Zakletva

Vojnička zakletva je kroz istoriju u mnogome uticale na moral vojske. Dajući takav zavet, vojnik je založio sve što je najsvetije jednom časnom čoveku i što čoveka čini čovekom: založio je svoju reč, obraz, čast i svoju savest. Zakletva se poštovala više od bilo kog zakona, jer onaj koji bi pogazio svoju reč, pljunuo bi na svoj obraz i svoju čast. Herojskih primera u kojima su starešine radije gubile živote nego okaljale svoju čast kroz istoriju imali smo, nažalost, i previše, počevši od Kosovskog boja pa do majora Tepića i heroja sa Košara.

Nekada su vojničke i oficirske zakletve bile razdvojene, ali kada sam ja polagao svečanu obavezu u prvoj godini vojne akademije odavno su bile iste. Odmah po dolasku u akademiju svi pitomci su morali položiti predmet Vojno pravo, nakon čega bi u septembru, zajedno sa septembarskom klasom vojnika, bili raspoređeni u jedinice gde se vršilo stažiranje, koje je u stvari bilo klasična pešadijska obuka. Meni je rasporedom zapala Koprivnica, mesto u kojem do tada nikada nisam bio. Ne mogu da se setim koliko nas je bilo, ali znam da je sa mnom u vod raspoređen i drugar iz smera telekomunikacije Ugrenović Goran.

Odmah po prijemu u jedinicu i rasporedu u protivoklopni vod jedne od motorizovanih četa, shvatio sam da sam u vodu gde su većinom šiptari. Prvi dan smo počeli da raspakujemo transportne vreće sa tek zaduženim stvarima, kada se par ,,džombi“ (džomba-stariji vojnik) ponudilo da nam složi kasete prema šemi slaganja opreme. Samo što smo otišli na večeru skoro sve stvari su nam pokradene iz kaseta. Bio sam besan, što sam i pokazao, rekavši da ću naći ko mi je ukrao opremu. Desetar koji je bio komandir odeljenja i zamenik komandira voda zvao se, ako se dobro sećam, Osman Muslijaj. Bio je tamnoput, sličniji crncima nego Balkancima, završio je DIF i govorio je srpski koliko da zna komande i najosnovnije pojmove. Sa ostalim šiptarima se većinom sporazumevao na albanskom, što mi je već tada zasmetalo jer nisam zaboravio zapaljenu Patrijaršiju i Donje Prekaze 1981. Rekao im je, tako mi je bar preneo, da se javi ko je ukrao opremu, na šta su se ovi grohotom nasmejali. Tako je to pedesetčetvorodnevno vatreno krštenje u Koprivnici počelo.

Pored zgrade gde je bio smešten motorizovani bataljon u čijem sastavu sam bio, bila je iskopana ogromna rupa za kotlovnicu, jer se u tu glavnu i još neke zgrade uvodilo centralno grejanje. Zbog toga nije radila kuhinja, pa smo osim suve hrane u restoranu dobijali gulaš iz konzerve od dvadesetak kilograma, koji su jedan dan kombinovali sa krompirom, drugi dan sa pirinčem, treći dan sa makaronama, četvrti dan sa pasuljem, onda sa graškom, boranijom i svim ostalim što je na brzaka moglo biti skuvano ili samo iz konzerve podgrejano. Kantina nije mogla da najami ,Moto keksa“ i mleka, kojim su vojnici popunjavali  poluprazna creva.

Osim problema sa hranom zbog nedostatka grejanja postojao je i problem sa hladnoćom. Vetar je duvao stalno, zemlja je bila tvrda za ukopavanje, svake nedelje je bilo po par uzbuna, vraćali bi se u hladne sobe gde smo spavali kompletno obučeni od čarapa, dugih gaća i košulja, a poneko je spavao sa vojničkom potkapom na glavi. Bilo je i nekoliko ćebovanja, vojničkog običaja kojim bi nekoga zbog koga ostali ne bi mogli da spavaju, ili recimo onoga koji bi drugom ukrao opremu, kaznili tako što bi mu iznenada nabacili ćebe na glavu dok bi ga ostali tukli ili gađali čizmama. Ali, sve je to služilo da se od dečaka napravi čovek, odnosno da se kod nas pitomaca naprave temelji za nadogradnju starešine.

Komandant bataljona bio je kapetan prve klase Basarac, koji je bio strah i trepet za vojsku. Ličanin koji je odrastao u Prigrevici pored Apatina, gde je Tito njegove roditelje 1948., sa još 50 000 drugih Srba, iselio iz Hrvatske. Pričalo se da je razveden i da je ,,oženjen sa JNA“, koliko je bio posvećen poslu. Bio je vatreni navijač ,,Crvene zvezde“ i kažu da mu je kancelarija bila okićena posterima tog fudbalskog tima. (Po kasnijim saznanjima hvalio se kako je učestvovao je u dovođenju Dragana Stojkovića-Piksija i Siniše Mihajlovića u ,,Zvezdu“.) Na prvi pogled delovao je vrlo grubo i osorno, kao da bi u momentu zgromio neposlušnog vojnika ili starešinu.

