Пре петнаестак година стојимо за шанком у ,,Едену“ мој бата Јане, наш другар Бане и ја. ,,Еден“ је био сигурна мушка кућа од када је отворен 1996. и од тада моја друга кућа. Бата и Бане су негде раније потквасили, ја тактизирам, јер их не могу стићи. Сва тројица пијемо пиво, за причу небитно које. По дужини шанка стоји још неколико људи, међу којима и наш пријатељ, газда кафића, Савко Исаковић. Пијуцкамо тако, неко летње поподне беше, кад се на вратима појављује младић, јавља се конобару и уљудно пита да ли би могао да разговара са газдом кафића. Конобар показује на Савка, Савко се поздрави са момком и овај почне са причом. Представља ,,ту и ту“ фирму, велику, огромну, највећу на тржишту (како то већ иде), која нуди ,,то и то“, али, пазите сад, између осталог ,,хитчину“ на тржишту Европе-безалкохолно пиво. Савко хоће да га откачи, овај научен да гуши као удав док неко нешто не купи, хвали пиво на сва уста, не одустаје, убеђује Савка да буде авангарда у гарду. Гледа Савко шта ће, како да му културно да до знања да га то не интересује, па ће показујући на нас неколико:
– Добро, ако ови што пију пиво кажу да ваља, узећу пар картона“.
Сав срећан оде лик до кола и доноси картон тог пива у конзервама. Не сећам се уопште које је било, али неко од познатијих јесте. Стави картон на шанк, поцепа најлон и подели нама који пијемо пиво по конзерву. Згледамо се нас тројица и наставимо да пијуцкамо своје пиво. Видевши ,,менаџер продаје“ да ми немамо намеру да отворимо, отвори он једну конзерву, узме од конобара чашу и полако сипа пиво. Окреће је у ваздуху дивећи се:
– Видите да је све исто: иста боја, исти мехурићи, иста пена…И укус је исти-каже и отпије гутљај пива са фацом као да је тренутно доживео оргазам. Пробајте слободно, све је исто као код пива које пијете.
Гледа га Бане, он му био најближи, па ће онако заплићући:
– Паа…не пијемо ми бато пиво…због мехурића…пене…и укуса…Пијемо бре…што уудара уу главу…
За шанком врисак. Сви плачу од смеха осим ,,менаџера“. Кад је дошао себи Савко му каже ,,Извини брате, али ако они који пију пиво неће онда немам коме да продам“.
,,Менаџер“ је побегао главом без обзира, оставивши оне конзерве које је извадио на шанку. Колико знам, никада се више није појавио. Мислим да су стајале изложене до нове године, ни девојке нису хтеле то пиво да пију.
Видех на телевизији рекламу за безалкохолни Хајнекен па се присетих ове приче. Нисам сигуран да ће проћи боље од оног које је нудио ,,менаџер“, али, опет, петнаест година је прошло, можда је сад ,,модерно“ пити пиво без алкохола…
