Некада давно, док сам први пут био у вези са девојком у коју сам био заљубљен и која је такође била заљубљена у мене, био сам остављен без икаквог објашњења. Док сам ја журио да на војној академији дам све испите и што пре се вратим кући како бих, према претходном договору, ишли на море заједно, једноставно је престала да се јавља. И уместо да сам њој разнео ђану, због чега је и пошла са мном, што ми је касније рекла њена другарица, ја сам разнео себе. Тај осећај повређености и издаје носио сам доста дуго, а из тога су и настале прве песме.
У основној школи сам читао доста белетристике, наравно и део обавезне лектире, а поезију сам схватао као нешто што се римује и што би мени ишло тешко, иако сам са пар другара писао шаљиве песмице о професорима, наравно у рими. Онда ми је некако под руку дошла Преверова збирка песама и остао сам запањен како те песме нису у рими, а опет су некако мелодичне, како стихови нису исте дужине, а опет се лепо уклапају, и како са емоцијама говори о обичним стварима око нас које и не примећујемо. Није “Барбара“, нити “Тамничарева песма“, које спадају у најпознатије, оставила највећи траг на мене, била је то песма “Једног лепог јутра“. Касније сам прочитао доста песама разних песника и сваки је имао понеку песму која би ми се посебно свидела, али Преверу бих се увек враћао радо, као и Буковском, када сам после “Блудног сина“ и “Забелешки старог покварењака“ открио да он пише и песме. Моје песме настале у том периоду писане су, као и све касније, некако на силу, у покушајима да се ослободим туге и једа који ме је опседао. Не мислим у буквалном смислу на силу, нисам ја седао са намером да пишем, него би се родила идеја, односно осећање које бих хтео да покажем, или пре кога бих хтео да се ослободим, и то бих преносио на папир. Скоро све песме су након те прве верзије преписиване и исправљане бар по десет пута. Када би добиле облик онога што сам желео да кажем одлагао би их у једну рекламну кожну агенду од хотела “Унион“ из Љубљане, која је са свим осталим стварима остала у стану у Славонској Пожеги, а које због рата нисам извукао. Са њом су остале и све написане песме са шифрама у дну, у којима се скривао датум писања и почетно слово имена оној којој је посвећена песма. Није их било много, можда тридесет, четрдесет, али су мени значиле много. Нажалост, неколико каснијих покушаја (у којима сам се обраћао и Влади Хрватске) да од ствари из стана дођем бар до те агенде нису уродили плодом.
Док сам био у браку нисам ништа писао осим жалби, тужби и молби борећи се за бенефиције на које сам имао право, а због нечијег идиотизма сам био ускраћен. Једноставно сам тај претходни део живота некако потиснуо из сећања, што поред ситуације у земљи и није било претерано тешко. Када сам се развео и када сам остао сам некада би се појавила та жеља да нешто напишем. Онако, као пре, боцнуло би ме и ја бих записао пар стихова око чега бих касније градио песму. И то би негде остајало по фиокама, на тавану, у неким часописима. Песме Зид и Поклон које имате на блогу написане су по сећању на оне песме које су остале у стану, осталих нисам могао да се сетим, али те две су ионако оне које су ме највише осликавале. Некој од жена са којима сам након развода био у вези послао сам стидљиво једну песму преко Фејсбука, њој се свидело, ја сам је касније поставио на профил и тако су ме полако терале да поново потражим остале песме и објавим књигу. У почетку ми се то чинило глупо, хеј, ја да објавим књигу, где то иде, окорели ратник и бајкер пише тамо о неким осећањима као “емо-кид“, али жене су чудо, лако мушкарца увере да ради и оно што не жели.
И онда, непланирано како то иначе бива, негде у лето 2010. док сам имао неколико паралелних веза и више времена проводио на мотору него на ногама, успео сам да се заљубим. “Јулија“ је спустила своје русе косе, ја сам се залетео и почео да се пењем, и таман да дохватим балкон где би били заједно она се сети да би јој краћа коса можда боље стајала, те се ја са највише тачке стрмекнем и гњекнем о бетон неузвраћене љубави. Полупам се у парампарчад што је резултирало каснијим, по некима, можда најбољим песмама.
