(Илустрације из књиге ,,Шабац и српска победа на Церу 1914.“ Нарoдног музеја у Шапцу)
Ово је само једна од ко зна колико фасцинантних прича везаних за Први светски рат која ме је по ко зна који пут натерала да себи поставим нека питања.
Ако је Милутиновић Милета вратио пешкир који је узео да би превио ране, значи не украо ради личне користи већ узео да би зауставио крварење и наставио да се бори у Церској бици, ако је тај пешкир који је имала свака кућа у Србији вратио после 60 година, где је савест ових што у последњих пар деценија покрадоше природна богатства, распродаше земљу, а нас отераше у робље? Чијег су порекла ти наводни родољуби, да ли неког сличног Милутину или од оне стоке политикантске која се на Крфу 1915. свађала око министарских фотеља док им је војска гинула на бојном пољу чувајући часно српско име? Ко их је и где васпитао да издају српске светиње, уништавају српски језик и писмо, затиру српску историју и још се тиме хвале? Зар је могуће да Србија деценијама нема просрпски оријентисаног политичара који би вратио пешкир који има свака кућа само зато што није његов?
И ако већ политичари, као јајаре и издајници који су се одмах после ратова окретали непријатељу издајући своје пријатеље и заборављајући жртве свог народа, ни после сто година нису изашли из таквог описа Арчибалда Рајса, где су потомци јунака Гвозденог пука, можда најпознатије јединице Првог светског рата? Где су потомци хероја са Цера, Гучева, Мачковог камена, Колубаре, Кајмакчалана, Солунског и Сремског фронта? Где је нестао дух предака који су се борили против вишеструко бројнијег непријатеља, свесно гинући за своје парче земље које нису непријатељу хтели да дају нити да продају да би њихови потомци живели у слободи? А ако сада на југу земље шиптари шуму секу Калашњиковима, муслиманске паравојне формације парадирају срцем Старе Србије, престоницом осведочени непријатељи изводе перформансе, север зову републиком, Црква се одриче Патријаршије и земље која по њој и носи име, слобода говора је апстрактан појам, шта мислите да ли им се кости у гробовима окрећу од срамоте?
Зашто дозвољавате да вам марионете тих истих непријатеља од пре сто година причају како ваши преци нису требали да се супротстављају светским силама, како је све то била грешка и да их због тога не треба славити, како се треба одрећи своје историје, језика и писма зарад глобализације, како треба уништити сопствену пољопривреду и затрти село јер је сада модерно јести увозну отровну храну, како треба продати изворе пијаће воде странцима да би нам ти исти странци ту воду после продавали, како уништавање просвете није планско већ је то само прелазни период на образовање где се дипломе купују, како ви у ствари не знате да васпитавате своју децу већ то треба да раде социјалне установе где их уче да пријављују родитеље чим повисе глас, а не дај Боже ударе по гузи кад нису била добра…
Зашто сте себи дозволили да постанете безлична апатична маса над којом се врше експерименти са свакодневним померањем границе понижења? Зашто ћутите док вам медиокритети са лажним дипломама, лажним личним картама и лажним обећањима смањују плате и пензије уверавајући вас да је то за ваше добро, пунећи тиме своје рачуне на неким егзотичним локацијама? Зар су мрвице од 15, 20 или 30 хиљада динара које вам као псима бацају довољне да тучете и хапсите оне који немају као и ви, док се прави лопови бахате поред вас у црним лимузинама и џиповима газећи будућност и вас и ваше деце? Зар је губитак те милостиње коју зовете платом узрок страха због којег не смете да подигнете глас и због којег дозвољавате да вас угњетавају? Или је то можда страх да ћете ако се побуните отићи у затвор? Или страх да ћете бити физички ликвидирани? Зар нисмо сви учени да верујемо у добро у нама и да стојимо иза својих ставова без обзира на жртву? Зар није боље један дан живети као човек него годинама као роб? Зар нашим венама не теку гени јунака да без страха изађемо и кажемо ДОСТА? Зар то није права слобода, а не идиотско чекање да на следећим изборима уместо жутих издајника изаберете плаве, или уместо плавих црвене/црне/ружичасте, који су сви плаћени из истог новчаника да нас сатру?
Ако у питању није страх чиме вам је уништена воља да се побуните против свакодневног нарушавања људског достојанства? Гледањем серија о туђем бољем животу? Бајковитим изјавама да ће вам кроз две године за две године бити боље? Слободом да револуцију изведете у виртуелном свету? Мозак су вам спржили ХААРП-ом и исполивали “Хемитрејлсима“? Чиме?
Браћо и рођаци, господо и другови, најбоље време да се пробудите из летаргије изазване ставом да сте сувише мали и беспомоћни да бисте нешто променили одавно је прошло. Следеће најбоље време је сада: ударите главом о шток, избијте крмеље, изоштрите поглед на свет и прихватите одговорност за сопствени живот. Скупите снагу да у себи пронађете оно исконско поштење са којим се сви рађамо и да прво запитате себе да ли сте све своје “пешкире“ вратили, а ако јесте онда пробудите дрскост и одважност старих ратника да то затражите и од рођака, комшија, шефова, политичара. Тражите и приморајте их да сви врате пешкире који нису њихови, па макар и после 10, 20 или 60 година! Једино тако ћете оставити слободу генерацијама иза себе, а не дужничко ропство због којег ће вас проклињати.
Ако то не урадите ЋУТИТЕ! Ћутите и не лајте по друштвеним мрежама и кафанама, нека остане забележено у историји да сте заслужили све што вам се десило и што вам се дешава, јер колико год су за пропаст народа криви изроди који су продали и оца, и мајку, и слободу, и веру за провизију, још више су криви они који су ћутали и то им дозволили.
Зато, ИЛИ УСТАНИТЕ и тражите пешкир, ИЛИ баците пешкир и НЕСТАНИТЕ, избор је ваш.
