Na poligon Slunj (najveći poligon JNA posle Krivolaka) ušli smo preko Plaškog predveče 28.8.1991. U transportnom vodu čiji sam bio komandir imao sam 24 teretna vozila natovarena gorivom i jednu plavo-belu Zastavu 101 sa rotacijom, koja je bila vozilo za pratnju. Osim 25 vozača imao sam dva komandira odeljenja i trojicu starešina. Došli smo iz skladišta Ortnek u Sloveniji i igrom slučaja izbegli zasedu hrvatskih paravojnih formacija u Delnicama, a po planu smo nakon istovara goriva trebali da u nekom magacinu natovarimo automatsko oružje i minsko-eksplozivna sredstva za odbranu matične kasarne u Slavonskoj Požegi. Međutim u tih nekoliko dana koliko smo bili odsutni iz jedinice rasplamsao se rat od Okučana do Slavonskog Broda, tako da smo morali da ostanemo na poligonu jer nismo imali kuda da se vratimo u jedinicu. A još da smo po naređenju natovarili ono što smo trebali i pokušali negde da pređemo Savu…Pa, ne verujem da bih sada pisao ove redove. Dok smo izvršavali transportne zadatke prema naređenjima sa Izdvojenog komandnog mesta 5. Armije (IKM 5.A) prvo je u Slavonskoj Požegi predat Dom JNA 14.9., da bi komandant autonastavnog centra, potpukovnik Stjepan Husnjak, kasarnu predao 17.9.1991. Tako sam sa svojim vojnicima ostao bez jedinice kao jedini samostalni transportni vod na teritoriji 5.A.
Zadatke smo izvršavali i danju i noću, najčešće pod pratnjom pripadnika 65. zaštitnog motorizovanog puka (65.zmtp), sa kojima smo maltene postali jedna jedinica. Sa svojim vojnicima sam im održao doobuku za upravljanje motornim vozilima koja su imali, jer se zbog stalnog osipanja vojnika (što zbog završetka vojnog roka, što zbog dezerterstva iz jedinica) osećao nedostatak vozača.
Moji vojnici jesu bili naoružani puškama PAP-ovkama, ali bez obezbeđenja svaki taj zadatak je bila samoubilačka misija u slučaju napada, pošto nam je jedina zaštita bilo par milimetara debelo vetrobransko staklo i eventualno lim ako uspeš da se sagneš. U jednoj od takvih misija smo se vratili izbušenih cirada, pa je neki starešina tehničke službe predložio da se vozači naoružaju i sa škorpionima (Zastava M84 Škorpion, automatski pištolj kalibra 7,65mm), kako bi mogli da pruže ,,adekvatan otpor“, pošto je sa PAP-ovkama to bilo nemoguće iz kabine. Naravno da smo i po te škorpione mi išli u neki magacin u okolini Bihaća.
Tog dana kad su škorpioni podeljeni ostavio sam potreban broj za vojnike i dao jednom od vodnika da napravi spisak zaduženja. Vojnici su našli neko bure, presekli ga na pola, nasuli naftu unutra i ubacili konzervisane škorpione i magacine (šaržere). Deo škorpiona bio je ostavljen za starešine na IKM-u. Kada sam došao do komande video sam da starešine vade škorpione iz sanduka sa dva prsta, kao da se gade konzervansa. Sa par drugara iz Vojne policije sam se vratio kod vojnika po drugu polovinu bureta i uzeo jedan kanister nafte sa kamiona, otišao ponovo do komande, nasuo naftu i onda smo sve škorpione i magacine ubacili unutra, kako bi se ,,otkiselila“ mast za konzervaciju. Neki pukovnici su nas gledali kao da prvi put vide kako se vrši dekonzervacija. Jedan je čak pitao ,,Šta mi sad da radimo s tim?“, da bi mu Markan (por. Marković Miodrag, komadir čete za protivterorističak dejstva u puku) rekao: ,,E sad pukovniče to sve dobro isperete, pa onda rasklopite i dobro očistite, podmažete i ubacite municiju u magacine, e tek onda ste spremni za dejstvo“. Pukovnik ga je gledao belo kao da mu je ovaj nešto opsovao, jer niko od njih ranije nikada nije rasklopio škorpion, mislim čak ni onaj ko je predložio da se njima naoružaju. Došao je jedan kapetan prve klase da ih zaduži i on je rekao da će im pokazati kako se rasklapaju, čiste i sklapaju. Mi smo dobili nov zadatak i otišli po neko sledovanje u Bihać.