2011. сам скупио нешто песама и храбрости и у фебруару отишао на Фејсбук песнички фестивал на Сајму књига у Новом Саду, где сам са организаторима остварио контакт и заговорио штампање збирке за коју ми рекоше да скупим бар 40 песама. И таман кад сам почео да тражим оне разбацане песме крајем марта сам настрадао.
Борба за живот је изнедрила неколико заиста “црних“ песама које сам једноставно морао да напишем јер су ваћ почеле да метастазирају у мени. У тим тренуцима ничим изазвана “Јулија“ се самоиницијативно вратила у моје мисли иако никакав контакт са њом нисам одржавао. Вероватно је сувише идеализована у тим тренуцима као одбрамбени механизам од свих зала кроз које сам пролазио, тако да је осим деце још једино она била та за шта сам се хватао у будућем животу. Али, да свој физички облик има, има. И то леп. Како сам јачао, у каснијим везама са другим женама сам покушавао да је избијем из главе трудећи се да сваку заволим, али неколико пута емотивно полупан једноставно нисам успевао да се опустим и препустим. Срећа је за мене некако непознат терен и из страха да опет не доживим исто враћам се својој несрећи на коју сам навикао. Можда сам тиме и неког доброг отерао од себе, али ниједна од њих није успела да продре до срца кроз њен оклоп. Срећан човек не пише добре песме, фали му “тужног супстрата“, тако да је “Јулија“ остала муза већине мојих песама у последњих неколико година. Она је и Данијела, лик из “Бележнице“ (приче на блогу). Наравно да има и других које имају своје песме и оне то знају.
Када сам успео да пронађем, прерадим и допишем 40 песама онда сам почео да се распитујем како да ту књигу стихова издам (више ми одговара назив књига него збирка). Ето, пошто ништа до сада нисам издао, а видим да издајници код нас добро пролазе, реших да и ја одем у издајнике. Када бих то неком поменуо велика већина њих ми је рекла да су и они некада писали песме, али их је било срамота да то објаве. Онда то мора да је права ствар, ионако сам добар део живота радио ствари које други нису смели. То се све дешавало крајем прошле године.
Међутим, за Божић 2013. покренем персонални блог на наговор једног од другара који се професионално бави интернет дизајном, јер је сматрао да су белешке на Фејсу које сам писао тотално непрегледне, као што и јесу биле. Тај блог је прорадио фино и таман се број посета почео повећавати, а ја хватати замаха у писању, другар је угасио свој “хостинг“ (простор на интернету који је закупио, а где је био и мој блог), а следећи администратор није блог пребацио на време на други “хостинг“ и тако су негде у фебруару почели проблеми који су ме, са другим које ћу навести, буквално искидали. Неколико администратора је покушавало да те проблеме реши, људи који се професионално баве тиме и који имају по неколико стотина хиљада посета на својим сајтовима, али нису успевали. Мучили се јесу, али поправили нису. А ја сам, видевши колико се муче, то плаћао. Не много, али када се узме заједно није ни мало.
У то време сам нашао илустратора који је требао да илуструје књигу са неким мојим идејама. Желео сам да илустрације дају додатни печат песмама и мислио сам да неће бити проблем да моје јасно коципиране замисли пренесе на папир. Међутим…Иако неспорног талента, момак који је радио илустрације је стрип цртач и све што је урадио је било толико тамно као да сам издавао књигу враџбина, а не књигу стихова. Када је почео да ми предлаже витезове у оклопу и змајеве рекао сам му да је можда мало претерао. Уместо да је комплетан прелом урађен у јуну, илустратор је по неколико пута вршио исправке нацртаног док нисам остао и без живаца и без времена. Замислите ту јулско-августовску координацију мејловима, порукама и мобилним између мене, илустратора, човека који ради прелом текста, администратора блога и другара који монтира клима уређаје за мене, и то још из Бање Ковиљаче где сам и пре и поподне на терапијама. И после ме питају ЗАШТО САМ НЕУРОЗАН??? Па ћетр сата ћамим ћекајући…Блог, слике за књигу, прелом…И тако у круг ћекам. Плаћем и плаћам.
