Тог 13.11.1991. тројица мојих возача су се постројила испред возила. Потписао сам путне радне листе и рекао им да се придруже колони која је кретала из команде.
Са својим транспортним водом, који је на Слуњу остао крајем августа 1991. јер због ратних дејстава није имао куда да се врати у матичну јединицу у Славонску Пожегу, био сам смештен у бараци на средини тог стамбеног дела полигона. Колона је са Издвојеног командног места 5.Армије (ИКМ) кренула за Личко петрово село и Бихаћ преко полигона и Јелов кланца, да би изашла на асфалт код мотела ,,МГ“ у Раковици. Тим путем се почело ићи пар дана раније, јер су нам паравојне формације ХОС-а (Хрватских оружаних снага) и ,,зенги“ (скарћено од ,,Збор Народне Гарде“) блокирале пут Слуњ-Плитвице, куда смо иначе свакодневно ишли за Плитвице, аеродром Жељаву и Бихаћ по следовања хране и опреме. Истина, тај пут је био блокиран разним барикадама од почетка септембра, али су заустављања колона почетком новембра била све чешћа и све безобразнија. Сваки покрет се најављивао, иако је на полигону Слуњ било војске и средстава да се комотно ушетамо у Загреб. Када сам приликом једног поласка на задатак питао зашто војска најављује покрет паравојним формацијама, добио сам класични војнички одговор да не паметујем много и да они (старешине у Команди 5.А) слушају политичаре. Ето, ја ,,паметујем“, а пук.Булат Чедомир (Командант оперативне групе) са обезбеђењем и моји војници са три камиона ТАМ 150 уместо асфалтом иду преко кордунашког камењара да би обишли барикаде. Значи регуларна војска једне државе иде преко гудура, да би обишла барикаде паравојних формација на државном путу-сав апсурд рата у СФРЈ.
На челу колоне је био БОВ из чете оклопних транспортера (чОТ), на чијој куполи се налазио вIк Аћимовић Горан-Аћим, коме као земљаку (родом из Месараца) махнух у знак поздрава. Са старешинама и војницима из 65.заштитног моторизованог пука знали смо се из свакодневних задатака, јер су они пратили све колоне којима сам са мојим војницима превлачио наоружање, муницију и опрему. Чак смо имали и пар ватрених крштења, када смо упали у заседе. Иза БОВ-а је био Пух са пук.Булатом и обезбеђењем, као и још једно возило, да би се при проласку поред наше бараке прикључила и моја три камиона са неким старешином из интендантске службе. Камиони су ишли празни, што је значило да су у повратку требали да превезу следовање. Значи укупно је шест возила кренуло у колони.
После неког времена сам се нашао на писти, испред Команде. Писта је била мала, ни пар стотина квадрата, јер је у миру служила само за постројавање војника који су опслуживале високе официре и функционере у хотелски сређеним бунгаловима. Сада су на писти била два БОВ-а и два теренска возила. Носио сам нека документа у рукама и био сам у ветровци, обучен у обичну М-77 униформу, са ,,титовком“ на глави. Поред мене протрчаше војници у панцирима, комплетно наоружани. Дошли су до првог БОВ-а и ту почели да се комешају, улазе и излазе из возила. Питао сам једног од њих о чему се ради, с обзиром да се нигде није чула пуцњава. Рече ми да је колона упала у заседу и да преко средстава везе траже помоћ, али да они не могу да крену јер нема старешине. И тог тренутка, баш тог тренутка, десило се нешто што ће ми одредити даљу каријеру у војсци. Питао сам тог војника, који им је ваљда био десетар, имају ли све што им је потребно, што је можда било сувишно јер су БОВ-ови били увек спремни за задатак. Рече да имају.
– Упадајте, ја ћу да будем старешина.
– Али Ви нисте из пука.
– Али јесам старешина. Хајде на своја места, крећемо.
Погледао се са осталима и ушао у БОВ, ипак сам био поручник.
Сео сам на место командира. Поред мене је био возач, а иза су били митраљезац и још три војника. То није била пуна посада, али због недостатка војника на задатке се ишло са оним што је било на располагању. Некада се ишло и са мање. Цимнуо сам митраљесца за ногавицу. Спустио се кроз отвор.
