Не знам колико сам година имао, био сам ,,маљи деца“ када смо се из Кормана од деде преселили у Шабац. Знам да кућа није била завршена, јер смо живели у тој једној соби, која је касније била дневни боравак. Отац је после сталних одсуствовања због посла у загребачкој ,,Хидросонди“ (ишао са бушачима нафте) напустио тај посао и запослио се у ГРО ,,Думача“ на Мишарској шљункари. До тада је у тој соби осим кревета са сламарицама била пећ, сто и крмача, одељена даскама, да не би угинула од хладноће. Таман су отац и мајка почели да се куће.
Телевизор нисмо имали, али се сећам да ме је отац водио код неког од комшија из насеља Зоркине бараке, кога су звали Драганица, да гледамо легендарни бокс-меч Касијус Клеј (Мохамед Али)-Џо Фрејзер. Зоркине бараке су се тако звале јер су заиста биле бараке, дугачке 30-40 метара, у којима су становали радници ХИ ,,Зорка“, тада највеће фабрике у региону, а са своја 33 ООУР-а и у тадашњој СФРЈ. Радници су живели у собама од двадесетак квадрата, па су се ту женили и стварали породице, тако да се некада дешавало да у тим ,,собама“ буде и по две, три породице одељене ламперијом. Пошто је Драганица (тко га звали јер је био испод метар и по висине) био један од ретких који је у тим баракама имао телевизор нас десетак је стајало напољу и кроз отворен прозор гледало меч. Због разлике у времену меч је био врло касно, тако да сам заспао ту у трави, па се даље и не сећам шта се дешавало, осим неке галаме која ме је повремено будила. Одмах после тога отац је подигао кредит и отишао да купи телевизор, да више не би морао да виси по комшијским прозорима.
Телевизор је био црно-бели, ЕИ Ниш, модел ,,Капри“ (,,Capry’’, ваљда се тако писало). Био је постављен на ТВ полицу, коју је отац такође купио за ту прилику. Убрзо је и мајка добила посао у фабрици ципела ,,Цале“, па је саграђен свињац, тако да после те хладне зиме крмача и прасићи нису више морали да буду у дневном боравку. Урађена је кухиња, постављени подови, зидови офарбани и украшени орнаментима, а уместо сламарица су купљени нови светло плави душеци са федерима. Спавао сам између оца и мајке на саставку тих спојених кревета, јер су се још увек радили спаваћа и моја соба, као и купатило.
Једне вечери су отац и мајка легли, почели да гледају нешто и исцрпљени целодневним радом на послу, а после растрзани између куће и села, заспали. Телевизор је остао да ради. Појавиле су се длакаве очи на екрану. Очи су биле од некога ко је дошао да задави воденичара. Покрио сам се до главе, али сам наставио да гледам. Тада нисам знао да је основа свих филмова страве и ужаса звук, а не оно што се на филму ради, тако да ме је тај звук (по коме је филм и познат) уплашио неколико пута да сам вриском пробудио оца и мајку у сцени када ,,онај“ открива рупу од коца на стомаку своје тек ожењене жене и када у вампира преображена млада почиње да га јаше. Отац се смејао и покушавао да ми објасни да је то ,,само филм“, мајка је богорадала што неће моћи да заспи, а ради прву смену, угасили су телевизор, загрлили ме и убрзо поново утонули у сан. А ја…Нисам ока склопио, јер су ми се читаву ноћ у мраку причињавале те ,,длакаве очи“, које ће да искоче испод кревета и они бели, коси зуби, кроз које се чује онај звук. Тај звук ме је још дуго времена прогонио, све док нисам кроз багрењак на путу до школе прошао ноћу. Знам да сам више пута питао мајку шта је вампир, па је она мислила да ме у селу води код неке бабе да ми салива страву. Никада више нисам погледао тај филм, касније сам сазнао да се зове ,,Лептирица“ и да је о првом српском вампиру Сави Савановићу. Не што нисам хтео да га погледам, већ што се не сећам да је икада и био поново приказан.
Вечерас сам у покушају да нађем нешто гледљиво на телевизији после педесет и нешто година налетео на тај звук. У углу екрана је писало ,,IN MEMORIAM Ђорђе Кадијевић“. Занимљиво да сам у друштву у ком сам се кретао био једини који је знао скоро све познате наше и стране глумце, чак и режисере и продуценте, имао већи део сличица глумаца из оних ,,цигарет-жвака“, а о екипи у овом филму нисам знао ништа. Одмах сам препознао Петра Божовића и Слободана Перовића, док ми је глумица, иако веома лепа, и даље непозната. Гледао сам шта ме је то прогонило у раном детињству и због чега је, по некој причи, приликом првог емитовања филма на ЈРТ један гледалац у Скопљу умро од страха. Сада сам, за сваки случај, мало смањио звук. Одгледао сам последњу трећину филма, али ту нема ,,длакавих очију“. Морао сам да вратим и поново их видим на почетку. Вратила се и та непроспавана ноћ, када сам чекао да вампир изађе испод кревета и шчепа ме између оца и мајке. Филм је од 2019. у боји, па ми некако и није потпун осећај, као црно-бели у комплетном мраку. Ђорђе Кадијевић, режисер, данас се упокојио, а сам је признао да је хтео да сними комедију (по причи Милована Глишића ,,После деведесет година“), а ,,испао је страшан филм“. Нека почива у миру, показао је да са веома малим хонораром и без спцијалних ефеката, каквих су данас препуни филмови, може да се направи изузетан филм страве и ужаса. Мада и не знам како ће у миру, јер многи су га после овог филма помињали, и њега и ближу му фамилију…