Када сам већ почео да лудим одабрао сам неколико илустрација и од других одустао, али онда је почео проблем са насловницом, која је такође била превише тамна и после неколико прерађивања опет остала тамна. Човек из Крагујевца који је радио прелом добијао је нервне сломове јер му нисам све исправке слао одједном него како би илустратор мени достављао, а ни тај из КГ није све радио како сам му рекао због вињета (украса у угловима страница) које сам убацио ради елегантнијег изгледа. Зато сам прелом после платио дупло скупље него што је за такву књигу требало. Када је после 212 размењених мејлова прелом и нацрт насловнице урађен, послао сам десетак захтева издавачким кућама за штампање књиге. Добио сам понуде од три. У Шапцу ми се од најмање понуде нудило да се то уради још у пола цене, али ја сам хтео да то буде издаачка кућа, а не штампарија. Најзад сам одабрао издавачку кућу из Београда и са њиховим директором се све договорио, али је испао проблем јер је почео сајам књига у октобру. Опет сам морао да ћамим ћекајући. После сајма се човек не јавља, а нико од осталих запослених не сме ништа без њега. Јави се најзад, договоримо да уради пробни примерак и да ја платим неки аванс. ЈА ЊЕГА јурим да се уради уговор и да дам аванс, а човек се не јавља. После силног чекања и затезања добијем пробни примерак. Отварам коверту “Пост Експреса“ и узимам у руке…ђубре. Оно што сам добио ја који никада књигу увезао нисам боље бих урадио, јадна срамота за издаваштво. Пробни примерак треба да буде исти као и прави, само не пластифициран. Зовем директора да видим шта је, не јавља се поново. Када се јавио рече да је он већ ОДШТАМПАО ЦЕЛОКУПАН ТИРАЖ! Срећом нисам дао никакав аванс, јер оно што сам добио било би ме срамота неком да поклоним, а не да наплатим. Наравно да сам му у тренуцим потпуног нервног растројства рекао где може да набије читав тираж. Моментално одлазим у Руму код другог издавача и склапам договор. После неколико дана добијам пробни примерак који је једно три пута бољи од оног из БГ. Дајем аванс и крећемо у реализацију. Међутим…(НЕ, КОД МЕНЕ НЕ МОЖЕ БЕЗ ДРАМЕ!!!)
Графичар, односно графички инжењер који је требао да узме већ направљени прелом и уз мале дораде да дода импресум о својој фирми, некако пребацивањем из PDF-а у Win-dizajn поремети оно што је било урађено. Нараво да сам имао стари прелом, али је по његовој препоруци рађен НОВИ! И тако једно седам дана поново померај ивицу стихова, вињете, слова, умешане стихове, илустарције. У исто време стиже књига много бољег квалитета од издавача из Бг, али недовољно доброг да бих раскинуо већ склопљен договор са овима из Руме. Највећи бисер је тај што овај из Београда тврдио да нико не може боље урадити издање, иако је и пробни примерак ових из Руме бољи него његов крајњи, и да ако сада хоћу да откупим тираж он је 15% скупљи или ће га он дати на рециклажу. Можете ли замислити тај безобразлук? Још он који се не јавља мене уцењује! Рекао сам му да све одмах да на рециклажу и да се више не јавља.
Нови прелом је био готов у прошли петак, када ми је у БГ мењано лежиште на протези које ми се до доласка у Шабац забило у леви гуз, што током вожње нисам приметио. Послали су човека из БГ да то среди и он је то средио, не гуз него протезу, али протеза вуче ваздух и не може да држи вакуум, што значи да током хода спада. Пет примерака књиге сам добио у понедељак 9.12., са којима сам био задовољан и дао сам одобрење за даљу штампу. У среду, 11.12., поново одем за Бг да изврше корекције на лежишту, што смо и завршили, али поново негде вуче ваздух. Не као пре, али није добро. Протетичар ми да “Ото Бок“ лепак који мора да стоји 12 сати да сам намажем вентил и оставим преко ноћи, што сам некако увече и урадио (јесте, на протези од 28700 евра ја лепим вентил). У среду сам и “Јулији“ послао поруку преко ФБ (некад смо били пријатељи (како ли то пријатељи глупо звучи)) да бих у петак 13. волео да је видим на пет минута, ништа више, и да јој честитам рођендан, мислећи наравно да јој поклоним књигу која је добрим делом њој и посвећена. Није одговорила.