– Ти знаш шта треба да радиш?-упитах га.
– Ставите шлемафон, обично командир наређује када да отворим ватру-рече.
Ставио сам шлемафон и возач ми на брзака објасни како се користи. Пробао сам везу док смо још били на асфалту. Тада сам чуо Аћима како кодним именом још увек позива помоћ. Био сам један од од двојице старешина ван пука које су имале Мотороле, али ми је остала на пуњачу у бараци код једног од двојице млађих официра који су били са мном, док је трећи отишао кући у Македонију и није се вратио. Зато и нисам чуо позиве за помоћ. Представих се кодним именом, он рече своју локацију и ја му одговорих да сам кренуо. БОВ поче од брзине да скакуће преко камења и вртача, због чега наредих возачу да успори, јер су и војници, и резервна муниција, и ,,зоље“ почеле да лете по возилу, па је постојала могућност да се нешто активира.
У том скакутању сам схватио да кроз мало блиндирано стакло испред себе не могу баш пуно да видим, тако да сам митраљесцу наредио да чим угледа непријатеља пуца, не чекајући да му издам наређење. Срећом те је шлемафон имао заштитна ребра, иначе се бих се сав изубијао о гвоздену каросерију БОВ-а.
Пошто смо возили неко време кроз беспуће, изашли смо на камени сеоски пут, што би требало да значи да се приближавамо Јелов кланцу у ком је колона била у заседи. Од тандркања и звецкања унутра нисам ни чуо пуцњаву којој смо се приближавали, тако да сам неколико пута поновио позив:
– Сава 64 зове Саву 47…
Одједном се у везу умеша неко трећи:
– Сава 64, овде Сава 23, иза тебе сам, одавде ја преузимам.
Иза мене је био водник Душко Влаисављевић-Лика, који је, кад је чуо позив за помоћ, ускочио у онај други БОВ и кренуо за мном. Иако млад, већ је био искусан борац и рањен на мосту Младости у Загребу. Док је он причао да се померим како би прошао, што је на уском каменом путу било немогуће, мој митраљезац је почео да пуца. Испред мене је био кратак, али стрм успон и када се БОВ попео преда мном се указа следећа слика: лево и десно су била возила из колоне, неки војници су били иза каменог зида и пуцали, а неки су лежали иза возила, изрешетан Пух је био десно поред пута. Наредио сам да се посада развије у стрелце, што можда и није била правилна команда, али су војници били увежбани и знали су шта треба да раде: отворили су врата и почели да искачу, преврћући се до заклона. Отворио сам поклопац како бих искочио преко куполе, али када су меци почели да праште око руке, одустао сам и, узевши прву пушку коју сам угледао (од возача или митраљесца), искочио на врата из возила. У то је стигао и Лика са његовим БОВ-ом и два ,,косача“, како су звали митраљезе ПКТ на БОВ-овима, почеше да решетају.
Десно од мене сам видео једног од војника из обезбеђења како лежи на пук.Булату и штитећи га телом пуца према шуми. Допузао сам до ограде сложене од камења, карактеристичне за то подручје, и погледао преко. Сви су пуцали у том правцу, али ја нисам видео ниједну мету. Показах митраљесцу да пуца напред, где су биле две куће, односно сеник, јер је када сам дигао куполу на мене пуцано из тог правца. После неколико рафала са осветљавајућим мецима кров сеника плану.
Док су војници пуцали, Лика је извукао пук.Булата и осталих пар старешина на сигурно. По бојишту се кретао као мачка. Моја два камиона су била са стране пута, али нисам видео трећи. Угледах и возаче. Питао сам их где је трећи камион и они ми показаше вртачу са леве стране. Рекох им да се повлаче иза БОВ-а низ ону низбрдицу, што су и урадили. Неко је викнуо да види ,,зенге“ како беже узбрдо кроз шуму. Тражио сам ,,зољу“ и један од војника из мог БОВ-а ми добаци. Иако ,,зоља“ није намењена за живу силу, већ за оклопна возила, испалио сам једну према шуми. Одјекнуло је лепо. Не верујем да је осим звучног имала неки други ефекат. Даљина неких силуета била је већа од 400м и ја издигох ,,зољу“ на рамену као минобацач. Када сам опалио чекало се пар секунди да граната падне. Али се чуло. Вероватно су експлозије допринеле да звекет метака по возилима спласне.
