Зашто би хрватска професорица српског презимена и физиономије бубе палила Србе као бубе или чија је дубровачка књижевност, вол. 1000?
У љето 2002. године био сам у Дубровнику, као и пуно пута раније и касније. Моји су по мајци из дубровачког приморја и увијек су ме гени вукли у мирисе тих чемпреса, борова, агава….Шетао од Порпореле до Пила, гдје сам по обичају сјео и замишљен одлутао у неку давну прошлост града слободе. Из медитације ме прене симпатични старчић, прави госпар, господских манира, који је носио фино испеглано одијело, унаточ врућини.
– Све су ово догони мој синко, нико од њих не зна што је Дубровник… – промрмља више за себе него за мене.
Много година касније, након стотина и тисућа докумената које сам проучио, схватио сам шта ми је тај фетиви Дубровчанин хтио поручити.
Наиме, двадесетак година прије 1. свјетског рата почела је замјена становништва Дубровника, која се интензивирала у Југославији. Аутохтони Дубровчани су готово нестали и велика већина људи у том граду су дошљаци или како су прави Дубровчани некад говорили – догони. Један такав догон и поган је управо ових дана добио својих пет минута славе. Ријеч је о извјесној персони српског имена и презимена, али најригиднијих усташки србофобних ставова. Станислава Стојан, за пријатеље Славица (могу замислити пријатеље те ,,истребљивачице буба“) је професор на Хрватским студијима у Загребу и Свеучилишту у Дубровнику. Члан је Друштва хрватских књижевника. Предсједница Огранка Матице хрватске у Дубровнику…
За њу нитко у Хрватској није чуо и нитко ни не би чуо да се у свом ауторском тексту није дивљачки обрушила на Србе, рекавши да су Срби бубе које треба трајно истријебити бацачима пламена: ,,Они су врста агресивно-инвазивне чељади који једноставно не одустају. Преплаве и цесте. Бубе које, кад нападну, јако их је тешко уклонити, без обзира коју методу користили, гажење ногама, отровима, плинским пламеником.“ Њен изглед подсјетио нас је на бубу (као доказ прилажем фотографију), а њен неуролошки испад србофобије и шовинизма на дискурс туђманистичке Хрватске деведесетих.
Тада таквих луђачких изјава није недостајало. Одакле толико мржње и лудила у једној жени чији су коријени очигледно српски, јер код Хрвата нема имена Стојан, како се дотична презива? Срби у Хрватској су често умјесто презимена имали патроним (име оца) што је и овдје случај, ова србофобна шовинистица носи презиме неког Србина, Стојана, њеног претка који се сада окреће у гробу кад је види, и кад чује да је и он, неки њен прадјед или чукундјед буба коју би она спалила да је жив.
Управо је то срж проблема. Покатоличени Влаји, да не кажем Срби су тумор хрватског друштва и цијелог Балкана. Највеће усташе, највећи ширитељи мржње, са највећим фрустрацијама и комплексом од Срба су управо ти људи, потомци покатоличених Срба који данас поносно носе барјак хрватства.
И нека носе, сватко има право да се осјећа како хоће, па нека се особа са презименом ,,Стојан“ осјећа као да јој се предак звао Туђман. Проблем је што се она тако не осјећа. Јер да се осјећа, била би Хрват који није оптерећен Србима. Прави, нормални Хрвати нису оптерећени Србима. Замислите да неком Хрвату из Истре, који се презива Пицинић кажете да је поријеклом Србин? Он би се слатко насмијао. Његова мајка се звала Пепица, а отац Антон. Али шта добијете кад исто кажете неком коме се мајка рецимо звала Рада Допуђ? Нема већег усташе од покатоличеног Србина. Или има. Ови београдски другосрбијански аутошовинисти су још већа усташија.
Због мира свих нас на Балкану, због особног мира тих људи, покатоличени Влаји, да не кажемо Срби, морају стати пред огледало, морају себи погледати очи и рећи истину. Док год своје отпадништво буду гурали под тепих, оно ће стално избијати и правити проблеме. И то јасно видимо у оваквим испадима. Њихово лудило, издајство, неморал, бешчашће… немају границе, а најгоре је што се прелило и у маинстреам хрватску хисториографију, што дјеца њихове комплексе уче у школама.