И тако, устанем ја у четвртак са списком обавеза и кренем да монтирам протезу…Нема шансе. Једном, други пут, трећи пут…Види се да уопште нема вакуума, спада са патрљка као лош магнет са фрижидера. Зовем ове из БГ, рекоше да не може протетичар доћи пре два. Пошаљем поруку ћерци, и она има часове до два. Зовем другара за зелени картон, нема проверену информацију да ли треба или не треба за Босну и Македонију од нове године, причају као да неће требати. Не знам да ли да трошим још тих две хиљаде динара када само тај један прелазак имам до нове године, картица би издржала издатак, али не могу да устанем. Седим и сеедим. Нови администратор јавља да је блог завршен и да све ради, те да ја треба да одем и уплатим му договорених пар стотина еврића. Хоћу, минус је ионако минус, али како? Нешто пре два долази Наташа (млађа ћерка) из школе, ја на брзака пишем задњу реченицу из “Бележнице“ као посвету на књигу за “Јулију“ (да се испоштује прича), штампам на А5 коверат адресу, омашим смер, штампам други коверат, опет омашим, не размишљајући да прво пробам на папир, и трећи коверат некако одштампам како треба. Она одлази да то пошаље поштом, а на врата улази протетичар. Док он ту мења лежиште, Наташа јавља СМС-ом да је поштарина 385 динара до тог рустикалног градића у Републици Српској и пита да ли да шаље. Одговарам да шаље и кажем јој да пита да ли стиже у петак. Јавља након неколико минута да нема шансе, каже тек у понедељак јер је међународна пошиљка.
Тииито, мајку ти јебем. И Јованку. И Мишу. Па које инострансво, каква црна издајничка граница? Није Тито директно крив, али он ми је први пао на памет јер ови после њега не могу лепо ни да се псују. Хоћу да експлодирам од муке. Зовем другара из клуба који ради баш на експедицији пошиљки у пошти и он ми каже да тако иде, прво иде за БГ, па се онда класира, одакле иде за Бања Луку па тек онда до одредишта. Уместо 150 пошиљка прелази 600 и нешто километара. Нема друге, каже, брзе поште не сарађују, једино да се однесе пошиљка у Бјељину, па одатле. Зовем другара из клуба који је из Бјељине, он се распитао и рече да може, али да пошиљка стигне до 16 часова у БН и да кошта 5 марака. АААА, хоћу да уједам, па зар да закасним због 300 динара? Гледам на сат и навлачим падобран да бих монтирао протезу са другим лежиштем-14.35. Зовем овога из БН и кажем да долазим до 15.45 са ове стране јер немам зелени картон, а да он дође и преузме пошиљку. Каже да му је одузета дозвола на пар месеци и да не зна да ли може изаћи са посла. Људи, па зар је то могуће? (Није Младен Делић) Наташа чека да јој јавим да ли да подигне пошиљку из поште. Поново се јавља другар из БН и каже да ће изаћи и доћи колима на ризик до прелаза и да ће прећи пешке, али да одмах кренем. Гледам протетичара, он као у “пит-стопу“ показује бар 20 минута који му требају да ме поново “реглира“, ја рачунам колико ми треба до Павловића моста иако сам ове године бар тридесетак пута ишао преко. Ходам, стајем, ходам, стајем, Наташа улази, шаљем је у кухињу да не гледа колико сам нервозан, протетичар ми подешава углове гажења, ја разговарам са другаром из БН, хвала Богу старо лежиште држи вакуум, и таман се спремам да кренем…Како сте већ навикли код мене, долази порука на ФБ од “Јулије“ у којој се извињава што пре није одговорила и каже да је “презаузета“…
Само сам клонуо у столицу. Било је скоро три. Да возим, не лудачки, него самоубилачки по Мачви опет не могу стићи пре петнаест до четири. Док се овај пешке врати преко моста и однесе пошиљку није било шансе да стигне до четири. Да узмем зелени картон и да сутра књигу однесем сам вероватно бих и прошао као Почуча из “Бележнице“, скоро од речи до речи (наравно да нисам ни сумњао да је сама). Рекао сам Наташи да иде кући, а протетичару да остави како год била подешавања и да направи ново лежиште до уторка, среде. Другару сам јавио да се не цима и не напушта посао. Лежао сам и зурио у флеке на плафону од летњег масакра комараца, питајући се да ли сам могао још нешто да учиним, као да би то било шта променило. Знао сам да не би, али ја сам волео да изненадим баш онако како сам планирао, што ми је раније и успевало, због чега ми је сада било криво што књига неће бити испоручена баш на рођендан. Овде сам чини ми се све покушао, али једноставно се није дало.
