На полигон Слуњ (највећи полигон ЈНА после Криволака) ушли смо преко Плашког предвече 28.8.1991. У транспортном воду чији сам био командир имао сам 24 теретна возила натоварена горивом и једну плаво-белу Заставу 101 са ротацијом, која је била возило за пратњу. Осим 25 возача имао сам два командира одељења и тројицу старешина. Дошли смо из складишта Ортнек у Словенији и игром случаја избегли заседу хрватских паравојних формација у Делницама, а по плану смо након истовара горива требали да у неком магацину натоваримо аутоматско оружје и минско-експлозивна средства за одбрану матичне касарне у Славонској Пожеги. Међутим у тих неколико дана колико смо били одсутни из јединице распламсао се рат од Окучана до Славонског Брода, тако да смо морали да останемо на полигону јер нисмо имали куда да се вратимо у јединицу. А још да смо по наређењу натоварили оно што смо требали и покушали негде да пређемо Саву…Па, не верујем да бих сада писао ове редове. Док смо извршавали транспортне задатке према наређењима са Издвојеног командног места 5. Армије (ИКМ 5.А) прво је у Славонској Пожеги предат Дом ЈНА 14.9., да би командант аутонаставног центра, потпуковник Стјепан Хусњак, касарну предао 17.9.1991. Тако сам са својим војницима остао без јединице као једини самостални транспортни вод на територији 5.А.
Задатке смо извршавали и дању и ноћу, најчешће под пратњом припадника 65. заштитног моторизованог пука (65.змтп), са којима смо малтене постали једна јединица. Са својим војницима сам им одржао дообуку за управљање моторним возилима која су имали, јер се због сталног осипања војника (што због завршетка војног рока, што због дезертерства из јединица) осећао недостатак возача.
Моји војници јесу били наоружани пушкама ПАП-овкама, али без обезбеђења сваки тај задатак је била самоубилачка мисија у случају напада, пошто нам је једина заштита било пар милиметара дебело ветробранско стакло и евентуално лим ако успеш да се сагнеш. У једној од таквих мисија смо се вратили избушених цирада, па је неки старешина техничке службе предложио да се возачи наоружају и са шкорпионима (Застава М84 Шкорпион, аутоматски пиштољ калибра 7,65мм), како би могли да пруже ,,адекватан отпор“, пошто је са ПАП-овкама то било немогуће из кабине. Наравно да смо и по те шкорпионе ми ишли у неки магацин у околини Бихаћа.
Тог дана кад су шкорпиони подељени оставио сам потребан број за војнике и дао једном од водника да направи списак задужења. Војници су нашли неко буре, пресекли га на пола, насули нафту унутра и убацили конзервисане шкорпионе и магацине (шаржере). Део шкорпиона био је остављен за старешине на ИКМ-у. Када сам дошао до команде видео сам да старешине ваде шкорпионе из сандука са два прста, као да се гаде конзерванса. Са пар другара из Војне полиције сам се вратио код војника по другу половину бурета и узео један канистер нафте са камиона, отишао поново до команде, насуо нафту и онда смо све шкорпионе и магацине убацили унутра, како би се ,,откиселила“ маст за конзервацију. Неки пуковници су нас гледали као да први пут виде како се врши деконзервација. Један је чак питао ,,Шта ми сад да радимо с тим?“, да би му Маркан (пор. Марковић Миодраг, комадир чете за противтерористичак дејства у пуку) рекао: ,,Е сад пуковниче то све добро исперете, па онда расклопите и добро очистите, подмажете и убаците муницију у магацине, е тек онда сте спремни за дејство“. Пуковник га је гледао бело као да му је овај нешто опсовао, јер нико од њих раније никада није расклопио шкорпион, мислим чак ни онај ко је предложио да се њима наоружају. Дошао је један капетан прве класе да их задужи и он је рекао да ће им показати како се расклапају, чисте и склапају. Ми смо добили нов задатак и отишли по неко следовање у Бихаћ.
