У претходна три дела могли сте прочитати да је продаја и предаја Косова и Метохије почела давно. Када је Србија почела да заводи ред НА СВОЈОЈ ТЕРИТОРИЈИ како би спречила тихи геноцид који је трајао деценијама од стране Шиптара над Србима и Црногорцима, онда су је чланице НАТО противно свим међународним конвенцијама бомбардовале, са образложењем да су Шиптарима угрожена људска права (што је већ био испробани сценарио где год је Америка вршила ,,увођење демократије“). Наравно да се није радило ни о каквом угрожавању људских права, већ су се Шиптари по први пут суочили са забраном чињења злочина над Србима и Црногорцима, на чему су своју егзистенцију на КиМ заснивали пет деценија. Суочавање са забраном чињења злочина значило је и смањен проток дроге, белог робља и оружја ,,Балканском рутом“, што је аутоматски значило да су угрожена средства којим је Албански лоби финансирао америчке сенаторе и председнике, а вероватно и део политичара у Европи. И управо то потенцијално смањење прилива средстава било је један од главних разлога зашто се Србији није смело дозволити да заведе ред у складу са Уставом и законима.
Иако је резолуцијом 1244 Космет привремено предат под управу ОУН, Привремена административна мисија ОУН на Космету-УНМИК и мировне снаге предвођене НАТО-ом (КФОР) игнорисали су Кумановски споразум и резолуцију 1244 и отворено се ставили у службу једне стране-Шиптара, чиме је извршена отворена окупација дела српске територије.
Да би се та окупација оправдала морала се променити власт у Србији, па је са неколико десетина милиона долара датим опозиционим странкама 5.октобра 2000. са власти скинут Слободан Милошевић (између осталог и фалсификовањем резултата избора), док су на власт постављане марионете за које је народ мислио да их је бирао, а у ствари извршиоци западних налогодаваца. Окупација се наставила отимањем огромних рудних богатстава од стране ЕУ и НАТО (погледати слику испод), чиме су од Космета направили криминалну творевину којој је основна функција логистичка подршка међународном организованом криминалу.
Једна од теорија завере чак говори да је српски премијер Зоран Ђинђић убијен јер је почео да показује буђење националног идентитета и јер је хтео да спречи пљачку и отимачину природних богатстава на Космету, што би чак и да је истина било глупо, пошто када узмеш паре од западних ,,инвеститора“ сигурно их ниси добио да би штитио националне интересе.
Непоступање овлашћених међународних органа у складу са потписаним документима довело је до мартовског погрома 2004.године, када је око 4.000 Срба изгнано из својих кућа широм Косова и Метохије. Током погрома погинуло је 28 људи, 35 православних манастира је уништено или оскрнављено, а око 930 српских домова је спаљено и уништено. Иако је 2005. започет дијалог о коначном статусу Космета самоизабрана скупштина Косова је 17.2.2008. по налогу Америке једнострано прогласила независност тзв. Републике Косово. Одмах сутрадан, прва земља која је признала Косово била је, гле чуда, Америка. Наравно да су и остале земље-чланице НАТО које су бомбардовале тадашњу СР Југославију брже-боље признале Косово како би оправдале почињен злочин. До сада је од 193 чланице Организације Уједињених Нација, такозвано независно Косово признало 109 земаља, а пошто 15 држава које су признале Косово немају ни милион становника то према броју становника значи да од 7.030.000.000 становника на земљи тзв. Косово не признаје 6.050.000.000. Сама та чињеница да више од 6/7 светске популације не признаје тз.Републику Косово као независну државу, јер никакве особине државе и нема, говори о томе колики је преседан у светској међународној политици учињен насилиним отцепљењем дела територије од једне суверене државе. Онда је природно је да су због тог низа бесправних радњи које их оптерећују и представљају негативно остатку света Запад и Америка веома заинтересовани да Србија процесу насилног издвајања Косова из остатка Србије да легитимитет тиме што би признала независност тзв.Републике Косово.