Škorpion je bio zanišljen kao lično naoružanje za policiju (1959. projektovao Čeh Miroslav Ribar), ali je ubrzo uvedena u vojsku kao lično naoružanje pilota i oklopnjaka. Kasnije ušao u specijalne jedinice za izvršavanje specijalnih zadataka u bliskoj borbi, posebno za izviđače i diverzante (devedestih godina su mnoga kriminalna ubistva izvršena upravo škorpionom sa prigušivačem). Zastavina verzija o kojoj pričam je imala futrolu za nošenje sa malim šaržerom od 10 metaka i dva rapa sa po dva okvira od po 20 metaka, koji su se nosili na opasaču. Preklopnik sa desne strane je omogućavao da pištolj bude zakočen (0), da puca poluautomastki zrno po zrno (1) i automatski kratkim rafalima (2). I imao je izuzetno, ali izuzetno lagan okidač…
Tog 16.10. vratili smo se u popodnevnim časovima, jer je svaki transport od Slunja do Bihaća traja, jer su nas ,,zenge“ zaustavljale na destak barikada, koliko je bilo od Slunja do Bihaća. Dok smo istovarili sledovanje i vratili se u logor već je bio mrak. Vatra je gorela ispred i mislio sam da vojnici opet prže nareske ili nešto slično, ali nešto nije bilo u redu. Sačekao me je vodnik i rekao da je vojnik Hadžić Nermin slučajno škorpionom upucao vojnika sa druge strane Stanojlović Sinišu-Singera dok su čistili škorpione. Gde? Šta? Kako? Nermin je bio tu, nije plakao ali se videlo da je bio vidno utučen. Rekao mi je da su nakon čišćenja škorpiona napunili okvire i on je ubacio onaj mali okvir od 10 metaka u pištolj dok ga je držao u ruci. Bio je krupan, krupna i šaka, a škorpion nije bio zakočen, tako da je prilikom ubacivanja okvira došlo do ispaljenja tri metka. Tri metka su završila u njegovom najboljem drugu i klasiću. Singer je pogođen kroz vilicu u vrat. Pošto je ambulanta bila blizu logora (nismo bili uvezani vezom) vodnik je otrčao do njih i pozvao ih, ali doktorica i sestre su mogle samo da pozovu komandu, ovi su zvali aerodrom na Željavi i helikopter je sleteo u roku od sat vremena i odvezao ga na VMA u Beogradu. Vojnici su bili utučeni, jer posle svega što smo prošli bez gubitaka od Slovenije preko Hrvatske desilo se da niko nije nastradao u napdu, već da drug ubije svog druga. Naredio sam da se Hadžiću oduzme svo oružje i zadužio vodnika da ga čuva dok odem do komande. Hadžić je predat istražnim organima i odveden u pritvor. 25.10.1991. dobili smo informaciju da je Singer umro na VMA. Jedan od tri metka je završio između kičmene moždine i malog mozga, zbog čega nije mogao biti operisan i umro je od upale pluća…
Siniša Stanojlović (na slici) bio je jedini nastradali od mojih vojnika u ratu u Hrvatskoj. Nikada posle njegove smrti niko od vojnika nije upotrebio škorpion. Par decenija kasnije saznao sam da je desetar na jednom od zadataka u Bihaću prodao sanduk škorpiona muslimanima. Kada sam otišao u Valjevo da ga nađem taj moj desetar, koji se zvao Srboljub, odavno je promenio ime i postao zaštićeni svedok sa drugim imenom negde u Zapadnoj Evropi (tako su mi bivši vojnici preneli). Vojnika Hadžić Nermina sam ponovo sreo u Komandi stana 2.VO u Sarajevu, gde sam postavljen za komandira auto-voda negde početkom marta 1992. Pitao sam ga kako se on zadesio tu, da bi mi rekao da je posle Kozare, kada smo iselili Komadu 5.A sa Slunja, iz pritvora bio angažovan kao vozač za neke jedinice i da su ga na kraju rasporedili tu. Nije više zaduživao oružje. Krajem marta ili početkom aprila 1992. kada se uveliko pucalo po Sarajevu otišao je kod kapetana Pavkova, komandanta Komande stana, i pitao da ode kući na dopust. Kap. Pavkov mu je dozvolio i potpisao obajvu na nekoliko dana. Hadžić se nije vratio. Mnogo godina kasnije, sa pojavom društvenih mreža, rekao je bivšim saborcima iz puka da nikada nije učestvovao u ratu u BiH. Nije hteo više nikada oružje u ruke.
Nakon izlaska moje knjige ,,Ničiji vojnici-u sarajevskom paklu 1992.“ na okupljanjima vojnika iz transportnog voda pitali su me kada ću napisati knjigu o tome šta smo sve mi preživeli u Hrvatskoj. Obećao sam da ću napisati, naravno ako me Bog pogleda sa zdravljem, jer ne mogu da izađem iz sudskih postupaka koje vodim. Neka ovo bude početak. Hvala Saši Todiću što je vodio dnevnik, pa imam tačne datume dešavanja.
Singeru, neka ti je laka zemlja, tvoji ratni drugovi te nisu zaboravili.
Na slici su nekadašnji vojnici transportnog voda u obilasku porodice stradalog Singera u selu Trnovče 2008. godine.