Шкорпион је био занишљен као лично наоружање за полицију (1959. пројектовао Чех Мирослав Рибар), али је убрзо уведена у војску као лично наоружање пилота и оклопњака. Касније ушао у специјалне јединице за извршавање специјалних задатака у блиској борби, посебно за извиђаче и диверзанте (деведестих година су многа криминална убиства извршена управо шкорпионом са пригушивачем). Заставина верзија о којој причам је имала футролу за ношење са малим шаржером од 10 метака и два рапа са по два оквира од по 20 метака, који су се носили на опасачу. Преклопник са десне стране је омогућавао да пиштољ буде закочен (0), да пуца полуаутомастки зрно по зрно (1) и аутоматски кратким рафалима (2). И имао је изузетно, али изузетно лаган окидач…
Тог 16.10. вратили смо се у поподневним часовима, јер је сваки транспорт од Слуња до Бихаћа траја, јер су нас ,,зенге“ заустављале на дестак барикада, колико је било од Слуња до Бихаћа. Док смо истоварили следовање и вратили се у логор већ је био мрак. Ватра је горела испред и мислио сам да војници опет прже нареске или нешто слично, али нешто није било у реду. Сачекао ме је водник и рекао да је војник Хаџић Нермин случајно шкорпионом упуцао војника са друге стране Станојловић Синишу-Сингера док су чистили шкорпионе. Где? Шта? Како? Нермин је био ту, није плакао али се видело да је био видно утучен. Рекао ми је да су након чишћења шкорпиона напунили оквире и он је убацио онај мали оквир од 10 метака у пиштољ док га је држао у руци. Био је крупан, крупна и шака, а шкорпион није био закочен, тако да је приликом убацивања оквира дошло до испаљења три метка. Три метка су завршила у његовом најбољем другу и класићу. Сингер је погођен кроз вилицу у врат. Пошто је амбуланта била близу логора (нисмо били увезани везом) водник је отрчао до њих и позвао их, али докторица и сестре су могле само да позову команду, ови су звали аеродром на Жељави и хеликоптер је слетео у року од сат времена и одвезао га на ВМА у Београду. Војници су били утучени, јер после свега што смо прошли без губитака од Словеније преко Хрватске десило се да нико није настрадао у напду, већ да друг убије свог друга. Наредио сам да се Хаџићу одузме сво оружје и задужио водника да га чува док одем до команде. Хаџић је предат истражним органима и одведен у притвор. 25.10.1991. добили смо информацију да је Сингер умро на ВМА. Један од три метка је завршио између кичмене мождине и малог мозга, због чега није могао бити оперисан и умро је од упале плућа…
Синиша Станојловић (на слици) био је једини настрадали од мојих војника у рату у Хрватској. Никада после његове смрти нико од војника није употребио шкорпион. Пар деценија касније сазнао сам да је десетар на једном од задатака у Бихаћу продао сандук шкорпиона муслиманима. Када сам отишао у Ваљево да га нађем тај мој десетар, који се звао Србољуб, одавно је променио име и постао заштићени сведок са другим именом негде у Западној Европи (тако су ми бивши војници пренели). Војника Хаџић Нермина сам поново срео у Команди стана 2.ВО у Сарајеву, где сам постављен за командира ауто-вода негде почетком марта 1992. Питао сам га како се он задесио ту, да би ми рекао да је после Козаре, када смо иселили Комаду 5.А са Слуња, из притвора био ангажован као возач за неке јединице и да су га на крају распоредили ту. Није више задуживао оружје. Крајем марта или почетком априла 1992. када се увелико пуцало по Сарајеву отишао је код капетана Павкова, команданта Команде стана, и питао да оде кући на допуст. Кап. Павков му је дозволио и потписао обајву на неколико дана. Хаџић се није вратио. Много година касније, са појавом друштвених мрежа, рекао је бившим саборцима из пука да никада није учествовао у рату у БиХ. Није хтео више никада оружје у руке.
Након изласка моје књиге ,,Ничији војници-у сарајевском паклу 1992.“ на окупљањима војника из транспортног вода питали су ме када ћу написати књигу о томе шта смо све ми преживели у Хрватској. Обећао сам да ћу написати, наравно ако ме Бог погледа са здрављем, јер не могу да изађем из судских поступака које водим. Нека ово буде почетак. Хвала Саши Тодићу што је водио дневник, па имам тачне датуме дешавања.
Сингеру, нека ти је лака земља, твоји ратни другови те нису заборавили.
На слици су некадашњи војници транспортног вода у обиласку породице страдалог Сингера у селу Трновче 2008. године.
