– У претходном чланку сам стигао до 20.3.2013.године, када је судија Драгица Живковић рекла да ће донети РЕШЕЊЕ О НЕПОСТОЈАЊУ ПРЕКРШАЈА, али да после више од годину дана од када сам предао писану одбрану и тражио суочење са инспектором који је покренуо пријаву “мора још једном да погледа предмет“.
– Пошто поново никаквог одговора није било одлазим 3.6.2013. у Прекршајни суд да по ко зна који пут ургирам да се предмет реши. У свој муци сам заборавио да је застаревање наступило још 12.4., каа је истекло две године од покретања поступка. Не налазим судију па одлазим код заменице председника суда. Она је преда мном звала судију која јој је рекла да је на годишњем одмору (Како заменица не зна да јој је судија на одмору?) и да ће решење донети “одмах по доласку са одмора крајем јуна“ (бележио док ми је заменица препричавала разговор).
– Наравно да ни у том року није било ништа, па крајем јула достављам приговор Комисији за праћење правосуђа због толиког одуговлачења.
– 2.8.2013. другар из обезбеђења суда ме позива и каже да је судија ту ако хоћу да видим шта се дешава са предметом. Одлазим у суд, некако се попењем, нађем судију и видим да је то жена која је раније била адвокат, а којој сам се обраћао у вези преваре на коју му је навукло “Дунав осигурање“ након саобраћајне незгоде са Москвичем десетак година раније. Кажем јој да сам упутио приговор и питам зашто већ једном не донесе то решење. Мислим да ни тада то не би урадила да ме није препознала дактилографкиња која је била другарица моје сестре. У року од десетак минута судија је издиктирала решење, али РЕШЕЊЕ О ОБУСТАВИ ПОСТУПКА ЗБОГ ЗАСТАРЕЛОСТИ. На питање зашто је поред толико ургенција чекала да предмет застари када је рекла да ће донети решење о непостојању прекршаја нисам добио одговор. Ни на питање зашто је решење о застарелости донела 2.8. када је застарелост наступила још 12.4. такође нисам добио одговор.
– Тек 27.8.2013. од Прекршајног суда Шабац добијам одговор на приговор у којем Комисију за праћење правосуђа и мене обавештавају да је судија све радила правовремено. У акту је наведено и да се полицијски службеник који је извршио контролу и утврдио прекршај није одазвао позивима суда да да изјаву 19.5.2012., 5.10.2012. и 19.2.2013., у чему вероватно и лежи одговор зашто се чекало да поступак застари.
– Пошто нисам оглашен одговорним за прекршај који ми се стављао на терет мислио сам да ће полиција по аутоматизму да ми врати оружје након правоснажности решења. Како се то није десило захтев за повраћај оружја доставио сам ПУ Шабац 28.10.2013.
– Решење ПУ Шабац о одузимању оружја потпуно идентично решењу из 2011. године добио сам 22.11.2013. Како могу да се донесу два потпуно иста решења у у размаку од две године о одузимању истог оружја?
– Жалбу МУП РС шаљем 28.11.2013. са назнакон да у прекршајном поступку нисам оглашен кривим и да би по закону требало да ми врате оружје, поготово што њихов службеник није ни хтео да се појави како би објаснио зашто је поступак покренут годину дана након одузимања оружја. Решењем МУП РС само су потврђени наводи из решења ПУ Шабац, односно да су се руководили “чињеницама и подацима утврђеним оперативним радом“.
Даље није било права на жалбу већ је само могао да се води судски поступак, па ступам у контакт са пар адвоката да видим шта је за покретање тужбе потребно. Наравно да се није радило о материјалној вредности већ о принципу. Рекоше ми да не могу да покрену тужбу док се не види која су то “сазнања“ која имају, јер од тога зависи и исход тужбе. Кажем да сам сигуран у себе јер никада нисам био ни привођен, нити је против мене био покретан прекршајни поступак за ремећење јавног реда и мира. На то ми је један од њих испричао овакву причу:
– Какве то везе има што ниси привођен и кажњаван? Мој другар је ловац и имао је две ловачке пушке. Запослен, породичан човек, никада ни саобраћајну пријаву није добио. Неки твој колега му понуди да јефтино купи карабин који сте ви у војсци куповали на чекове у време инфлације. Договоре се они око цене и овај мој оде у СУП да поднесе захтев за оружни лист. И, шта мислиш шта се десило? Одбију га! Исто због неких тамо “оперативних сазнања“. Можеш ли да замислиш? А човек већ има две пушке! Ако је опасан по околину како су му онда те две оставили? После неког времена пробам ја да сазнам која су то сазнања због којих је одбијен и преко неких веза дођем до тога да је инспектор који је прикупљао информације налетео на јединог комшију у улици са којим овај мој другар не говори. Тај комшија му је стално паркирао кола на капију, овај га молио као комшију да то не ради, али ништа није вредело. Једном овај био напољу нешто радио, комшија паркира опет, овај му каже да не паркира, комшија му нешто опсује и овај узме лопату са којом је радио и пође према колима. Комшија када је видео да је ђаво однео шалу препаркира кола. И замисли да је инспектор налетео баш на тог бахатог скота приликом прикупљања оперативних података који му је за мог другара рекао да је луд, агресиван, неурачунљив, да му је псовао мајку, да га је јурио секиром а не лопатом када је “само на моменат стао наспрам његовог дворишта да му изађе болесна мајка“, да је сигурно скренуо на ратишту и да му треба одузети сво оружје. То ти је друже мој Србија: СУП наравно нема оперативна сазнања о том бахатом скоту, али има о мом другару, овај ће и даље да се бахати, а мој другар ће да се снебива како може по читавој Србији да иде да лови са две пушке, а не може да добије дозволу за карабин. И шта се променило од доба комунизма? Па ништа! Ништа друже мој: можеш ти бити колико хоћеш узоран официр, и похваљиван, и награђиван, и предлаган за орден за храброст, ма можеш бити и народни херој, можеш имати досије празан као пасош за време санкција, ако нека будала каже да му се не свиђаш јер имаш урокљиве очи поздрави се са дозволом за оружје. Можемо ми тужити, није то спорно, али ће полиција послати неки такав извештај који нема везе с мозгом, поступак ће водити неки судија који се плаши своје сенке, каква ти је већина данас, и само ћеш пући пар стотина евра за таксе јер неће смети да донесе пресуду којим се обара решење МУП-а. Зато ти је боље да баталиш јер и када би у неком лудом бесу добио поступак опет не би могао да носиш оружје, а само би плаћао порез.