Да ли је од Србије тражено да призна ,,независно Косово“? Према изјавама наших дипломата то нико никада ЗВАНИЧНО није тражио. Ако то нико није тражио шта су то онда потписивале претходне Владе? Е ту долазимо до онога због чега сам писао претходна три дела, а то је једна од особина по којој су Срби деценијама уназад постали познати-ИЗДАЈА. Оно што обичан народ не може да схвати је чињеница да су све Владе након 5.октобра 2000. постављене, а не изабране, што значи да су све редом биле марионетске, читај: издајничке (квислиншке). Списак чинова којима су те Владе издале српске националне интересе био би превише дугачак и за вишетомну књигу а камоли за блог, али један од највећих је тај што Влада Зорана Ђинђића у прелиминарном обраћању Бриселу за добијање чланства у ЕУ није захтевала да то буде учињено под истим условима под којима су и друге земље Европе примљене, односно без услова и у границама дефинисаним њиховим уставом. Зар мислите да је један од основних, ако не и основни услов за вођење преговора о придруживању случајно избегнут? Или је избегнут управо због горе поменутих пара? И, ако је већ Влада Зорана Ђинђића то ,,заборавила“ да тражи, зашто то нису тражиле Владе после њега? Сваки сељак је знао да треба да понесе тапију са границама своје њиве да би се учланио у земљорадничку задругу (рецимо), а наше врле ,,демократе“ заборавише да на преговоре о придруживању ЕУ понесу тапију државе коју представљају? Ма дајте људи, ко нормалан у то може да поверује? А управо то непрецизирање која држава са којом територијом улази у преговоре Брисел и Вашингтон користе и данас да уцењују Србију за сваки корак у приближавању чланству.
Ако ћемо поштено и сам почетак преговора о придруживању ЕУ је чин издаје, јер, ако смо ушли у демократију зашто једно тако важно питање није решено на демократски начин-референдумом? Зашто ни за једно важно питање у држави није расписан референдум на којем би се видела воља народа? Одговор на то питање је веома једноставан: управо зато што Владе које су нам постављане после 5.октобра 2000. нису постављане да уведу демократију у изворном облику, односно као друштвено уређење по вољи народа: demos-народ+kratein-владати, већ у оном шатровачком: демокра-крадемо+тија-ти и ја. (И опет се враћамо на горе узете паре. Детаљније објашњено у чланцима Пљачка 1 и Пљачка 2.) А када ти неко са стране под плаштом демократије поставља власт у држави како би уништио целокупну привреду, опљачкао природне ресурсе и увео комплетан народ у дужничко ропство то се зове…како? О…? О…? О-ку…Хајде, није тешко: о-ку-па…Браво-ОКУПАЦИЈА.
Можда је мало теже за схватање, поготово необразованом становништву, али када се горња чињеница схвати онда је лако разумети како су квислиншке Владе ставку по ставку уништавале основне стубове друштва: здравство, школство, судство, војску и полицију. А ако таквим издајницима историја, култура, језик, писмо и традиција сопственог народа не значи ништа, што значи да им ни будућност не значи ништа јер сматрају да је после њих потоп, није се ни могло очекивати да ће им онда нешто значити део територије зване Косово и Метохија.
У ,,такмичењу“ која Влада ће починити већу издају и нанети више штете српским националним интересима дошли смо и до Бриселског ,,споразума“ којег су 2013. потписали Ивица Дачић, Председник Владе РС, и ратни злочинац Хашим Тачи, председник владе тзв. Републике Косово. Тај ,,споразум“ није чин издаје већ велеиздаје државе, јер (прво) није ни усвојен у Скупштини, а (друго) јер је противан Уставу Србије и Резолуцији 1244. Да бих појаснио незапамћену издају у новијој историји Србије потребно је знати да је у преамбули важећег Устава из 2006. дефинисано „да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“, а да се Бриселским ,,споразумом“ дефинишу границе и успоставља царина на администратисној линији са Косовом, укидају безбедносне структуре и правосудне институције Србије, док се њени становници присиљавају да прихвате држављанство те непријатељске квази-државе, чиме се Покрајина Косово и Метохија фактички изузима из уставног поретка Републике Србије.
