači oblast[1]), a samim tim veći deo poslova u ,,sivoj zoni“ su takođe oni preuzeli.

Steva Olić, stariji vodnik i moj prijatelj, koji mi je u transportni vod sa kojim sam prošao rat u Hrvatskoj pridodat u Slavonskoj Požegi prilikom poslednjeg zadatka izvlačenja jedinica iz Slovenije, reče da je čuo za dobar restoran nedaleko od nas. Predložio je da kada budemo išli da zamenimo dinare za devize malo promenimo vojničku hranu. Naravno da sam prihvatio i posle par dana krenusmo da taj restoran i nađemo.

Sa Bistrika smo prešli preko Principovog mosta i pored Baš čaršije počeli da se penjemo kaldrmisanom ulicom. Prošli smo ulicu gore i dole, ali nigde nismo videli bilo kakav restoran. Steva je bio siguran da je dobio dobre instrukcije, pa je za upitao neke prolaznike i oni mu pokazaše masivna drvena vrata na sredini ulice. Ni na vratima, ni na zidu nije bilo nikakve reklame ili drugih obeležja da se tu nalazi restoran, zbog čega i nismo mogli da ga nađemo. Pokušali smo da uđemo, ali su vrata bila zaključana. Taman kad smo pomislili da restoran uopšte ne radi, na vratima se otvori prozorče kao u srednjovekovno vreme. Čovek sa druge strane upita šta želimo, rekosmo da ručamo, ako je to taj restoran, na šta se začu otključavanje stare kovane brave.

Uđosmo  kao na neku terasu ograđenu gelenderom, odakle se stepenicama silazilo u prostor koji je nekada bio podrum. Sa desne strane su bila dva velika masivna stola ograđena masivnim tapaciranim ugaonim garniturama, a sa leve strane je bio separe skriven improvizovanim zidom od lamperije. Ispred malog drvenog šanka stajao je čovek koji je dao znak konobaru da nas pusti. Pošto konobar nije baš bio preterano oduševljen našim dolaskom, sedosmo odmah na prva sedišta desno, što bliže stepenicama. Čovek po kome se zvao restoran se predstavi i upita nas da li smo prvi put kod njega u gostima. Posle potvrdnog odgovora upita nas da li imamo neku određenu želju ili ćemo njemu dopustiti da vrši izbor jela. Steva i ja se pogledasmo i rekosmo da ćemo njemu prepustiti. Čovek sede naspram mene za sto, pozva konobara i prvo naručismo aperitiv-njegovu domaću rakiju. Stevini su bili poreklom iz Šipova, odakle su kolonizovani za vreme ,,Osme ofanzive“ u Vojvodinu[2], tako da je atmosfera ubrzo postala opuštenija.

Rađale su se na stolu razne đakonije i mi saznasmo da vlasnik ima vinograde u Crnoj Gori i nekoliko imanja po Bosni, gde je uzgajao ovce i goveda za svoje specijalitete. Kada sam rekao da sam iz Šapca upitao me je da li mogu da mu obezbedim kamion plavog kamena, koji mu je bio potreban za vinograd. Nasmejao sam se misleći da se šegači sa mnom, ali kada je rekao da je ozbiljan pomenuh da znam jednog od direktora iz tadašnjeg giganta Hemijske industrije ,,Zorka“. Odmah reče konobaru da donese telefon i ovaj donese malo poveću slušalicu, iz koje vlasnik izvadi teleskopsku antenu oko metar dužine. Reče da mogu da  zovem bilo koji broj na planeti, na šta mu ja izdiktirah broj. Zvao sam rođaka čija je supruga bila sestričina tog direktora. Dobio sam njenu majku, što je u tom trenutku bilo još i bolje, jer mi je ona dala broj od brata na poslu. Vlasnik reče da će ga zvati malo kasnije, jer je nekulturno da sada razgovara dok ručamo.

Sve vreme iz separea me je sa takvom mržnjom posmatrao jedan od gostiju, da sam morao vlasnika pitati ko je lik iza lamperije. Ustao je kao oparen i navukao zastor na improvizovana vrata. Ušao je na brzaka unutra, nešto tiho rekao i izašao. Nastavili smo da se služimo, a specijalitetima izgleda da nije bilo kraja.