Нешто баш и нисам познат као човек који лако “батаљује“ ствари, па одлазим у одељење за наоржање ПУ Шабац у ул.Лазе Лазаревића. Пошто су степенице до чувеног “голубарника“ узане, стрме и високе два пута сам пао пењући се. Али сам се некако попео. Наменски сам бирао време када ниједна институција у граду нема паузу да не бих беспотребно чекао. Међутим, куцајући на шток отворених врата од одељења ушао сам управо у тренутку када је госпођа за столом покушавала да загризе сендвич. Рекла ми је да изађем и затворим врата. Затварајући врата угледао сам пожутели папир залепљен селотејпом на ком је писало је да сам потрефио баш када почиње пауза, чини ми се у 10.30. Не знам ниједну другу институцију која у то време има паузу, али, ето, ни то није могло да ме мимоиђе. Сео сам испред на неку дрвену столицу и чекао док је зној цурио на трули итисон. И чекао. И чекао, размишљајући колико је све то око мене старо и бедно. Почевши од неадекватних степеница, преко смрдљивог итисона којим је прекривен бродски под на којем се налазе распали регистратори и испуцалог плафона, па све до система који се још увек башкари у отетој кући инжењера Александра Бучина. После неких 40-45 минута друга госпођа се попела уз степенице и упитала ме шта радим ту. Рекао сам јој да ми је ова унутра рекла да сачекам и да ће ме позвати. Када је ушла и рекла овој унутра да чекам зачуо сам “Јој, па ја сам на човека потпуно заборавила“! Шта ћу, изгледа да је сендвич био много добар. Каже ми да уђем, извини се што сам чекао и пита шта желим. Покажем решења и кажем да желим да сазнам каква су то сазнања због којих своје оружје не могу да добијем назад. На то сам добио следећи одговор:
– МИ НИСМО ДУЖНИ ДА ВАМ КАЖЕМО КОЈА СУ ТО САЗНАЊА.
Покушао сам да објасним да су по закону дужни да ми дају информације, али обе госпође су упорно понављале горњу реченицу, чиме се све свело на оно што ми је рекао један од адвоката.
РЕКАПИТУЛАЦИЈА:
Зашто пишем овакве ствари? Неки од другара су рекли да су престали да читају блог јер је све тако црно. А како да напишем нешто барем сиво када живимо у тоталном мраку? Пре 70 година људе су на основу комшијске изјаве оглашавали државним непријатељима и на основу тога им отимали имовину. Ако су се бунили слали би их на Голи оток. Ако би се борили за своју имовину били би убијени и никада се не би сазнало где им је гроб (или би се евентуално сазнало после 70 година). Да ли се од онда нешто променило ако и данас инспектори користе старе, добре, опробане методе злогласне ОЗНА-е за прикупљање података и доношењу одлука о отуђењу нечије приватне својине? Нису мени одузети кућа и имање као другима у то време, али и оружје је приватна својина. Тада су постојали монтирани судски процеси, а шта је ово сада? У којој то земљи има да се прекршајни поступак покреће после скоро годину дана од наводно учињеног прекршаја и то након захтева да ми се оружје врати? Ако је судија била дужна да цени доказе, а они који су пријаву поднели се нису одазвали да изнесу било какав доказ своје тврдње, иако су три пута уредно позивани, зашто онда није донела решење о непостојању прекршаја као што је рекла, већ је противзаконито развлачила поступак како би дошло до застаревања? Пошто и са таквим решењем нисам оглашен одговорним за прекршај који ми се стављао на терет самим тим је престао законски основ на основу којег ми је привремено одузето оружје. Е када нема законског основа онда се ту појављују “оперативна сазнања“. Која? “Па ми нисмо дужни да вам кажемо, али будите сигурни да су у циљу националне безбедности и смањења опасности по окружење“. И, у чему је онда разлика? Схватате ли зашто смо и после 70 година у тоталном мраку? Схватате ли да ће због овако неспособног правосуђа овде увек “за две године бити боље“? Схватате ли онда зашто пишем овакве текстове: ако због државе не могу да водим срећан живот онда ћу да га проведем у борби.
И то би требао да буде крај приче о још једној изгубљеној бици против система. Али није…