Да би се та велеиздаја прикрила Влада Србије је од сопственог народа крила изворни текст споразума више од годину дана, односно све док неко није дошао до изворног текста на енглеском језику преко једног приштинског портала. Какве су све игре вођене како би се Уставни суд прогласио ненадлежним за оцену уставности ,,споразума“, због чега и постоји, можете да прочитате овде. У међувремену су народу очи замазиване ,,великом политичком победом“-формирањем Заједнице српских општина, која до данас није ни формирана, а и да јесте имала би надлежности мање од добровољног ватрогасног друштва. Када су видели да на централном митингу против велеиздаје државе није било више од неколико хиљада људи онда се Вучићу, Дачићу и Николићу осладило, па је Шиптарима давано и оно што нису ни тражили. Уз невиђену драматургију Врховни Драмосер је, појављујући се у свим могућим медијима, објашњавао како ,,макар га секли“ неће дати језеро Газиводе, Брезовицу, постројења ЕПС, ,,Телеком“, Трепчу…српске светиње. А све је дао, и још са посебном психопатологијом уринирао по интелекту народа објашњавајући како је позивни број за Косово дат за ,,географску регију“ у Србији, а не за посебну државу.
Ако је све претходно наведено већ (про)дато чему онда служи ,,унутрашњи дијалог о Косову“? Кратко и јасно: легализацији већ почињене велеиздаје државе. И ничему другом. У том смислу све изјаве Врховног Драмосера, као и његових другосрбијанских дупелизаца, који га гутају за мало власти или пажње у медијима, типа да ,,конфликт око Косова не оставимо као најтежи терет својој деци“, да „треба да покушамо да будемо реални“ и ,,политички зрели“, да ,,не истрајавамо у митовима“, да „не треба да чекамо да нам у руке падне оно што смо одавно изгубили“, већ да ,,постигнемо споразум после кога ће сви путеви политичке сарадње и економског напретка бити отворени за Србију–врата Европске уније, такође“, треба посматрати само као покушај поделе одговорности са народом за велеиздају која је већ почињена. Патетисање о томе како ,,он има план, али жели да чује и друга мишљења“ и да (и поред тих, вероватно супротних мишљења) ,,неће попустити јер жели да крене новим путем у вези Косова“, те ,,да се не боји ако на крају испадне да је за све он крив“, показују сву бесмисленост покренутог ,,унутрашњег дијалога“ који би се водио о његовом монологу.
И, како давно написах нешто као афоризам: ,,Кад год помислимо да смо дотакли дно, откријемо да има и подрум“, тако и у овом случају издаји нема краја. Пошто не знам који је компаративни степен виши од велеиздаје, оно што Врховни Драмосер са ратним злочинцем Тачијем следеће планира да потпише назваћу ултра-мега-гига издајом, а то је ,,дуални споразум између Србије и Косова“ којим ,,Србија не сме да подржи чланство Косова у УН, али нема потребе да прави проблем око пријема у остале међународне организације“. Шта то практично значи детаљно је описао Слободан Антонић у свом чланку, а укратко речено Србија се обавезује да неће више представљати Косово у међународним организацијама, што је тај степен више у издаји од Бриселског ,,споразума“, чиме се тзв.Републици Косово поплочава пут пријем у УН.
,,Али немој неко да би помислио да је то признање тзв.Косова, не! Ц! Никако.“
А пријем тзв.Косова у УНЕСКО (који пре две године нисмо ми спречили већ је Русија уложила вето), којим би се српски манастири и цркве претвориле у шиптарске задужбине?
,,Не, ни то није признање ,,Косова Репубљик“. Дрона ми.“
А то што би пријемом у Интерпол „Косово“ имало право да расписује међународне потернице за српским војницима и полицајцима који су бранили Косово?
,,Не, ни то није признање Косова, црк’о Вучићевић мајци на рођендан ако лажем!“
Па шта је онда тај ,,дуални споразум двеју држава“ ако није потпуна капитулација?
,,То је ГЕОПОЛИТИЧКА НУЖНОСТ.“
Оваквим и сличним флоскулама издајници ће још више слуђивати ионако слуђен народ, све док не прихвати да ,,у демократији нема издаје“, те је самим тим то не само нормалан, већ и пожељан облик понашања. Управо то прихватање и одобравање издаје последњи је чин и крајњи циљ промене свести код народа, након чега нема повратка, јер кад једном прихватиш издају не постоји крај. Најбољи пример за то је Чехословачка, која се након силних притисака Минхенским споразумом 1938. ,,добровољно“ одрекла Судетске области (где су Немци били већинско становништво), да би одмах након тога Пољаци отргли Тешинску област, а Мађари јужне делове Словачке и Закарпатје (види слику).