Данас је петак и данас је њен округли рођендан. Како то код мене поново бива издавач ТАЧНО у 10.00 јавља да данас из штампе излази осталих 295 примерака књиге. Није ово патетика и најлошија реклама коју сте прочитали за књигу. Не, хтео сам да вам покажем како су чудни путеви господњи. Иако сам свој “посао“ око издавања завршио давно, мислећи да ће за пар месеци књига бити одштампана, али хајде да кажемо лаганице до септембра, а сигурно у октобру, због свих проблема које сам навео, без икаквог договора са издавачем из Руме, значи чисто њиховом организацијом и процесом производње из штампе излази баш данас на њен рођендан. Да сам тако планирао да урадим никада ми не би успело. Потписујем. И блог је рађен 8-9 месеци и тек је јуче поправљен, што ми због плаћања никако не одговара. И могао сам раније организовати слање књиге, али због проблема са протезом нисам. И све то је могло другачије бити, али није. Нека веза постоји и нешто није дало да се то заврши пре, како сам ја хтео, него баш сада, како оно хоће. Заступник сам тврдње да се све у Универзуму дешава са разлогом, само смо ми сувише мали и недовољно посвећени да тај разлог видимо, а тек доста касније се испостави да је нека на први поглед небитна ствар покренула точак историје. Тако и ја у овом случају где сам уложио доста труда и новаца анимирајући људе да зараде, када кукају да нема посла, не знам да објасним разлог због чега се све то издешавало и зашто је баш данас та књига готова.
Али једно знам. Знам да сам најзад у могућности да вам представим своју књигу стихова која се зове једноставно “Бунар“. Требала је да се зове Скупљач неправди, како је у “Бележници“ и било најављено (у књизи има песма са тим називом), али сам се одлучио за овај назив у којем има доста симболике због надимка који носим од малена. На насловници је девојка на бунару која из бунара извлачи срце, а која симболизује “Јулију“ (још је исто и плавушица) како вади срце из Бунара. Неко рече да може да се посматра и као Бунар жеља (помиње се у песми “Једном“) где девојка ставља своје срце у бунар и замишља жељу. Углавном, надам се да ћете у тим сенкама препознати да се ради о срцу, а симболику остављам вама на вољу. Као што сам напоменуо књига има три целине, а то су те “Промашенољубавне песме“, како их зовем, које чине већи део књиге, Нека друга стварност и Уместо белешке о писцу. И то сам ја. Нека су песме “удробљене“, нека су и овакве и онакве, али то сам ја. Рецензију је радио Синиша Живановић, горепоменути графичар, човек који није професионални рецензент, због чега сам ту његову ревцензију и одобрио да стави. Могао сам за паре наћи неког познатог да то уради, али овако ми је драже-човек који је правио тај нови прелом и читао успут написано је написао нешто “на прву лопту“.
46 песама, 116 страна, тврди повез са десетак илустрација. Можете је наручити преко мог профила на Фејсбуку или преко контакта на блогу. На територији Шапца достављам лично, они који ме знају могу наручити и преко телефона. Цена је 400 динара.
Ето, то је прича о једној књизи промашенољубавних стихова. Ја ћу сада да се удаљим мало од интернета, идем да ставим свећицу на колутић козјег сира и да отворим флашу вина. Или две, колико буде потребно да се прослави рођендан. Седећу тако и гледати у пламен свећице покушавајући да схватим путеве господње.