Nakon nekog vremena ljudi iz separea su izašli. Jedan od njih trojice se zahvalio vlasniku, dok su druga dvojica gledala u Stevu i mene. Video sam da je i on lagano spustio ruku prema pištolju. Kada su izašli, pitali smo gazdu ko su i zašto nas tako gledaju. Videlo se da mu je bilo neugodno, ali se otvorio, jer je bilo očigledno da ih ni on nešto ne podnosi. Dok smo nas dvojica pijuckali domaće vino čekajući baklave, on je počeo da se jada:

,,Sandžaklije. Oni će započeti rat[3]. U stvari, već su ga započeli. Promijenili su nam način života, ne samo Muslimana u Sarajevu, nego sviju nas. Do prije nekoliko godina su Albanci dolazili i otvarali svoje radnje, ali im nismo dali da narušavaju odnose u čaršiji. Kad je pobijedila SDA to je bila najezda ovih iz Sandžaka, kakva najezda-OKUPACIJA bolan! Sarajlije su se znale i prepoznavale po gradu, sad na prste ruke možeš sresti Sarajliju kada šetaš, sve to drugačije priča i drugačije se oblači. Oteli su nam čitav grad, oni su na svim pijacama, oni su ti glavni dileri deviza, oni su ti vozači u GRAS-u[4], oni su po svim divljim naseljima po Sarajevu, oni su ti moj jarane svugdje[5]. I niko im ništa ne može. NIKO! Zašto? Pa zato što su oni u rezervnom sastavu milicije napravili državu u državi! Naoružani su do zuba i zato moram da ih trpim. I ne samo ja, i najveći kriminalci zaziru od njih. Kako onda prave Sarajlije da ih vole?“

Za mene lično to su bile novosti, jer za tih malo jače od mesec dana ratnih dešavanja nisam stigao ni grad da upoznam, a kamoli ljude u njemu. Posle nekoliko sati gošćenja Steva i ja platismo ceh i krenusmo da idemo. Na rastanku nas je vlasnik pitao da li nam je bilo skupo, a kada skoro uglas rekosmo da nam je to verovatno najbolje jelo u poslednjih godinu dana i da bismo platili i više da je tražio, pozva nas da ponovo dođemo.

U povratku Steva, koji je dva, dva i po meseca boravio duže na području Sarajeva, reče da je i on čuo da vlada ogromna netrpeljivost između starosedelaca i Sandžaklija. Reče da je to, kako je on čuo, najviše zato što za Sarajlije i za njihovu decu nije bilo posla, a Sandžaklije su zapošljavane odmah po dolasku u Sarajevo, čak i na neka nepostojeća radna mesta.

Posle par dana smo rešili da ponovo odemo, iako je situacija u gradu bila napeta. Ovaj put smo imali veliki razlog, pošto je Steva predao zahtev za demobilizaciju. Bio sam iznenađen tom njegovom odlukom, jer je ni na koji način nije nagoveštavao, ali jednostavno mu je posle 15 godina nošenja uniforme sve dosadilo. Bio je pouzdan starešina, miran i staložen, ali je itekako znao da se razbesni kada bi ga neko naljutio. A ovih što su ga ljutili posle završenog kursa Vojne policije i par prekomandi bilo je sve više. Iako niži od mene, bio je širi i petnaestak kilograma teži, što bi se reklo kao da je građen za džudistu, što je nekada i bio. Vrlo emotivno je primio vest 22.septembra 1991., kada su nam negde u nedođiji, u sred izvršenja zadatka, radio vezom javili da nam je matična jedinica u Slavonskoj Požegi predata. Obojici su nam ostali namešteni stanovi i sve uspomene u njima. Otkrio mi je da je još tada razmišljao da napusti vojsku. Dosta mu je izdaje, nije to više ni ta država, niti ta vojska kojoj je dao zakletvu. Bilo mi je žao, ali nisam imao šta da mu prigovorim.