Jednom prilikom su dva vojnika pronađena pijana, mada je verovatnije da su bila pod uticajem nekih drugih supstanci, na mrtvoj straži u skladištu dvadesetak kilometara od Koprivnice. Navodno su u šumi pronašli zakopano bure rakije i napili se, što baš i nije bilo verovatno. Uglavnom su se nakon smene i povratka u kasarnu popeli na dve topole visoke preko deset metara. Molili su ih desetari da siđu, molili komandiri, molio dežurni oficir, ali oni su zaseli negde na pola drveta i ni makac. Počeli su još i da zajebavaju ostalu vojsku trešenjem lišća koje još nije opalo. Posle par sati pregovora pozvali su Basarca.

Došao je besan kao ris, jer su ga verovatno prekinuli u popodnevnom opuštanju po kafanama, pošto je bilo opštepoznato da je voleo pesmu i veselje. Odmah s kapije je došao do topola koje su se nalazile odmah pored piste za postrojavanje.
– Hoećete li da silazite ili da vas ja skinem?-pitao je one na drveću.
– MA JEBI SE!-dobacio mu je jedan, negde sa pola topole.
Basarac je naredio dežurnom da mu donese motornu testeru. Posle nekog vremena stigao je jedan od destara iz bataljona i doneo motorku. Basarac je naredio da se svi sklone sa piste, upalio motorku i počeo da seče tridesetak godina staro drvo. Kao prezrelo voće ona dvojica su pala sa drveta. Dole su ih sačekali vojni policajci i ubacili pozadi u TAM-ov  kombi sa rotacijom. Za njima je ušao i Basarac. Kombi je napustio kasarnu tresući se od jauka. Tada vojskom nisu rukovodile NVO.

Svečanu obavezu ili zakletvu položio sam zajedno sa ostalim vojnicima septembarske klase 29.10.1983. Tekst svečane obaveze ili zakletve imate na slici ispod.

Na zakletvu nekoliko stotina septembaraca samo meni i još jednom vojniku niko nije došao. Koprivnica je tog dana vrvela od vojske. Ispod je slika sa drugarima iz jedinice sa kojima sam izašao u grad. Na uniformama se vide zlatne trakice, jedina oznaka da smo pitomci vojne akademije.

U jedinici sam dužio ručni bacač M57, koji je sa optičkim nišanom bio jedno od najpreciznijih oružja sa kojima sam u vojničkoj karijeri gađao, a bilo ih je podosta.

Navešću samo jedan primer: prilikom redovnog gađanja na strelištu Crna reka pored Koprivnice gađalo se u žičanu maketu tenka. Iz vežbovne granate se ispaljivao metkić koji imate na slici ispod.

Nakon što sam pogodio metu rekao sam desetaru Muslijaju da mi za to nije trebao optički nišan, već da sam je mogao pogoditi s kuka, onako kaubojski. To je čuo komandir voda i došao sa komandirom čete do rova, gde sam bio sa pomoćnikom nišandžije. Posle kraće rasprave pitali su me šta mislim da mogu da pogodim. Rekao sam samouvereno sve što mi pokažu na razdaljini na koju metkić može da dobaci. Ne znam koji je od njih pitao da li mogu da pogodim letvu sa crvenom oznakom koja je predstavljala početak zone gađanja.

Pomoćnik je ubacio punjenje, RB je bio naslonjen na nogare, podesio sam daljinu i izoštrio končanicu. Jasno sam video da je letva pukla pri dnu nakon pogotka. Dok je komandir vikao ,,Vrlo dobro“, a ja odgovarao ,,Služimo narodu“, neko je viknuo ,,Vidi krava“.

Dok su svi gledali prema vrhu brda ispod kojeg se nalazilo strelište, gde se pojavila krava koja tu nije smela da se nalazi, uzeo sam iz ruku donosioca punjenje, dao pomoćniku, ovaj ubacio u cev i nabio vežbovnu granatu. Digao sam RB na rame, naciljao kravu i opalio. Svi okolo su stali sa gađanjem i gledali prema brdu. Kada sam pomislio da sam promašio jer mi je vreme nekako izgledalo predugo, krava se odjednom ritnula i pobegla krož žbunje. Stražar koji je na brdu bio obezbeđenje koje je sprečvalo civile da ne uđu na strelište tokom gađanja, kasnije je pričao kako se ukenjao od straha kada je pored njega proletela luda krava u punom trku. Tako sam deco, mnogo pre Engleza, napravio Ludu kravu. Eto koliko je to oružje bilo precizno.

