Дошао сам у џез-кафе ,,015“ нешто после поноћи.
– Откуд ти душо? – упита ме газда Ђоле, власник. То ,,душо“ је завитланција за коју знају сви који га познају пар деценија и нема никакве везе са стварним значењем речи.
– Инсомнија и ти и ја…- одрецитовах на брзака, на шта смо се обојица насмејали, јер се тај рефрен никада није чуо у објекту, а колико знам Ђола никада и неће.
Није била претерана гужва тако да сам успео да заузмем место у сигурној мушкој кући (шанку) док се са звучника чуо пријатан глас Јелене из групе “Индиго“. Јавио сам се познаницима, што је скоро читав кафић, и таман сам почео да завитлавам Кају конобарицу како се пролепшала од када је у другом стању када ми се обрати лик са краја шанка:
– Брате, може ли цигара?
– Изволи-рекох му, пружајући цигарете које дуваним само викендом када сам у друштву. Извадио је цигарету, запалио, вратио упаљач на пакло и додао их назад скративши раздаљину између нас.
– Брате, могу нешто да те питам?
О не, помислих, сад ће једна од срцедрапатељних прича којима се траже паре.
– Питај.
Успео је да ме изненади око један после поноћи.
– Идеш ли у цркву?
Боље да је тражио паре. Овако су лампице од аларма за лудаке почеле да се пале.
– Не редовно, али идем.
– Па то брате, мислим оно, једном, два пута недељно.
– Тако отприлике – прихватих констатацију која нема везе са истином.
Отпио је пиво из кригле и повукао дим.
– Брате, ја постим сваки пост. А ти је л’ постиш?
– Не.
– Зашто брате? Брате, то ти је прочишћење и тела и духа. Пост ти је брате основа.
А пост наравно лакше иде уз пиво и цигарете, пођох да кажем, али сам се уздржао.
– Није ми проблем да постим, проблем ми је да се сетим.
– Па како брате, мораш да се сетиш, то је основа брате ако си верник.
– Вера и религија су две различите ствари.
– Како мислиш брате?
– Вера је стање свести, а религија је комерцијала.
– Брате, вера је вера, нема ту комерцијале.
– Вера је оно што носиш у себи, а црни “Аудији“ и “Мерцедеси“ од попова су религија.
– Па то ми реци брате, то су јајаре, опоганили су нашу православну цркву, ђубрад екуменистичка, и они и патријарх, и сви који иду у Ваткан на поклоњење. Једини је Артемије остао доследан, брате, једини Артемије. Једини Артемије није продао православну веру. Веруј ми брате.
– Ма верујем…
– А је л’ славиш?
– Славим и знам обичаје, али од Ускрса сам рекао попу да ми више не долази у кућу (биће у другом блогу).
– Зашто брате?
– Када је светио водицу за Јовањдан рекао сам му да пита Лаврентија зашто је дозволиообређивање темплара у манастиру Соко-град, он је тај одговор покушавао да избегне за Ускрс и пошто је већ имао жути картон код мене рекао сам му да више не долази у кућу, а жито и колач за славу ћу сам носити у цркву.
– А имаш ли времена недељом?
Таман сам помислио да ће ме позвати на састанак у последње време популаран код неких поглавара српске правпславне цркве, кад…
– Идемо брате у недељу код Артемија у Бадовинце на литургију, ја те водим, то је права ствар брате.
– Правите секту?
– Не брате, каква секта, не д’о Бог. Ми смо брате последња одбрана православља. МИ!- рече наглашено показујући на нас двојицу као да држимо огњене мачеве у рукама.
– И шта радите на литургији?
– Значи молитва брате, молитва. Значи духовно прочишћење брате. Значи вера у есенцијалном облику брате. (“Значи плазма, значи млеко, значи хиљаде и хиљаде склекова…“) То је једини пут.
Наручио је следеће пиво. Могао сам после првих пар “брате“ прекинути разговор јер су лампице од аларма бљештале у паничном ритму, али сам хтео да видим докле ће то лудило да иде.
– А је ли брате, какав је твој однос према Богу?
– Колико знам растали смо се пријатељски.
– Како то мислиш?
– Па тако. Када смо се последњи пут видели на уласку у Божје царство рекао ми је “Извини, опет сам у вези тебе погрешио, није још твоје време. Врати се и још мало лутај земљом.“
– К-к-кад ти је то рекао?-поче да замуцкује кад сам рекао да му знам врховног шефа.
– Тад-рекох, подигавши леву ногавицу тренерке и показавши му протезу уместо леве ноге. Гледао је забезекнуто док нисам спустио ногавицу.
– Шта је то брате?
– То је Бог.
– Па како брате, чиме си то заслужио?
Ту ме је већ чачнуо где не треба.
– Не постоји никаква “заслуга“, то су глупости. Нико ником није дао гаранцију да ће му се вратити добро ако чини добро, а нисам упознао ни онога који је сазнао зашто је то добро из изреке “ко зна зашто је то добро“. Према томе, само вера у то нешто добро које је у нама чини Бога, звао га ти чика Пером, интернетом или како већ.
– Видим брате да ти је вера пољуљана. Дај ми број да те зовем у недељу пре него што кренемо у Бадовинце.
Извадио је неку ,,црепљику“, како зову паметне телефоне са великим екраном, да упише број. Каја ме је погледала, очима дала знак Ђолу и он је стао наспрам мене у шанку.
– И тако кажеш душо…-прекинуо је ову врло дубокоумну конверзацију.
– Шта да ти кажем, ни сам нисам веровао-наставио сам се ја на тотално непознату причу.
Велики верник је стајао неколико минута са исуканим телефоном и прстом на екрану покушавајући да се умеша у конверзацију, али га више нико није примећивао. После још неких десетак “брате“ нисам више могао да издржим:
– Слушај…Како се зовеш?
– Вукашин.
– Слушај Вукашине, Бог којег ти замишљаш не постоји управо зато што покушаваш да га замислиш, јер Бог није циљ већ врло мукотрпан пут. И томе те не могу научити ни Артемије, ни Папа, ни покојни Патријарх Павле, нити сва тројица заједно, ако се ти не потрудиш да тај пут поштујући природу и њене законе, читајући и учећи своју историју, чувајући обичаје и покушавајући да сваког дана несебично учиниш једно добро дело више него претходног пронађеш у себи. Тек када будеш на том путу онда можеш бити прави верник, а не пијани портпарол владике Артемија, и то у сред поста. Да ли ме разумеш?
Стајао је испред мене са телефоном у руци по систему “има слике, нема тона“. Почео је као успорен снимак да се облачи без и једне једине речи. Када је пошао да изађе позвао га је Ђоле:
– Ало момак!
Окренуо се као робот, гледајући негде кроз нас.
– А пиво?
Полако се вратио до шанка и подигао криглу да попије остатак пива.
– Земљаче, нисам ја тебе звао да довршиш пиво већ да платиш.
Умало се не загрцну у пола гутљаја.
– Колико сам дужан?
– Једно велико пиво, 180 динара.
Извадио је згужваних 200 динара, узео кусур и без поздрава изашао у ноћ.
– Значи брате и ти си на путу самоспознаје?-поче да ме завитлава Ђоле.
– Увек на путу којим се ређе иде…