Vlasnik se našem ponovnom dolasku iskreno obradovao. Rekao mi je da je razgovarao sa direktorom sa kojim sam ga povezao, ali da on ,,nije za saradnju, jer je plašljiv“. Reče da mu je nudio da cisternu sa plavim kamenom plati unapred preko računa ili u gotovini, kako mu više odgovara, da vozač ,,Zorke“ dotera cisternu ,,donekle, a njegov vozač će odnekle“, da vozač tera direktno u Crnu Goru, a da ovaj plati put…Nabrojao je, čini mi se, sve moguće solucije, ali nisu našli zajednički jezik, jer direktor nije hteo da prihvati toliki rizik. Odgovorih da zaista tu ne mogu ništa da uradim. Pozvao je konobara i ponovo počeo ,,spori voz“, kao pre neki dan, ali smo mu rekli da nemamo toliko vremena i da ćemo naručiti jedno glavno jelo, a on neka izabere koje.

Rekao je konobaru šta da donese i nastavio da se žali. Psovao je rat jer ne može da posluje, ali, ,,Eto, vi ste dobri momci, ne kao ovi, došli za pare da nas uče vjeri, šta me briga ko je koje vjere, mora se raditi, a njima je jarane po toj njihovoj vjeri sve dopušteno…Ne možeš otimati i krasti u ime vjere, koja ti je to vjera koja ti to dopušta? Trista godina pravimo Bosnu da bude toliko velika da bi mogli svi živjeti u njoj, a sad ispade da je toliko mala da ni oni sami u njoj ne mogu živjet’…Moji su generacijama trgovali i držali me’ane, sve smo preživjeli, ali ove izgleda nećemo…“
– Zašto nešto ne preduzmete?-prekidoh ga.
– Ma ko?! Ko bolan da preduzme, kad im pare stižu džakovima? Pa šta misliš odakle njima pare za otkup deviza tri puta većem kursu kada su došli ovdje samo sa rukama u džepovima? Arapi to šalju i ne pitaju koliko treba. Kod mene dolaze i inspektori, kažu da dnevno, ej, pazi-DNEVNO, obrnu i do milion maraka na crnoj berzi. Šta misliš gdje idu te pare? Ili bolje da te pitam kome? Misliš da će nama bit’ bolje? Bitno je da samo Alija ima i njegova porodica, a ostali svi komotno mogu da pocrkaju. On je dobio pare da napravi muslimansku državu i on je mora napravit’, makar svi mi izgin’li ili pocrkali od gladi. Izjašnjav’o se k’o Srbin i onda mu odjednom sinula ona deklaracija[6]? Ko u to može da povjeruje? Znao sam ja da će bit’ rata kad su njega pustili iz zatvora, jeb’o im on mater. Voleo je Jugoslaviju k’o što sad voli Bosnu…Nego vi bežite iz ovog ludila, kad već imate gde…

Nije trebalo biti naročito pametan da bi se zaključilo da vlasnik nekome od Sandžaklija plaća reket, čim je toliko ogorčen. Po povratku u komandu razgovarao sam sa kap.Pavkovim, koji je do rata živeo i radio u Sarajevu, o tome i pitao ga da li bezbednjaci znaju za to.
– Da li su znali? Pa nemoj da me zajebavaš Panto! Oni se godinu dana naseljavaju, regrutuju za ,,zelene beretke“ i uvežbavaju u uniformama rezervnog sastava MUP-a odmah pored kasarni, a ti pitaš da li su bezbednjaci znali za to? To znaju svi stanovnici Sarajeva, a da ne znaju bezbednjaci! E sad, druga je stvar što njih više interesuje ko naskače na čiju ženu, nego što im se pored kasarni obučavaju paravojne formacije.

Znači svi su bili svesni da su se dolaskom Sandžaklija poremetili etnički, a samim tim i tradicionalni odnosi u najjugoslovenskijem gradu SFRJ i niko povodom toga ništa nije preduzimao. Sarajevo je tonulo u radikalni islamizam i tu za Srbe nije bilo budućnosti. Zato je Stevan Olić poslednji put obukao uniformu starijeg vodnika 15.4.1992. i iz Rajlovca helikopterom odleteo u neku drugu, bolju budućnost.