Пошао сам пузећи до десетак метара дубоке вртаче. Војник Коновалов Александар је лежао ван возила, док се камион забио у супротну страну. Гледао је негде у небо, док му је лице било крваво. Дозивао сам га неколико пута. Учинило ми се да се померио, али није окренуо главу према мени. Митраљезац је видео где сам и појачао паљбу. Спустио сам се и ухватио Коновалова за блузу или упртач. Почео сам да га вучем и он као да се одједном освести. Дрхтао је у шоку. Нисам видео на телу никакве ране.
– Крећи-продерао сам се-побиће нас.
Мало сам га вукао, мало је пузао, док није притрчао један од војника и буквално га довукао иза зида.
Слали смо једног по једног возача да извуче возила. Ватра према нама се проредила, али су сви војници још увек спорадично пуцали према шуми и према кућама које су гореле испред нас. Извукли смо сва возила, осим те ,,стопедесетке“ која је била у вртачи. Померили смо се неких стотинак метара низ ону низбрдицу и стали у заклон првих кућа, што би се рекло, да се пребројимо. Сви су изашли да се здраве, као да се нису видели годинама.
Шта се десило? За тих неколико дана, колико је обилазни пут преко полигона коришћен, Хрвати су схватили да тим путем обилазимо већи део барикада на путу од Слуња до Бихаћа, па су то хтели да спрече. Колона коју је водио Аћим по изласку на узбрдицу у Јелов кланцу наишла је на таблу на којој је писало: ,,ПАЖЊА ЧЕТНИЦИ! МИНИРАНО! ЗА 30 СЕКУНДИ БИЋЕТЕ УНИШТЕНИ!“ Након те табле је била још једна упозоравајућа, пре које је Аћим за сваки случај зауставио БОВ и наредио посади да заузме борбене положаје. Видевши да војници излазе из БОВ-а, обезбеђење изводи пук.Булата из Пуха, када почиње дејство управо по Пуху, који у нападу и јесте највише страдао. Иако дочекани у класичној ,,потковици“ војници прихватају борбу, али нападачи почињу да дејствују ,,зољама“, након чега Аћим наређује возачу да помери БОВ уназад, како би се колико толико склонио са отвореног простора. Међутим, иза БОВ-а је изрешетан Пух, иза Пуха то треће возило, па моји камиони. Аћим претрчава до Пуха, убацује у рикверц и помера возило ван пута, где сам га ја и затекао. У том тренутку га један метак кроз ветробранско стакло погађа у десни део рамена, док је други прошао кроз вратни део панцира, тако да је имао доста, доста среће што је остао жив-само пар центиметара лево и метак би га погодио у врат. Рањен испада из возила и његов десетар му прискаче у помоћ. Митраљезац на БОВ-у је рањен кроз обе ноге док је дејствовао (Бугарчић, родом из Ваљева), јер војници нису затворили врата након искакања. Мој војник Коновалов Александар је рањен метком кроз ветробранско стакло у ресу увета, тако да је од распрснутог стакла и шока скренуо са пута и улетео у вртачу. У акцији спасавања колоне из Јелов кланца нико од припадника ЈНА није убијен.
Тражио сам да се вратимо по камион, али је пук.Булат рекао да ћемо се вратити сутра са јачим снагама и извући камион. Сели смо у возила и у борбеном поретку кренули назад на полигон. У мом БОВ-у је владала тишина, све док један од војника није рекао ,,Јебо те, поцепао сам панталоне“. Као по команди сви смо праснули у смех: није више било битно што смо једва извукли живе главе, битно је што су на камењу поцепане панталоне. Али, и да је неко рекао нешто друго, после тако кризне ситуације вероватно би реакција била слична, чисто да се скрену мисли са пређашње тензије.