Iako sam i pre toga imao poštovanje ostalih u vodu, jer ni na koji način zbog pitomačkih oznaka nisam izbegavao svoje obaveze, nakon gađanja i priče koja se pronela kasarnom, šiptari su me gledali sa strahopoštovanjem. Naučio sam i neke psovke na albanskom i pred sam kraj stažiranja desilo se da su me provocirali kako desetaru Muslijaju ne smem da kažem ,,ćivša gruja“, što je značilo da mu psujem ženu. Misleći da se u odnosu na majku i sestru na to neće ljutiti, jednog dana sam mu pred strojem nakon nekog sitnog maltretiranja rekao tu psovku. Zakrvavio je na oči, pomodrio ispod crne kože i podigao nož na PAP-ovci (PAP-PoluAutomatska Puška). Nisam verovao šta radi. Pokušao sam da mu kažem da su me njegovi nagovorili, ali on je mumlao nešto na albanskom i pošao da me ubode. Izmakao sam se u poslednjem trenutku, dok su se ostali izmicali od mene. Ponovo sam pokušao nešto da mu kažem, ovaj put agresivnije, ali on od besa niti je šta čuo, niti video. Kada je i drugi put pokušao da me ubode, prema onoj staroj ,,Na pištolj idi, od noža beži“, protrčao sam između drugih vojnika i počeo da trčim sa piste okolo restorana. U jurnjavi sam proleteo pored par vojnika koji su iza restorana klečali nad otvorenim šahtom. U tom trenutku desetar Muslijaj se od ukopao pored njih, govoreći nešto na albanskom. Osetio sam da nešto nije u redu i to što je ovaj zastao iskoristio sam da se vratim na pistu, gde se već stvorila gužva zbog našeg sukoba. Odmah sam dežurnom oficiru ispričao šta se desilo. Dešavanja nakon toga su mi maglovita jer se sve odigralo jako brzo. Nekoliko puta smo postrojavani i prebrojavani na pisti. Šiptari su se uzmuvali, došao je Basarac i jednom od njih, koji ga je napao ili odbijao naređenja, udario šamar, tako lagano da je ispao kroz prozor spavaonice i upao u rupu poluizgrađene kotlovnice. Takva se bar priča kasnije pričala među vojnicima. Nakon toga je naredio borbenu uzbunu, gde smo svi morali da sa stvarima izađemo iz spavaonica. Vojna policija je vršila preteres, došli su i bezbednjaci iz Varaždina (jedinica je pripadala Varaždinskom korpusu), veče i pola noći smo proveli na pisti. Po neke šiptare su dolazili na pistu i tu im pretresali stvari. Neke su odveli sa piste i više se nisu vratili. Kasno u noć smo se vratili u sobe, da bi pred jutro ponovo bila data uzbuna. Zbog tog mrcvarenja poslednjih par dana pred povratak na akademiju se i ne sećam svih detalja.

Informacije koje su tada procurele bile su da je uhapšeno sedam ili osam šiptara, koji su dva kilograma cijanida hteli da ubace u gradski vodovod u Koprivnici. Nađeni su i neki bojevi meci ukradeni na gađanju. Navodno su optuženi i osuđeni na kazne strogog vojnog zatvora od 6-10 godina. Godinama sam pokušavao da proverim taj podatak jer, osim što su dva kilograma cijanida bila skuplja nego dva kilograma kokaina, tom količinom je moglo da se pobije mnogo više ljudi od onih koji su živeli u Koprivnici, ali nisam uspeo. Kako god, to je bio moj prvi dodir sa šiptarskom iredentom, a da li su bezbednjaci trebali da me se sete za Dan bezbednosti takođe nisam uspeo da utvrdim.

Iako umalo zakasnila sa reakcijom, vojska je na mene ostavila utisak jake i homogene institucije koja je mogla da se izbori i sa stranim i sa unutrašnjim neprijateljima, naravno najvećim delom zahvaljujući kIk Basarcu. Koristeći se i metodama koje nisu bile u skladu sa Pravilom službe pokazao je kako se čuva oficirska čast i zakletva data svojoj otadžbini. Za Komandanta brigade u Koprivnici postavljen je 1986.

Po otpočinjanju ratnih dejstava 1991. godine potpukovnik Basarac Ivan je otišao na korišćenje godišnjeg odmora i nikada se nije vratio u jedinicu. Prešao je u Zbor narodne garde Hrvatske (ZNG) i učestvovao u napadima na jedinice u sastavu garnizona Varaždin. Zbog iskazanog zalaganja proizveden je u generala HV i od tadašnjeg Ministra odbrane Hrvatsk Gojka Suška proglašen istinskim herojem domovinskog rata. Verovatno je i tamo položio zakletvu.