Фиксни телефон је зазвонио око 19 часова. Не гледајући број јављам се, очекујући да се по договору јави син Алекса који иде поподне у школу, па да се договоримо шта да понесе од куће.
– Добар дан, ја сам Јелена из ,,те и те апотеке“.
– И?
– Данас делимо изузетно средство и ви сте међу двадесет добитника.
О не, зар опет.
– Да ли сте чули за Алпску крему?
– Не, чуо сам за Коњску крему.
– Е ово је пет пута јаче. Имате ли болове у рукама, ногама, врату, леђима, реуму, ишијас, спондилозу, артритис…(пола од онога што је набројала сам заборавио)
– Имам болове повремено.
– Повремено? Како повремено?
– Па ето, немам ногу па се понекад превише кривим кад ходам без штапа и онда ме ПОВРЕМЕНО боле леђа.
– Немате ногу? ИЈУ! Заиста? Како то немате ногу?
– Стигли ме неки мужеви…
– Какви мужеви, не разумем?
– Нема везе, реците шта је поента овог разговора?
– Па то је поента: ви немате ногу, а имате болове за које ми имамо изванредну крему, а пошто смо данас добили да позовемо Ваш број крему ћете добити потпуно бесплатно, само да платите трошкове доставе.
Почео сам да се смејем у себи.
– Колико су трошкови доставе?
– 1690 динара.
Почео сам да се смејем грохотом.
– Реците ми поштено да ли верујете у ово последње што сте рекли?
– Шта? Па знате ли Ви колико та крема кошта? Ово су заиста само трошкови доставе…
Пошто је рекла име апотеке која има представништво на неких 100 метара од мене дао сам јој следећи предлог:
– Може ли овако: ето мене за неких пет минута код Вас у апотеку да преузмем ту бесплатну крему, чисто да избегнемо трошкове доставе.
Тишина.
– Па знате, не радимо тако…бла,бла…креме морају да се шаљу због евиденције…бла, бла…
– У реду, поздравите газду и реците да ћу навратити по ту награду која ме следује.
Мртва тишина.
– У реду, овај, ако ћете на такав начин решавати…Рећи ћу му…Довиђења.
– Довиђења.
Прва понуда која је испала када сам у претраживач укуцао ,,Алпска крема“ била је од ,,Лилија“, где крема кошта 1173 динара у редовној продаји. Зато ми никако није било јасно да ли још увек телефонски могу да нахватају људе на фору да су нешто добили џаба, али ,,само треба платити трошкове доставе“, који су обично скупљи него производ који се нуди. А онда се сетим да је у децембру нека енглеска фирма објавила резултате истраживања где је просечан коефицијент интелигенције у Србији 89, што је ниво благе ретардације. То опет значи да половина становништва има КИ мањи од 89. И одмах постане јасно како успевају телефонске преваре. И резултати избора. Све..
Због тога озбиљно размишљам да широм Србије поставим патентиране аутомате за брзо и поуздано тестирање интелигенције:
