Долазим данас у Културни центар У Шапцу на редовно тромесечно давање крви, кад оно нека гужва. Срећем мог друга Ацу Бојичића са шабачке трансфузије и питам га откуд оволика гужва, каже да су из болнице организовано дошли да дају крв.
Док се гурају да се сликају са директором болнице званим ,,доктор милиметар“, умувам се са попуњеним упитником у салу, на брзака ми изваде крв из прста и измере притисак, и одем код мог ,,брата“ (заборавио сам како се мој омиљени техничар који вади крв зове) да ме убаци преко реда. ,,Брат“ и ја се сваки пут испричамо, честита ми на управо изашлој књизи и даје савете како да што боље промовишем и побољшам продају. У тренутку када ми из прве убада иглу у вену, што баш није једноставно јер су ми се вене повукле након несреће (због чега ми и јесте омиљен), прилази нам једна жена и пита да ли може да ме слика.
– За шта да ме сликате?
– За наш инстаграм профил, Института за трансфузију.
– Љут сам на вас.
– Немој брате, немој због мене-иронично ће брат.
– Зашто сте љути?-пита госпођа.
– Зато што шаљете захвалнице на латиници, што је срамота за државну институцију.
– А не, то је Црвени крст, не завод за трансфузију-објашњава ми. (А чији су они, помислих.)
– Нема везе, и на вас сам љут.
– Што на нас?
– Зато што не добијам СМС поруке, па ми се деси да прође више од три месеца између давања.
– Који Вам је број-пита човек поред ње.
Говорим му број. Он зове некога и после минут говори да је неко тамо у апликацији укуцао цифру вишка у мој број, услед чега сам од прошле године престао да добијам СМС поруке, које ме подсећају када треба да дам крв.
– У реду онда, сликајте-кажем жени.
Пита ме где ми је књижица добровољног даваоца. Кажем да ми је у торбици, на столици поред. Брат ми додаје торбицу, вадим књижицу и она ми ставља књижицу у руку како хоће да је држим (не знам шта је хтела да се види, ваљда печати). Мобилним прави неколико снимака, а долази и Југослав Радојевић, службени фотограф, који такође прави пар снимака. Питам жену да ли ме слика само због протезе, јер поред има још њих троје који дају крв, а и не бих хтео да ме помешају са онима којима је акција ДДК више политичка промоција него хуманост. Каже, овим речима:
– Ви сте прави пример хуманости.
– Био бих ја и хуманији да ми доктор из шабачке трансфузије није забранио да пет година дајем крв (ееј: ПЕТ ГОДИНА, наводно због анестезија и операција)-прокоментарисах.
Немам Инстаграм, па ми је старија ћерка послала слику са профила Института за трансфузију крви Србије. На слици смо мој увек насмејани брат и ја. Све наводе из приче он може потврдити.
До сада сам дао крв преко 50 пута и највише због тог доктора из шабачке трансфузије нисам достигао број јединица које су ми дали на ВМА када сам 2011. настрадао-55 (број јединица крви коју су ми дали у хитној у Сремској Митровици ту прву ноћ не знам). Знам да су одељења трансфузије из многих градова кивна што сва крв иде у Београд, па се онда на кашичицу када затреба шаље у унутрашњост, знам да постоје приче о куповини крви, које су за ретке крвне групе вероватно и истините, знам да би многима у Шапцу било много лакше да ,,часком“ уђу у болнички круг и дају крв, него да пола сата траже паркинг место у центру града, али све то заборавите када помислите да ваша крв некоме може да спаси живот, као што је туђа спасла мени. А не дао Бог да будете пример хуманости тако што ћете да стижете број већ утрошених јединица крви…
Зато, ако сте здрави и можете да дате крв-дајте је, увек је боље бити у ,,претплати“.