Када су износили Аћима у ратну болницу на Слуњу, докторица ме упита:
– Шта је с тобом?
Нисам знао на шта мисли, док ми није показала да ми цури крв низ врат. Ни дан данас не знам како сам рањен, да ли је то у оној пуцњави био метак, рикошет или парче камена, али тек тада сам обратио пажњу на топао млаз како негде са леве стране главе силази низ врат. Док су нам у ратној болници на Слуњу указивали помоћ, дошао је хеликоптер са Жељаве. При погледу на Аћима на носилима, полуголог, са крвавим тупфером на рамену, нисам могао да суздржим сузе, иако сам знао да се не ради о повреди опасној по живот. Нас неколико се опростило с њим и он је одлетео у болницу на Петрову гору, а након тога на ВМА. Није се више враћао у јединицу.
Слике изрешетаног Пуха, сликаног на писти испред Команде, могле су се видети на телевизији, али све је мање сачуваних снимака које компромитују оне који су нападали ЈНА. Сутрадан, када смо са јачим снагама прошли истим путем, од камиона су остали шасија и мотор, све остало је изгорело. Нападачи су се после нашег одласка вратили и покушали да извуку камион, а када у томе нису успели онда су га запалили.
Лика је Команданту 65.змтп, пук.Шупут Милану, испричао како сам кренуо на задатак и он ме је позвао на разговор.
– Панто, немамо довољно старешина у чети оклопних транспортера. Твој поступак је за сваку похвалу и, иако ниси оклопњак, да ли би прихватио да даље извршаваш задатке у чОТ-у? Имаш још двојицу подофицира, има ко да брине о твојој војсци, да ли могу да рачунам на тебе?
То је епилог ОНОГ тренутка: нисам се ниједне секунде двоумио о томе да ли као саобраћајац треба да уђем у БОВ и кренем или једноставно прођем поред, пошто то што је неко упао у заседу ,,није мој посао“, већ посао неког другог, обученог за то. Сматрао сам да је рат и да сви треба све борбене задатке да извршавамо, а не да се склањамо од њих, за разлику од многих других који су се широм Хрватске предавали и ни оно за шта су обучени и од народа плаћени нису извршавали. Наравно да сам прихватио да пређем у чОТ, али сам и даље водио рачуна о својим војницима из Славонске Пожеге. То је уједно и прича како сам ,,упао“ у елитну јединицу какав је био 65.змтп.
После те заседе, пук.Булат је једва чекао да 15.11. отпратимо Команду 5.А са ген.Животом-Леденим Аврамовићем на Козару и одмах сутрадан наредио напад јединицама на полигону, када је Слуњ ослобођен, а самим тим и пут на којем су нас месецима малтретирали приликом проласка. Са Козаре смо се вратили Лика и ја, и ми смо остали једини са транспортерима који смо обезбеђивали Команду 6.ОГ. Касније нам се придружио још један старешина из пука, који је претходно био рањен. На слици испод је посада са којом сам једно време извршавао задатке.
Ја сам у оном хаосу послератних година, о чему ћу надам се стићи да напишем бар блог, тек 1997. успео да добијем потврду о том првом рањавању.
Аћим и ја смо се од те акције видели први пут на окупљању старешина из 65.змтп после 21 године. Још увек ради у војсци, а има и оркестар за ,,свадбе и са’ране“ у ком свира ћемане.
Аћим и ја 2012.
Лика је 1992. добио орден за храброст, а војничку каријеру је завршио у ,,Кобрама“ прошле године. На окупљању ове године испричао је окупљенима за столом за ту акцију у Јелов кланцу, али ме ниједном речју није поменуо. Питао сам га да ли је осим њега у акцији спашавања био још неко од старешина. Рече да колико се сећа није. Питао сам га да ли је био БОВ испред њега који је први прихватио борбу. Рече да јесте, али да се не сећа ко је у њему био старешина. Погледао сам га и рекао ,,Сава 64…“
Његов поглед, када је схватио, све је рекао.
Лика и ја ове године на окупљању
Данас је годишњица од те акције…