Посебан безобразлук је ово што раде око Дубровника. Ту и хрватска хисториографија и разни аматери показују толику количину ароганције која се са правом може назвати психичким поремећајем. Они стално и стално оптужују Србе за некакво својатање Дубровника. Ти која се презиваш ,,Стојан“ можеш ,,својатати“ дубровачку књижевност, а нетко тко се зове Стојан не може?
Не постоји никакво српско својатање Дубровника. Србија углавном игнорира Дубровник или бојажљиво шапне да дубровачка књижевност припада и српској, а не само хрватској књижевности. Нпр. Предраг Марковић, иначе квалитетан повјесничар, понавља лаж Иве Банца да нису постојали никакви дубровачки Срби католици, већ само пар богатих обитељи. Иначе, Банац је из угледне српске конвертитске католичке обитељи, знају чак и која им је била слава док су били православни.
Сав тај циркус који усташија прави око дубровачке књижевности вријеђа нас чији су преци заиста из тог краја, то је пљување у нас. Ми врло добро знамо како су покатоличене Конавле, како је 1419. Дубровачка Република купила Конавле од Санковића против чега устаје племство и народ. 31. просинца 1426. Радослав Павловић коначно предаје Конавле Дубровнику, након чега је цијели тај крај покатоличен до краја 15. стољећа (касније је Павловић опет заратио с Дубровником јер је хтио вратити оно што им је претходно продао).
Ми врло добро знамо да је цијела дубровачка књижевност писана је на источнохереговачом дијалекту, ондосно источнохумском. То је дијалект прве српске државе! То је српско-црногорски дијалект! И то не тврдим ја, него Дубровчанин Перо Будмани. Будмани је већи експерт за дубровачки говор и књижевност него било који живи човјек данас. Највећи дубровачки лингвисти свих времена, Милан Решетар, Петар Колендић (највећи експерт за дубровачку књижевност икад) и Перо Будмани били су Срби католици! Сва тројица!
До средине 19. стољећа нитко у Хрватској није ни знао за дубровачку књижевност, нити ју је могао разумјети. О томе је говорио брат бана Мажуранића, Антун Мажуранић: „Још прије неколико година, скоро нити тко је знао за старију литературу дубровачку, а тко је што и знао, немогаше је разумети.“
Дубровачки аутори свој језик увијек зову српским. Хрватским само у 3 случаја кад су се куртоазно обраћали хрватским племићима. У свим службеним документима Дубровчани свој језик називају српским.
Од 1364. до 1785. Дубровачки аутори и документи константно називају свој језик српским. Након толико брисања и уништавања доказа, и даље постоји 27 називања дубровачког језика српским у том периоду које сам ја пронашао, а нисам ни лингвист, ни филолог. Хрватски повјесничари и лингвисти већ 120 година копају по дубровачком архиву и нису нашли нити један једини биједни примјер да Дубровчани свој језик службено називају хрватским. И како онда Срби могу красти дубровачку књижевност у свјетлу свих овим хладних чињеница?
За мене, а и за сваког иоле нормалног и упућеног, хрватски, српски и босански су један полицентрични језик. И сва књижевност тог језика, од Нушића, преко Назора, Селимовића, Андрића до Гундулића је заједничко насљеђе на које требамо бити поносни.
Ове горе аргументе нисам изнио да бих доказао да је дубровачка књижевност само и једино српска, већ да бих показао да је она и српска, јер су је тако називали сами њени аутори, као и највећи дубровачки стручњаци за дубровачку књижевност.
Немогуће је у та времена, прије ових наших јасно дефинираних и издиференцираних идентитета разлучити српско од хрватског. Па чак и данас, након толико ратова, злочина, сукоба, наше се културе стално испреплићу, надопуњавају, обогаћују једна друга.
Конвертитски синдром код оваквих ликова као та Стојанка је идеалан за психијатријско посматрање. Но, човјек не треба бити психијатар да схвати како су бубе које је муче њено поријекло, конвертитство њених предака, њезино презиме…
Имамо два пута. Један да се вријеђамо и гађамо бацачима пламена. Други, да сурађујемо, а да ставове оваквих мрзитеља и конвертита попут Станиславе Стојан спржимо пламеном аргумената (а након тога их игнорирамо), као што сам управо урадио у овом тексту.
Аутор: Горан Шарић (линк према оригиналу: https://www.facebook.com/photo/?fbid=1538687709998713&set=a.244247552776075)
