Пише: Милован Бајагић
Нови Сад 18.09.2025. Тржни центар ,,Променада“. Премијера филма о др Миодрагу Лазићу. Чувеном др Лазићу. Хероју српског народа који је жртвовао властити приватни живот и комфор да би спасавао животе, не само припадника свог народа, већ и животе војника непријатељских војски, не гледајући на веру и нацију. Човек који је спасао стотине и хиљаде живота, померио границе људске издржљивости и лекарске посвећености, оперишући десетинама сати узастопце са ногом у гипсу. Човек о коме би друге, богатије и јединственије нације подигле златни споменик и уврстиле његово име у свакодневни говор. Али на тужном крају, маска пада, човек остаје, херој се заборавља…
Хероји се не стварају поступно, они се појављују из мрака као готове и дефинисане личности са окамењеним особинама. То већином важи за ратнике фронтовце а др Лаза се стварао поступно и уз светло. Оно страшно светло операционе сале, по којој су падале бомбе и под којим су очи искиданих ратника бранилаца, жена, деце и стараца прво по отварању виделе лик анђела-ратника у крвавој лекарској одежди. А шта је херој без љубави према човеку. А тај див херој др Лаза је имао огромну љубав према човеку и свом српском роду. Зато га је и спасавао.
Тврдим: НЕ МОГУ, а не НЕЋУ ствара јунаке, јер кад су др Лазића питали зашто се не врати у Ниш својој породици рекао је ,,НЕ МОГУ да оставим свој народ кад му је најтеже“. Оставштина овог савременог дива човечности су спасени животи, сећање на велико име и наслеђе великог примера…
Мој добар пријатељ и учесник у филму Шале (командант Српске Гарде Илиџа) обавестио ме је о премијери. Шале је тек необичан човек – не воли кад пишем о њему, али ако будем икада писао приповетку, књигу или сценарио о неком -писаћу о њему. Том лудо храбром јуришнику, кога је рат изнедрио у команданта, искасапљеног тела многобројним рањавањима у јуришима, али племенитог и великог срца, увек спремног за шалу (отуд му и надимак) и необично скромног. Др Лаза му је спасао живот, крпио га много пута, а Шале му је поклонио свој крваво зарађени орден, са којим је доктор и сахрањен. У нашим многобројним разговорима мој пријатељ ми је много причао о др Лази и увек га је апострофирао као најбољег од најбољих…
Ред испред биоскопа у ,,Променади“ је био огроман. Дошли су људи из власти, опозиције, тзв. лојалисти и блокадери, лекари, војна лица, многобројне сарајлије и људи из јуначке Републике Српске…Све поделе су ту нестале међу Србима које је макар на пар сати ујединио филм и документарна сага о др Лазићу. Тако сам бар очекивао… Нови Сад, други град у Србији, Српска Атина која је постала поприште политичких немира и српске неслоге узроковане трагедијом, град који броји преко 300 000 становника великодушно се одазвао промоцији филма о хероју. Дошло нас је 7 (словима: СЕДАМ) посетилаца. Шале са породицом, један Сарајлија, један млад и леп пар (момак и девојка – традиционалан не ЕУ пар) и моја маленкост. Филм је био потресан, ограниченог буџета, састављен од прича о Лази и сведочења његових пријатеља и пацијената. Реклама за филм је била лоша, али опет… Где су Срби који су рођени у БиХ а избегли у Нови Сад, где су здравствени радници да виде филм о свом колеги – титану Хипократове заклетве, где су бивши војници и ратници који сад политичаре на обе стране, где су људи из градских управа, тзв. блокадери и ћацији, студенти и лојалисти, итд. Мук…
С времена на време током трајања филма погледао сам пар пута у Шалета. Плакали смо сви, трудећи се да нико од осталих то не примети. Шалету су очи биле пуне суза гледајући свог спаситеља и пријатеља Лазу. А мени су сузе текле што због беса због празне сале, што од туге за др Лазом и муке његових пацијената, али, опет, највише због Шалетових суза. Јер суза ратника је најтежа. Вратило се послератно време Будимира Давидовића…
Лаза и многи борци браниоци су хероји, и то је њихова мана и проклетство у данашњем систему вредности овог дубоко американизованог друштва. По Срђану Алексићу су назвали пролаз у НС, направили високобуџетни филм, називају га херојем иако то није, а за премијеру о др Лазићу, истинском хероју, ни мало јачу рекламу за филм нису могли да осмисле и објаве. СРАМОТА ЈЕ БЛАГА РЕЧ ЗА ОВО! Но, „Dum spiro spero“ – док дишем надам се. А искрено се надам да ће овај текст макар код неког пробудити жељу да оде и види филм о др Лази док се приказује (још неколико дана).
Опроштај – то је онај одговор на дечије снове и чуду по коме је оно што је поломљено поново постаје цело, а оно што је укаљано чисто. Докторе Лазићу опрости становницима Новог Сада што су те заборавили. Данашња путања од дупета до главе је доста замршена и пуна кривина и барикада. Српски народ је проклет и благословен. Благословен да изнедри људе као тебе (мог горепоменутог пријатеља ратника и сличне) и проклет, јер то што је изнедрио брзо уништи и заборави. Велика је част и проклетство бити Србин: част због те благословености, а проклетство због склоности забораву и подељености и неслози. А шта доказује да је јунак стварно велик?! Никад не очајавати већ се борити, као што је то др Лаза радио!
Којекуде браћо Срб(љ)и!
