Мурал

Хтео сам нешто да вам кажем о уметности. Не овој актуелној где Мики гузи Пају у излогу Српског културног центра у Паризу (овде). Не ни о оној у коме државна институција плати 80 000 евра ди-ви-ди на ком ,,уметница“ гледа сат времена у магарца (овде).

Ја бих о оној нама далеко ближој, поред које грађани Шапца пролазе сваки дан, а то је мурал на зиду Основног суда у Шапцу, који се налази у самом центру града. Ево пар слика тог мурала.

Када сам га први пут видео осетио сам неку мешавину осећања беса и разочарења. Стајао сам дуго и гледао у шарени зид, покушавајући да откријем зашто ти разнобојни квадратићи у мени изазивају негативна осећања. Оно јесте да уметност треба да изазива осећања код гледаоца (или слушаоца, зависно од врсте уметности), али, колико знам, таква врста визуелне уметности у центру града би требала да изазива позитивна, а не негативна осећања. Могуће је да ја ту нешто не разумем, помислих, сигурно су неки стручнији људи знали шта раде када су мурал постављали. Међутим, давно сам негде прочитао да ,,уметност ако треба да објашњаваш онда и није уметност“, због чега сам решио да проверим да ли се баш толико не разумем или ту нешто није како треба.

Оно што се може видети испод мурала је следеће: мурал се зове ,,Промена“, аутор је Игор Марсенић, а реализован је захваљујући подршци Министарства културе и информисања Републике Србије и Града Шапца, уз донацију компаније ,,Тикурила Зорка“ Шабац.

После читања овог последњег, утисак и јесте да је мурал у ствари реклама за палету боја ,,Тикуриле“, што не значи да таква реклама треба да се налази у самом центру града. Трагајући за  додатним подацима налетео сам на чланак ,,Мурали оживели шабачке фасаде“, објављен у листу ,,Политика“ од 23.12.2014., из којег можемо сазнати да је тај зид ,,био је у фокусу уметничке породице Марсенић више од три деценије“ и да, ето, аутор није могао да верује када је победио на конкурсу, због чега ,,ни сам не зна ко је, заправо, одабрао локацију – да ли она њега или он њу“. Сазнајемо и да је ,,скица која је била полазиште припада уметниковим интересовањима од пре једне деценије – опусу који је назвао „Пикселизација” и да је за израду мурала утрошено 102 тоне боје. 102 ТОНЕ за пар стотина квадрата зида? Много је и 102 килограма, јер канта од 15кг фарбе покрива 100м² зида у једном наносу, тако да, ако израчунате број квадратића и одбијете бордуру, испада да је за сваки ,,пиксел“ утрошено близу 900кг фарбе. Не треба бити професионални молер да би се закључило како ту дебело нешто није у реду, али да ли се ради о штампарској грешци или прању пара, односно вишеструко увећаном рачуну у циљу избегавања пореза, није тема овог текста. Тема овог текста је уметност.

У образложењу свог пројекта аутор наводи: ,,Наши градови пате од прекомерног сивила, па је било изузетно важно наметнути се у беспућу асфалта и сивих фасада. Унети боју у живот града и људи. Игра обојених поља лепа је сама по себи, али и врло динамична и атрактивна у јавном простору“.

И ту сада долазимо до онога што је у мени изазвало бес. На сликама испод можете видети да је испред мурала Споменик ратних одликовања града Шапца, која је град добио због свог херојског отпора и страдања у Првом светском рату. У склопу Споменика је и фонтана са водоскоком, а у продужетку је и спомен чесма, посвећена јунацима са цера и грађанима Шапца настрадалим у истом рату.

Гледајући у том контексту: Споменик И.светски рат>Спомен чесма И.светски рат>логичан наставак је…шта? ПИКСЕЛИЗАЦИЈА? Није могао да буде мурал са мотивима битке на Церу? Рецимо када пор.Војислав Гарашанин, рањен у обе руке, команује напад на Иверку, након чега јуначки гине? Не, а? Сувише крваво, где ћеш опет асоцијације на рат, да се не узнемири пучанство? Или, рецимо, мотив ,,кукурузне тактике“ по којој је битка била специфична, где је висина кукуруза искоришћена да се артиљерсијка оруђа уз помоћ сељака и њихових волова постав на најбоља места за гађање непријатеља? Не може ни то, ионако је превише волова у медијима? А шта мислите да буде тродимензинална слика како негде из дубине коњичка дивизија креће у напад са исуканим мачевима и раширеном српском ратном заставом, док се у позадини види Цер? Сувише родољубиво? Па оно јесте, од демократских промена није пожељно изазивати патриотска осећања…Хајде добро, ако не могу мотиви из Церске битке, ставите како Шапчани ваде чивију из фијакера Кнезу Михаилу Обреновићу (или Краљу Милану, још увек није разјашњено коме), по чему смо добили надимак Чивијаши? Не може ни то? Чивију су извадили као бунт због превеликог пореза, па да случајно народу не би падале неке идеје на памет…Пошто се зид налази у пешачкој зони препуној башти угоститељских објеката, можда је могла бити осликана башта са столом за којим седе Јанко Веселиновић, Станислав Винавер и Лаза Лазаревић, док им около стола свирају Цицварићи (без обзира што нису савременици), јер ту је одмах и башта кафе-посластичарнице ,,Времеплов“? Ни то. Значи ништа логично, што би пролазнике и туристе упућивало на Шабац и на величанствену победу српске војске на Церу није могло, али је зато могла ПИКСЕЛИЗАЦИЈА! И то је оно што је у мени изазвало бес: можда се мурал и зове ,,Промена“ управо због промене свести народа, јер не сме у центру града, где пролази највише људи, бити нешто традиционално, нешто што буди патриотска осећања, нешто што би било обележје националног и културног идентитета, нешто ЛОГИЧНО и РАЗУМЉИВО, већ мора бити тако апстрактно да у датом окружењу изгледа као чир на дупету.