[1] Turska reč sancak označava oblast koju su sultani davali na upravu svojim vojvodama za vreme Otomanskog carstva. Takvih sandžaka je bilo na stotine širom carstva od Srednje Evrope do Azije, a jedan od njih, koji je zahvatao Rašku oblast (deo  Stare Srbije), podeljenu administrativno između Srbije i Crne Gore, dobio je naziv Novopazarski sandžak, zbog sedišta u Novom Pazaru. U kasnijim političkim previranjima većinom islamizirani Srbi, prevedeni u naciju Musliman, stanovnici šest opština koje su pripadale Srbiji (Novi Pazar, Sjenica, Tutin, Prijepolje, Nova Varoš, Priboj) zadržali su naziv Sandžak, dok je pravoslavni Srbi i dalje nazivaju Raška oblast, iako je istoriografski gledano najtačniji naziv Stara Srbija.
[2] Kolonizacija je bio politički naziv za prisilno iseljavanje Srba iz Hercegovine, Dalmacije, Banije, Korduna, Like, Slavonije, Potkozarja i ostalih delova Bosanske Krajine posle pokolja od strane Hrvata i Muslimana u NDH. U istom periodu se vrši preseljenje stanovnika islamske veroispovesti iz Raške u delove BiH, a Albanaca iz Albanije na Kosovo i Metohiju (KiM), dok se Srbima i Crnogorcima proteranim sa KiM zabranjuje povratak na svoja ognjišta. Sve je to činjeno pod geslom Tita i Saveza komunista: ,,Nema ni snažne, ni jedinstvene Jugoslavije bez slabe i razbijene Srbije“, zbog čega je jedino Srbija kao federalna jedinica imala dve pokrajine. Promenama Ustava definisane su federalne jedinice u ,,avnojskim granicama“ koje nikada ranije u istoriji nisu imale, naravno na štetu Srba, a u korist drugih naroda. Tim postavljanjem granica van etničke teritorije pojedinih naroda Tito i komunisti su planski produbljivali jaz između Srba i ostalih naroda, zbog čega je na kraju i došlo do ratova devedesetih godina prošlog veka.
[3] Ramiz Delalić-Ćelo, koji je ubistvom Nikole Gardovića 1.3.1992 na svadbi praktično i započeo rat u BiH, bio je iz Priboja; Sefer Halilović, ratni komandant tzv.Armije BiH je iz Prijepolja; mnogi komandanti jedinica i upravnici logora u kojima su mučeni i ubijani Srbi bile su ,,Sandžaklije“.
[4] GRAS-GRAdsko Saobraćajno preduzeće za prevoz putnika
[5] ,,Sandžaklije se najlakše zapošljavaju u GRAS-u (Gradsko saobraćajno preduzeće) i SIMES-u (Sarajevskoj industriji mesa) kao i na univerzitetu gde su zaposlena 32 profesora iz Sandžaka, U GRAS-u preko novog direktora Ibrahima Jusufanića gotovo svi su zaposleni kao revizori, a u poslednje vreme i kao vozači. U SIMES-u, posebno u klanici, fiktivno je zaposleno oko 500 ljudi iz Sandžaka i njihov broj neprestano fluktuira. Pred zvaničnim vlastima oni su redovno zaposleni i legalni građani Sarajeva. Veći broj Muslimana iz Sandžaka stanuje u bespravno izgrađenim kućama iznad stadiona „Željezničara“, na zemljištu koje pripada JNA. Više pokušaja inspektora da ih isele nije uspelo. U poslednje vreme, Sandžaklije u ovom delu grada više niko ne dira, jer je poznato da su gotovo svi naoružani do zuba. Javno se hvale da ih više odatle ne može oterati ni JNA. Slično je o u ilidžanskom naselju Sokolovići gde su gotovo svi stanovnici iz Sandžaka.“ (Pasus je iz članka od kojeg nisam zapisao link)
[6] ,,Islamska deklaracija“, delo Alije Izetbegovića iz 1970. godine, kojim je praktično uveo islamski fundamentalizam među Muslimane u BiH i stvaranje čisto islamske države u avnojevskim granicama.