Ne znam koliko sam godina imao, bio sam ,,malji deca“ kada smo se iz Kormana od dede preselili u Šabac. Znam da kuća nije bila završena, jer smo živeli u toj jednoj sobi, koja je kasnije bila dnevni boravak. Otac je posle stalnih odsustvovanja zbog posla u zagrebačkoj ,,Hidrosondi“ (išao sa bušačima nafte) napustio taj posao i zaposlio se u GRO ,,Dumača“ na Mišarskoj šljunkari. Do tada je u toj sobi osim kreveta sa slamaricama bila peć, sto i krmača, odeljena daskama, da ne bi uginula od hladnoće. Taman su otac i majka počeli da se kuće.
Televizor nismo imali, ali se sećam da me je otac vodio kod nekog od komšija iz naselja Zorkine barake, koga su zvali Draganica, da gledamo legendarni boks-meč Kasijus Klej (Mohamed Ali)-Džo Frejzer. Zorkine barake su se tako zvale jer su zaista bile barake, dugačke 30-40 metara, u kojima su stanovali radnici HI ,,Zorka“, tada najveće fabrike u regionu, a sa svoja 33 OOUR-a i u tadašnjoj SFRJ. Radnici su živeli u sobama od dvadesetak kvadrata, pa su se tu ženili i stvarali porodice, tako da se nekada dešavalo da u tim ,,sobama“ bude i po dve, tri porodice odeljene lamperijom. Pošto je Draganica (tko ga zvali jer je bio ispod metar i po visine) bio jedan od retkih koji je u tim barakama imao televizor nas desetak je stajalo napolju i kroz otvoren prozor gledalo meč. Zbog razlike u vremenu meč je bio vrlo kasno, tako da sam zaspao tu u travi, pa se dalje i ne sećam šta se dešavalo, osim neke galame koja me je povremeno budila. Odmah posle toga otac je podigao kredit i otišao da kupi televizor, da više ne bi morao da visi po komšijskim prozorima.
Televizor je bio crno-beli, EI Niš, model ,,Kapri“ (,,Capry’’, valjda se tako pisalo). Bio je postavljen na TV policu, koju je otac takođe kupio za tu priliku. Ubrzo je i majka dobila posao u fabrici cipela ,,Cale“, pa je sagrađen svinjac, tako da posle te hladne zime krmača i prasići nisu više morali da budu u dnevnom boravku. Urađena je kuhinja, postavljeni podovi, zidovi ofarbani i ukrašeni ornamentima, a umesto slamarica su kupljeni novi svetlo plavi dušeci sa federima. Spavao sam između oca i majke na sastavku tih spojenih kreveta, jer su se još uvek radili spavaća i moja soba, kao i kupatilo.
Jedne večeri su otac i majka legli, počeli da gledaju nešto i iscrpljeni celodnevnim radom na poslu, a posle rastrzani između kuće i sela, zaspali. Televizor je ostao da radi. Pojavile su se dlakave oči na ekranu. Oči su bile od nekoga ko je došao da zadavi vodeničara. Pokrio sam se do glave, ali sam nastavio da gledam. Tada nisam znao da je osnova svih filmova strave i užasa zvuk, a ne ono što se na filmu radi, tako da me je taj zvuk (po kome je film i poznat) uplašio nekoliko puta da sam vriskom probudio oca i majku u sceni kada ,,onaj“ otkriva rupu od koca na stomaku svoje tek oženjene žene i kada u vampira preobražena mlada počinje da ga jaše. Otac se smejao i pokušavao da mi objasni da je to ,,samo film“, majka je bogoradala što neće moći da zaspi, a radi prvu smenu, ugasili su televizor, zagrlili me i ubrzo ponovo utonuli u san. A ja…Nisam oka sklopio, jer su mi se čitavu noć u mraku pričinjavale te ,,dlakave oči“, koje će da iskoče ispod kreveta i oni beli, kosi zubi, kroz koje se čuje onaj zvuk. Taj zvuk me je još dugo vremena progonio, sve dok nisam kroz bagrenjak na putu do škole prošao noću. Znam da sam više puta pitao majku šta je vampir, pa je ona mislila da me u selu vodi kod neke babe da mi saliva stravu. Nikada više nisam pogledao taj film, kasnije sam saznao da se zove ,,Leptirica“ i da je o prvom srpskom vampiru Savi Savanoviću. Ne što nisam hteo da ga pogledam, već što se ne sećam da je ikada i bio ponovo prikazan.
Večeras sam u pokušaju da nađem nešto gledljivo na televiziji posle pedeset i nešto godina naleteo na taj zvuk. U uglu ekrana je pisalo ,,IN MEMORIAM Đorđe Kadijević“. Zanimljivo da sam u društvu u kom sam se kretao bio jedini koji je znao skoro sve poznate naše i strane glumce, čak i režisere i producente, imao veći deo sličica glumaca iz onih ,,cigaret-žvaka“, a o ekipi u ovom filmu nisam znao ništa. Odmah sam prepoznao Petra Božovića i Slobodana Perovića, dok mi je glumica, iako veoma lepa, i dalje nepoznata. Gledao sam šta me je to progonilo u ranom detinjstvu i zbog čega je, po nekoj priči, prilikom prvog emitovanja filma na JRT jedan gledalac u Skoplju umro od straha. Sada sam, za svaki slučaj, malo smanjio zvuk. Odgledao sam poslednju trećinu filma, ali tu nema ,,dlakavih očiju“. Morao sam da vratim i ponovo ih vidim na početku. Vratila se i ta neprospavana noć, kada sam čekao da vampir izađe ispod kreveta i ščepa me između oca i majke. Film je od 2019. u boji, pa mi nekako i nije potpun osećaj, kao crno-beli u kompletnom mraku. Đorđe Kadijević, režiser, danas se upokojio, a sam je priznao da je hteo da snimi komediju (po priči Milovana Glišića ,,Posle devedeset godina“), a ,,ispao je strašan film“. Neka počiva u miru, pokazao je da sa veoma malim honorarom i bez spcijalnih efekata, kakvih su danas prepuni filmovi, može da se napravi izuzetan film strave i užasa. Mada i ne znam kako će u miru, jer mnogi su ga posle ovog filma pominjali, i njega i bližu mu familiju…