Ни најмање не кривим аутора, пошто, како сам каже, ,,није веровао када је победио на конкурсу“, јер, ево, ни ја, а ни добар део људи које познајем, не можемо да поверујемо да је његов рад победио на конкурсу, не зато што се по чаршији прича да је чист фалсификат, већ зато што мислимо да би свако са бар троцифреним коефицијентом интелигенције закључио да такав пројекат нема довољно квалитета за објављивање на јавној површини. Не знам какви су други радови били, али само помињање конкурса значи да је постојало и неко тело, нека комисија, која је о радовима одлучивала. Самим тим, пошто се ради о зиду у Шапцу, члан те комисије је морао бити и неко из Шапца или, тачније, дозволу за извођење радова је морао да изда неко из Градске управе Града Шапца. Зид је јаван, налази се на згради Основног суда, значи државно здање које је саграђено парама грађана Србије, између осталог и Шапца (или понајвише Шапца, гледајући од настанка среског суда). Ко је онда и на основу чега дао одобрење за постављање спорног мурала на тај зид, без неке јавне расправе у коју би били укључени исти ти грађани Шапца, односно власници зида? Колики је коефицијент интелигенције партијског послушника, који је од свих мотива, који су грађане Шапца могли да учине поносним, а испред којих би туристи желели да се сликају, дао одобрење баш за палету боја из каталога ,,Тикуриле“, продатом под ,,динамичном и атрактивном игром обојених поља у јавном простору“? Који се то од ,,градских отаца“ сажалио и рекао аутору ,,Ево Вама и Вашој породици (мада ће пре бити ,,теби и твојима“, јер је аутор друг из средњошколских дана Градоначелника Небојше Зеленовића) зид који сте више од три деценије меркали, заслужили сте. Насликајте шта хоћете, глупом народу ћемо рећи да је то савремена визуелна уметност коју не разумеју“. Толико о томе ко је одабрао локацију, да се аутор не мучи питањем да ли је локација изабрала њега или он њу.

И, на крају, можете ли да замислите израз лица професионалног молера када му кажете да је неком за фарбање 200 квадрата фасаде плаћено 10 000 евра? Вероватно би цркао од смеха, мислећи да га завитлавате. ,,Е, али овде се не плаћа физички рад, већ идеја“, рећи ће врли уметници. Па добро, хајде да видимо и ту идеју која је толико плаћена: аутор је желео ,,да цео мурал делује као велика апликација и да се без обзира да ли га телефоном сликали целог, по деловима или појединачна поља, тај запис можете користити као скринсејвер екрана или позадину за програме“…Значи од бар милион бесплатних ,,скринсејвера“ (слика која се укључује када оставите компјутер укључен) на интернету, подељених у неколико десетина категорија, идеја је да неко слика шарене квадратиће на зиду и то стави на свој екран? Ма дајте, молим вас, то је толико фекалисање по људском интелекту да нема даље, јер, ето, Шабац је баш познати ,,скринсејверски“ град.

У граду има још неколико мурала, које можете погледати овде, због чега су у ,,Блицу’‘ од прошле године написали да ,,Шапчани с поносом кажу да су град мурала“. И ти мурали су више-мање апстрактни, али нису на толико пролазним површинама као наведени и радили су их млади, колико знам у почетку бесплатно, а касније, бунећи се против оних који добијају далеко веће паре, за накнаду од 50 000 динара (и у једном и у другом случају пара пореских обвезника). И сигуран сам да би млади, уз одређено тематско усмеравање, на истом месту направили мурал који би посматрача дирнуо својом снагом и универзалношћу, јер ,,Велика уметничка дела велика су само зато што су доступна и разумљива свима“ (Толстој).

Осликан зид јесте лепши од празног, то стоји, али ,,градски оци“ који дају дозволе треба да схвате да јавне површине нису изложбени простори галерије модерне уметности, где уметници износе своја виђења овог и других светова, већ места која уклопљена у околину изазивају позитивна осећања код посматрача (ко има профил на Фејсбуку неке мурале може погледати овде и овде). Управо због тога би мурали требали да приближе савремену уметност просечном човеку, а не да га апстрактношћу терају на помисао како је све то само бацање пара, јер ,,уметност која не служи народу само је забава беспослених људи“ (Мајаковски).

НАПОМЕНА: Текст, односно већи његов део, написан је пре више од три године, али сам због борбе са системом на више фронтова и неколико реконструкција блога заборавио да није објављен, због чега сам га дорадио и објавио сада.