И када је народ помислио да је издаји дошао крај, Немци су рекли Јозефу Тиси да прогласи „независност“ онога што је остало од Словачке, а Емилу Хахи наредили да их „замоли“ да остатак Чешке ставе под немачки „протекторат“. Тако је Чехословачка за пет и по месеци била распарчана, остатак подељен на две државе, које су обе биле окупиране.
Божемпрости, да не каже неко да поредим, али таква ситуација ме подсети на стари виц када млада и неискусна девојка долази код мајке и каже да је нашла много лепог момка, из добре куће, да се много воле и да хоће да се узму, али да он тражи да јој стави ону ствар.
Мајка јој каже да то пре брака не долази у обзир.
Ћерка је моли ли да га пусти да стави бар главицу.
А мајка ће бесно: ,,Нема он ћеро рамена па да запне!“
Не знам да ли је неко Врховном Драмосеру рекао да нема рамена (мада би то требао да зна пошто редовно прима Курца), али када пристанете на отцепљење дела своје територије са државним суверенитетом и интегритетом је готово! Ако се у Србију уђе са цепањем, ,,нема рамена“ која ће запети у Косовској Митровици, већ ће да уђе све до Сремске.
Оно што народу није разјашњено је да злочиначка творевина звана ,,Република Косово“ без сагласности Србије не може ништа, јер Србија као матична земља има право вета у УН на свако насилно одузимање и присвајање дела њене територије, то прво. А друго, да би тзв. ,,Република Косово“ могла да уђе у УН потребна је сагласност свих сталних чланова Савета безбедности УН, а та сагласност не постоји, због чега се на Србију и врши притисак како би сама пристала да тзв. ,,Република Косово“ постане пуноправна чланица УН. Значи све док Србија има потписана званична документа у складу са међународним правом да има суверенитет над Косовом и Метохијом, а и тапије на, нажалост, само 58,79% земље (у претходним наставцима је објашњено како је остатак земљишта купован Шиптарима), ,,Република Косово“ без њене сагласности није могла да буде признати члан ниједне међународне организације (сетите се само издаје Владе Дивца и пријема ,,Косова“ у МОК). Ако су ти истина слаби, али важећи принципи међународног права на нашој страни, зашто се онда Врховном Драмосеру толико жури да тај најјачи адут преда Приштини и у будућности остави Србију без икаквих шанси за преговарање? Па ваљда због онога из ,,Балканског шпијуна“:
Једина новина у тој ултра-мега-гига издаји, која се вероватно и патентира код нас, је у томе што се одвија под велом патриотизма, где се народ убеђује да се све ради за његово добро, само је сувише глуп да то схвати. Укратко то изгледа овако: Србија је хтела да се реши дела своје територије звано Косово и Метохија јер је за њено руководство културна и историјска баштина непроцењиве вредности представљала превелик терет. Пошто није знала како да се тог терета ослободи на путу ка ЕУ, у помоћ је позвала НАТО и међународну заједницу да им помогне. НАТО је изашао у сусрет својим историјским пријатељима и бомбардовањем Србије успео да је отцепи од Косова, а међународна заједница је великим залагањем и сталним притисцима натерала Косово да призна остатак Србије као суверену и нзависну државу. У знак захвалности Србија је пристала да је НАТО окупира.
И ето, очас посла унутрашњи дијалог о спољашњем монологу завршен.
Косово и Метохија се никада не смеју продати, предати или поклонити, јер то није територија. За Србе је то Косовски завет, вековима главни извор моралних начела и идентитета српског народа, ,,причест сваког живог, умрлог и нерођеног Србина“ (Михаило Меденица), а ко тако не осећа вероватно је давно и престао бити Србин. Управо зато се надолазећа издаја мора спречити, јер, како каже проф.Милош Ковић: ,,Напуштање Срба на Косову и Метохији коначно би потврдило да више нисмо нација, него гомила појединаца који се, сваки за себе, сналазе и преживљавају“.
Зато је крајње време да се ствари назову правим именом и да се народ уместо са глупостима које нам се сервирају кроз Овертонов прозор преко поткупљених медија суочи са окупацијом земље. Ако не знате шта то значи, питајте старије или прочитајте у књигама како су се понашали наши преци када су били окупирани, али немојте очекивати да су слободу извојевали седећи и куцкајући по плавим екранима.
Илустрације: интернет
