Туга. Измести те тако професинално. И нема извини. И нема опрости. Само те скења изненада. Друг мој је погинуо. Зоран Самарџић-Џими. Неко га је звао и Самарџија или Самара. Кренуо бициклом за Русију. Сам. Недовољно испраћен. И увек недовољно схваћен. Читав живот се борио. Радио. Поштено. Помагао увек кад је могао. Није ово ,,о покојнику све најбоље“, ко га је знао зна да је био такав. Нисмо се претерано дружили. Заиста нисмо. Кад сам настрадао дошао да ме обиђе. Питао шта може да помогне. Рекох му тада да мени више ни Бог не може помоћи. Нагрдио ме: ,,Немој никад да дижеш руке од Бога зато што није ни он од тебе. Видиш да си преживео. Ћути. Трпи. Једном ће се исплатити.“ Тако је причао. И рекао ми да идем у Острог. Обаваезно. ,,Иди код оца (заборавио сам име), не знам како ћеш се попети, али иди. Јак си, видиш да ниси ни знао колико си јак. Не знам шта ће бити, али иди. Види се да ниси сам. Гониш недаће пола људи.“ Мислио сам да ме завитлава. Нисам отишао, а рекао сам да хоћу. Радио је свашта. Од бицикала до изолације на зградама. Из његове приче највише је волео црквена звона. И сатове на црквама. Породично. Људи га сматрали за чудака. Ко још поправља црквена звона и сатове. Верник. Искрени. Први ме сачекао код Нинџе на промоцији књиге. ,,Досад су ти завидели, а сада ће да те мрзе“, рекао је. Нисам га узео заозбиљно. Седели у ,,Ајриш пабу“ ове године.
Рече да најзад креће за Москву бициклом. Већина се смејала. Желео то одавно. Сликао из задовољства дешавања по кафићима. ,,Нека виде старлете да има рока у Шапцу“, завитлавао се. Није имао непријатеља. Није оговарао. Коме је рекао да је будала, испоставило се да је још већа. Касније. Много касније. Несхваћен. Поставља слике у августу са припрема за полазак. Неколико људи подржало. Не више. Нисам имао пара. Нажалост. ,,Дођи, немам пара“, позвао сам га. Дошао. Имам бермуде, дукс (Хорус) и мајицу са српским ознакама. И порцију. И још нешто војне опреме. Одушевио се. Ујутру на профил на Фејсбуку поставио слике са мајицом на којој је пислало Србија и написао ,,Захваљујем Бунару на обезбеђеној визи“. И после пар дана кренуо. Они који су га подржавали пратили су пут. Редовно ми се јављао из градова које је пролазио. Кад год се јавио ја сам га завитлавао. Као и он мене када сам имао четрдесет и нешто кила. Није волео лажне пријатеље. Као ни они малобројни што су га испратили. Није тражио ништа. Све што су му дали дали су људи добра срца. Без обавезе за рекламирањем, сликањем и било каквом врстом маркетинга. Није волео он, нису волели ни они.
У Москву је стигао 7.9. после пређених преко 2000 километара. Срећан. Послао ми слике са Романовим, пореклом од Романових. Другар који га је дочекао. Слике параде из Москве. Писао ми да му дукс и мајица са заставом Србије отварају сва врата. Дочекују га као хероја. Испод је слика из Русије баш у том ,,Хорус“ дуксу који сам му дао за пут.
Извинио се што не креће одмах. Последње поруке смо разменили 14.9. Када сам га питао ,,Где си?“, одговорио ми је у свом стилу: ,,Па ти амерички шпијун да ме пратиш“. Нисам имао појма да је 15.9. настрадао у саобраћајном удесу. Није хтео да се зна. Касније смо сазнали да га је неки возач камиона из Белорусије закачио у месту Вјазма (Смоленска област) и побегао, а да је Џими ударио у платформу аутобуске станице. Ухватили су возача камиона. Џими је умро у болници 23.9. поподне. Кажу да је био добро и да се 22.9. јавио да би сутрадан требало да га отпусте из болнице. Можда се опет зајебавао. Ту ноћ се покренуо тромб…
Туга те скења само тако. Професионално и смишљено. Са одласком доброг човека. Друже мој, остварио си свој сан и снове многих који нису имали храбрости да покушају. Нека су ти лаки небески друмови Џими. А ја ћу отићи у Острог. Обећавам.
Слика са промоције моје књиге 2013.
П.С. Четири године касније сам отишао у Острог.
